Медијски „плурализам“ у обожавању Вучића

Влади Србије су 21. августа из Брисела послали демарш, тј. ед мемоар, како је утврђено касније, у коме су изнели став да Србија, као земља кандидат за чланство, не би требало да повећа свој извоз у Русију у већој мери и тиме искористи узвратне санкције Европској унији. Већ сутрадан премијер Вучић је сазвао конференцију за новинаре, где је рекао да је за Србију пут у ЕУ стратешки циљ, да њену вољу уважава, како у складу са тиме неће доћи до повећања извоза у Русију, али и да неће увести санкције Русији (иако му ово послење није ни тражено).

С обзиром на то да је Вучић 2008. прихватио политику ЛДП-а и имајући у виду да је маркетинг једна од ретких ствари у које се разуме, никог упућеног не треба да чуди ни његова одлука, ни саопштење, које је тако срочено да код просечног човека створи утисак лажног баланса, па и пружања отпора.

О штети саме одлуке не треба много ни говорити, поред тога што смо још једном показали да немамо кичму и да попуштамо пред сваким захтевом, пропустили смо и добру економску прилику, што изгледа да не дотиче пуно премијера, који се непрестано буса у груди како је економија важнија од свега. Довољно је рећи да Белорусија диже своју производњу поврћа за 40%, чиме планира да за себе нађе нову шансу на упражњеном руском тржишту[1].

Међутим, оно што завређује више пажње је начин на који су читаву ситуацију пропратили српски штампани медији.

На насловној страници Информера написано је великим словима „Премијер Вучић одговорио на уцене ЕУ, нек падне Влада, Русима нећемо увести санкције“. Ово помињање уцена треба да створи утисак драматичности читаве ситуације, малтене да вам застане дах, јер се налазимо пред притисцима равним оним у Рамбујеу 1999. Али, ту је храбри премијер који каже „НЕ!“, лупа шаком о сто и спасава Србију. Сад може да се одахне. Додуше, они мало упућенији би се запитали чему смо то тачно рекли „НЕ!“ јер санкције Русији уопште нису биле на дневном реду, но то није важно, путем Информера се не информишу информисани.

Слично извештавају и Наше новине, њима то додуше није главна вест, али опет на врху насловне странице пише „Вучић одговорио ЕУ: Србија ће и даље извозити у Русију!“. То што из ЕУ уопште нису захтевали да престанемо са извозом већ да га не повећамо у значајној мери нема никакве везе, важно је представити Вучића као одлучног државника који одолева изазовима.

Блиц и Данас имају више укуса и извештавају објективније. У Блицу пише „Вучић умирио ЕУ“ а у Данасу „Брисел поштује конструктиван приступ премијера“. Ништа изненађујуће, ово су два дневна листа која су врло јасно еврореформски оријентисана, читаоци су им такође великим делом на тој таласној дужини, те они заиста имају разлога да буду задовољни јер за режим Европа, и даље, нема алтернативу.

За оне којима се не свиђа ниједан од ова два приступа ту је трећи, „избалансиран“. Њега налазимо у Политици и Вечерњим новостима, поруке на насловним страницама су им идентичне, на обе пише „Поштујемо ЕУ али извозићемо у Русију“. „Како лепо, како мудро, ми сарађујемо са свима, са целим светом, имамо Вучића чије су дипломатске способности равне Кисинџеровим и он ће и од истока и од запада извући максимум за нас“, помислио би неко ко чита ове новине.

У Куриру поред Вучићеве слике пише да оделева притисцима, а наслов је „Поштоваћемо вољу ЕУ, али нема санкција Руској Федерацији!“. Ништа без тог знака узвика на крају јер мора се дати драматичан тон читавој ситуацији и одлуци премијера да не уради оно што му није ни тражено.

Све ове новине имају доста шаролик садржај. У Политици има доста да се прочита о ситуацији на Блиском истоку, о двострукој политици Америке према исламистима, убиствима Хамаса, постизборној ситуацију у Турској. Згодно за интелектуалце. Вечерње новости исказују свој патриотизам радујући се тиме што ће Теслина урна ускоро завршити у храму, помињањем дијаспоре којој треба већа пажња и проруским извештавањем ситуације у Украјини.

Они којима је геополитички поглед на свет другачији, у Блицу могу да пронађу да је Венецуела у хаосу, а да су људи који су били блиски Чавезу милионери. У Данасу о ситуацији у свету, виђеној кроз наочари атлантиста, може да се прочита још више и још аналитичније, а и културни садржај је такође шаролик. Идеално за космополите међу интелектуалцима. У Куриру, Информеру и Нашим новинама има доста трачева, црне хронике и естраде. Идеално за оговарање на послу за време паузе за кафу. У Информеру има и колумна Драгана Вучићевића, идеално за људе који баш много воле Вучића.

О Вучићевом одговору ЕУ наши штампани медији такође извештавају дијаметрално супротно, малтене као да не говоре о истом догађају. Шта је заједничко наслову из Информера, о Вучићу који је храбро одбрусио Бриселу и наслову из Данаса о Бриселу који је задовољан одлуком Вучића? Па заједничко је то што се и у једном и у другом хвали Вучић!

У последњем периоду комунизма у СФРЈ унутар СКЈ је постојала струја која се противила увођењу вишестраначја и као алтернативу томе нудила једнопартијски плурализам. Плурализам у политици подразумева постојање различитих ставова и мишљења. Данас је Србија на добром путу да се у њој успостави плурализам обожавања Вучића. Он је за све и за сваку прилику и треба да га воле и подржавају сви.

Противиш се чланству Србије у Европској унији? Вучић је прави избор за тебе! Мишљења си да ЕУ нема алтернативу? Подржи Вучића, он нас води тамо успешније од свих других! Путем медија се ствара таква атмосфера где се Вучић приказује као најбољи избор за све, без обзира на то какво им је политичко опредељење. Било да им је драга Америка или Русија, Бајден или Путин, четници или партизани, било да су националисти или другосрбијанци, сви треба да буду за Вучића јер је он решење за све!

И после се неки чуде и питају како је СНС успео да добије скоро 50% на изборима. Па како не би добио када неко ко не користи интернет већ гледа само телевизију и чита само штампане медије нема прилику да пронађе ништа против њега? Још се некако и може пронаћи критика Вучића са евро-реформског становишта мада оне остављају све слабији утисак на људе, што и није чудно јер он тај посао заиста обавља ефикасније него они пре њега. Али то не треба да нас занима. Наш проблем је што данас не постоји ни телевизија, ни дневне новине, па чак ни недељник, који је бескомпромисно на патриотско-суверенистичкој линији, а против онога који је на унутрашњем плану главни експонент меке окупације у којој се налазимо. Зато покретање макар штампаног недељника мора бити примарни задатак патриотског блока уколико желимо да се наша реч чује. Без тога се бојим да ћемо дати добар материјал за писање новог антиутопијског романа сличног Орвеловој 1984. Али оно што треба да нас охрабрује је чињеница да је са нама истина и да се ње Вучић плаши. Јер да није тако не би се из све снаге трудио да се она не чује. Када у већој мери допремо до обичних људи његова власт ће истог тренутка почети да слаби.