Može li uspeti stranačka kartelizacija?

Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković ovih dana je najavio, reformu celokupnog stranačkog ustrojstva. "Srbija mora promeniti svoj politički sistem", rekao je on. "Nije u pitanju samo izmena izbornih zakona. U pitanju je izmena više zakona koji znače najveću reformu našeg političkog sistema od 1990. do sada".

Reč je, kako je ministar objasnio, o zakonima o političkim strankama, o biračkom spisku, o finansiranju stranaka, državnoj izbornoj komisiji i o izboru odbornika. Dosadašnje rešenje značilo je laku registraciju stranke (100 potpisa), proporcionalne izbore sa jednom jedinicom, nizak izborni prag (5 odsto) čak i za koalicije, prisustvo mnogo stranaka u parlamentu (trenutno 22) i komplikovane koalicione vlade. Takođe, građani su glasali za stranke, a one su, zatim, imenovale poslanike i odbornike.

Novi zakon o političkim strankama, koji je upravo u skupštinskoj proceduri, traži 10.000 overenih potpisa da bi se osnovala politička partija. Trenutno u Srbiji, prema evidenciji Ministarstva, ima 445 registrovanih stranaka[1], pri čemu se svaka stranka koja se prijavi za izbore, a naročito ona koja uđe u skupštinu, finansira iz državnog budžeta. Kao delovi koalicija u skupštini Srbiji danas čak šest stranaka imaju samo po jednog poslanika, ali svaki od njih svojoj stranci donosi mnogo novaca. Recimo, tokom skupštinske rasprave o zakonu o strankama sam ministar Marković je naveo podatak da SDU Žarka Koraća, sa jednim jedinim poslanikom (samim Koraćem), "državu i poreske obveznike mesečno košta 973.000 dinara"[2].

Posle usvajanja ovog zakona, međutim, više neće postojati tzv. "kombi stranke", niti će država imati obaveze prema njima. "Nesporno je da demokratija počiva na tome da država finansira politički pluralizam", objasnio je ovaj potez Marković, "ali država ne može da finansira svaki pluralizam, već samo one elemente tog pluralizma koji imaju određeni legitimitet i on se dokazuje ili određenim brojem članova ili uspehom na izborima". Takođe će, prema ministru, ove promene dovesti i do veće finansijske discipline. Naime, prošle godine je od 445 stranaka svega 20 njih podnelo finansijski izveštaj. Zbog toga će se doneti i novi Zakon o finansiranju stranaka.

Ova reforma je naišla na podeljene reakcije u javnosti. Velike skupštinske stranke, pre svega DS, SNS, SRS i DSS, kao i mediji koji su im bliski, načelno podržavaju ove promene. Uopšte, izgleda da su većem delu javnosti dosadile male stranke, koje, najčešće, na leđima većih uđu u skupštinu, a onda naokolo trguju ili pak ucenjuju svoje izborne partnere. Manje stranke, međutim, a pogotovo one iz koalicije okupljene oko LDP, žale se da ovaj predlog vodi "kartelizaciji" našeg političkog života. Šta je to"kartelizacija"? Reč označava stvaranju kartela stranaka koje se naizgled međusobno bore za glasove i novac sponzora, ali zapravo sprečavaju pojavu novih takmaca i zajednički dele i vlast i novac. I zaista, možemo se zapitati, da li je tako nešto moguće u Srbiji? Treba li možda biti oprezan sa reformama, koje zaista imaju dosta toga racionalnog u sebi, ili treba ići do kraja u raščišćavanju stranačke pozornice u Srbiji?

Najpre treba reći da je za stvaranje istinskog stranačkog kartela neophodna dugotrajna stabilnost i ekonomije i društva. Čak i u zemljama u kojima nije bilo nekih većih ekonomskih turbulencija, pokušaji stvaranja stranačkih kartela, ma kako uporni i dugotrajni bili, nisu uspeli. Skorašnji primer Estonije je možda i najrečitiji[3]. Tamo su, naime, stranke koje su nakon izbora 1992. godine ušle u skupštinu čitavu deceniju nastojale da zalede političku ponudu. Do 2003. godine izledalo je da su uspele da stvore snažan stranački kartel koji je nemoguće razbiti. Međutim, svi ti pokušaji bli su uzaludni.

Najpre je Zakonom o strankama, iz 1994, upetostručen broj članova stranke neophodan da bi ona bila upisana u državni delovodnik. Od tada je stranka morala da ima hiljadu članova (što bi u Srbiji, srazmerno biračkom telu, iznosilo 7.839 ljudi)[4]. Zatim je, 1996, donet propis po kojem se stranka koja na izborima dva puta zaredom ne uspe da uđe u skupštinu briše iz državnog delovodnika. Time je smanjen broj mogućih takmaca iz redova vanskupštinskih stranaka. Da bi se vanskupštinskim strankama dodatno zaprečila mogućnost da ugroze skupštinske stranke, pred izbore 1999. donesen je propis po kom su zabranjene izborne koalicije. Po tom propisu na glasačkom listiću može stajati samo naziv jedne stranke upisane u državni registar, ali ne i naziv koalicije ili više stranaka. Štaviše, da bi se sprečilo cepanje skupštinskih stranaka i stvaranje supraničkih frakcija koje bi onda uzele učešće na izborima, 1999. godine je donet i propis po kom jedna izborna lista može imati samo jedan poslanički klub.

Politička monopolizacija u Estoniji naročito je bila izražena na polju finansiranja stranaka. Godine 1996. uvedeno je finansiranje stranaka iz budžeta, ali samo za one koje su zastupljene u skupštini. Između 1996. i 2003. novac koji je za te svrhe izdvajan iz budžeta je učetvorostručen (sa 5 na 20 miliona kruna). Bogate skupštinske stranke počele su da ulažu ogroman novac u izborne kampanje, pa je izborna kampanja 2003. bila sedam puta skuplja nego 1995. Nove ili vanskupštinske stranke nisu imale mogućnosti da do javnosti dopru čak ni preko nekomercijalnih termina televizija u javnom vlasništvu. Na njima je ne samo bilo zabranjeno stranačko reklamiranje, već su u TV raspravama učestvovali samo predstavnici skupštinskih stranaka (vanskupšptinske stranke su se mogle pojavljivati samo u malim dozama i u kasnim terminima). Štaviše, pred izbore 2003. promenjena su i izborna pravila, pa su stranke koje su osvojile najviše glasova dobijale srazmerno znatno više mesta u skupštini.

U prvo vreme takva kartelizacija kao da je imala učinak. Na izborima 1999. ni jedna nova stranka nije ušla u skupštinu, a 94% mesta u parlamentu držale su stranke koje su u skupštinu ušle još na izborima 1992. godine. Jedina nova stranka koja se u međuvremenu pojavila bila je partija ruske nacionalne manjine “Naš dom je Estonija”. Ona je u skupštinu ušla samo zahvaljujući tome što je između izbora 1992. i 1995. oko 100 hiljada estonskih Rusa upisano u birački spisak. Sve skupštinske stranke (izuzev ruskog “Našeg doma”), učestvovale su u vladama i bile deo državne strukture. I pored toga što su po pojedinim pitanjima iznosile suprotna stanovišta (, kao po pitanju poreza, 1999), stranke su nakon izbora lako sklapale “prijateljske” i dugotrajne koalicione vlade. Na pragu ulaska Estonije u EU, činilo se da je politički život zemlje ušao u razdoblje potpune kartelske zatvorenosti.

A onda su se desili izbori 2003. Stranka koja je osnovana u decembru 2001. godine, Republika (Res Publica), prvi put izlazi na izbore. Ona osvaja 25% glasova i 28% mesta u skupštini! Po broju osvojenih glasova i mesta Republika je podelila prvo mesto sa Strankom centra, što znači da je iza sebe ostavila sve ostale kartelske partije. Njen uspeh je došao pre svega zbog nezadovoljstva estonskih birača političkom elitom. Premda je ta elita obezbedila državnu nezavisnost i dovela Estoniju do praga EU, Estonci su se pobunili protiv njenog samozadovoljstva, sebičnosti i bahatosti cele vladajuće političke klase. Stoga su izabrali Republiku, novu stranku koja je oštro kudila establišment, nudivši “novu politiku” i zastupanje “istinskih interesa Estonaca”.

Neočekivani prodor novih stranaka, pa i novih političkih ličnosti, zabeležen je i u drugim istočnoevropskim zemljama, bez obzira na njihove uspehe u "evroatlantskim integracijama. U Letoniji je na izborima 1998. čka 24 posto skupštinskih mesta osvojila Narodna stranka, koje na prethodnom glasanju, 1995. godine, uopšte nije bilo ni na glasačkim listićima. Na narednim izborima, 2002, još jedna nova stranka, “Novo Doba”, uzela je 26 posto skupštinskih mesta. Bugarska je 2001. godina imala vladu Ivana Kostova koju su međunarodne finansijske ustanove ocenjivale kao “najbolju u regionu”[5]. Freedom House je u svom izveštaju Bugarsku već bio svrstao u “konsolidovane demokratske države”[6]. Tri meseca pred junske izbore 2001, vladajuća koalicija “Ujedinjene demokratske snage” bila je uverena da je opozicija ne može sprečiti da ponovi uspeh sa prethodnih izbora (1997), kada je UDS osvojila 49% glasova i 57% mandata. A onda se, gotovo niotkuda, pojavio bivši kralj Simeon Saks-Koburg-Gota. U aprilu je osnovao “Narodni pokret `Simeon II`”, a već u junu izašao na izbore i dobio 42% glasova i 50% mesta u skupštini! To je bio kraj projektovanog stranačkog kartela u Bugarskoj.

U ovom svetlu posmatrano, Srbija, bez obzira na sva skrivena nastojanja velikih stranaka, teško da može da bude žrtva stranačke kartelizacije. Treba imati u vidu da kartelizacija nije uspevala ni u zemljama sa daleko stabilnijim ekonomskim poretkom i sa većim političkim konsesusom nego što postoji u današnjoj Srbiji. Štaviše, u okolnostima kada je ekonomska kriza već toliko duboka da se na našoj političkoj pozornici javljaju najradikalnije ideje, uz sve šire nezadovoljstvo birača, izborne novajlije imaće svoju šansu za uspeh. Bes zbog pljačkaščke privatizacije, ponižavanja na radnom mestu kome je izložen gotovo svako ko radi kod privatnika, brzo povećanje nezaposlenosti, gubitak statusa i prihoda čitavih kategorija stanovništva, stvaraju osećaj društvene i lične frustriranosti kod velikog dela stanovništva. To je prilika da neke nove ili skrajnute stranke bljesnu i privujku birače koji žele da glasaju protestno ili za neku vansistemsku alternativu.

Otuda, mogu transnacionalne finansijske i ljudskopravaške ustanove da daju i najviše ocene ovdašnjoj vladi i njenim "reformskim" strankama. Mogu Vašington i Brisel da na sva usta hvale njihova “reformska dostignuća”. Mogu te stranke, zajedno sa pojedinim velikim opozicionim strankama, da donose bilo kakve propise kojima se ograničava ili zatvara političko polje u Srbiji. Ali, ako je većina građana ovog društva suštinski nezadovoljno, a dobar deo i besno, najmanje što će uraditi jeste da na sledećim izborima glasaju protestno. Što je dublja kriza, i što je slabiji odgovor našeg političkog establišmenta na tu krizu, to će provala nezadovoljstva birača biti veća. Ona može značiti kažnjavanje čitavog skupštinskog kartela stranaka masovnim glasanjem za nekog novajliju[7]. Ako sistem bude "naštimovan" tako da velika stranka nosi sve, taj politički novajlija lako može da postane znatno više nego jaka opoziciona stranka. Ovo bi trebalo da imaju na umu i reformatori našeg političkog sistema. Ne bi bilo prvi put u saremenoj istoriji Srbije da oni koji su samouvereno prilagođavali sistem sebi, na kraju dožive težak poraz. Da li je moguće da sadašnji upravljači nisu ništa naučili iz iskustva svojih prethodnika?