Lideri bez pratilaca i vođe bez potencijala

Svako poziva građane da ga slede, ali ne ispunjava ni minimum uslova da bude sleđen, da bude vođa. Trenutno, mi nemamo vođe, imamo nešto što se vekovima zvalo „lažne vođe“, što ne odstupa puno od lažne stvarnosti koju smo primorani da živimo. Način obrazovanja i vaspitanja, organizacija političkog sistema i društva, uređena je tako da prave vođe nećemo imati ni u skorijoj budućnosti ako nastavimo ovako.

Vođstvo je predmet pažnje okupatora. Tom pojavom se upravlja tako da bude u funkciji potreba okupacione uprave. Svesno se urušava poverenje u lica koja imaju potencijal da preuzmu ulogu vođe u društvu (na bilo kom nivou), urušava se poverenje građana u vođstvo, a u građane se instaliraju kontradiktorni zahtevi prema potencijalnom vođi koji se ne mogu realizovati u praksi. Nabrojao bih nekoliko osobina koje se „utiskuju“ u lica imenovana da obavljaju javne dužnosti na bilo kom nivou. Zbog prostornih ograničenja, ne mogu se nabrojati sve osobine, već samo najbitnije, kao što ni komentar pojedinih osobina ne može biti celovit kako bi trebalo.

Kada bi građani jasno ispostavljali zahteve vlastima, kada bi nemilosrdno tražili rezultat u praksi, većina salonskih salveta, koje se prevlače iz državne fotelje u fotelju, pre bi uzelo kramp i lopatu u ruke nego sedelo na funkcijama, koje kao da nasleđuju po porodičnoj liniji.

Nametanje lica bez potencijala na mestima vođe u društvu je deo programa okupacije. Nesposobne „vođe“ ubijaju u narodu želju za akcijom, korumpirane „vođe“ ubijaju poverenje u organizovanje, „vođe“ bez rezultata u praksi služe da ogade okupiranom narodu želju za delovanjem, lažljive „vođe“ razaraju odnose među okupiranim građanima, neodgovorne „vođe“ atrofiraju volju naroda na pobunu. U jednoj reči, „obezglavljivanje naroda“ najčešće prikriveno pričom o „demokratiji“.

Vrednosni sistem, svrha rada i života čoveka (pa i vođe) je prva cigla okupacije. „Materijalizam“ (samo se materijalne stvari uzimaju kao vrednost za koju treba živeti) se ispostavio kao najefikasnija matrica. Sve materijalno, šta poželi vođa, lako se nabavlja. A kako da nabavite poštenje, spretnost, znanje, obrazovanje, vrline, mudrost? Kako da nabavite sve ono za šta je potrebno vreme, upornost, marljivost, rad, požrtvovanje, talenat? Nemoguće! Stoga, vrednosni sistem okupirane države „naštelovati“ tako da bude ostvarljiv bez puno truda.

Povlađivanje slabostima čoveka. Pojedinac će skoro uvek između „truda“ (kako bi nešto naučio ili sebe unapredio) i „linije manjeg otpora“ (kako bi nešto postigao) uvek izabrati drugo - jer je lakše. Proces se podržava parolama-opravdanjima koja se seju po društvu: „zaš`o, pa naš`o“, „fora“, „snalažljivost“. Nakon što se prva ekipa takvih ličnosti instalira na vrh lestvice, dalje je lako održavati i nadograđivati takav sistem. Ističem da u državi-okupatoru i dalje aktivno žive vrednosti.

Bezumlje (političko i državno) je postala obavezna osobina vršilaca vlasti danas. Delom je rezultat neobrazovanosti, a delom zanemarivanja lične izgradnje. Bezumlje vlasti uočavamo najpre u izboru ciljeva kada pojedinac deluje u ime naroda. Inače, vladanje u korist opšteg dobra je aksiom koji živi hiljadama godina.

Psihijatrijska stanja. Građana za veliki broj rukovodilaca javnih preduzeća i političara kažu: „On ima šifru!“. Svestan izbor lica, koji imaju određene psihološke probleme za pozicije na kojima se donose odluke u ime građana je način razaranja okupirane teritorije bez očiglednog mešanja okupatora.

Granica vrline i poroka. Skoro po pravilu, cilj okupatora je da stanovništvo gurne u prostor zavisnosti i bolesti (opijumski rat). Da bi se zahvatio što veći broj građana, potrebno je pomerati granicu poroka na račun vrline. Time se ujedno umanjuje nezadovoljstvo građana ovim užasnim procesom.

Rušenje tradicije. Tradicionalna društva se opiru agresiji svojim sistemom vrednosti (skromnost, očuvanje vrlina, opreznost) i organizacijom (uzajamna pomoć, moba, briga o starim i slabim, itd). Najčešće se koristi negiranje i dovođenje u sumnju pojedinih tački tradicije.

Formalizam, ispunjenje forme i procedura bez rezultata u praksi. Definisanje procedura ima za cilj da aktivnost postigne planirane rezultate. Međutim, loši „lideri“ ispunjavaju formu da im niko ne bi mogao naći zamerku, ali retko ili nikada, postižu rezultat u praksi. Rezultat je ono za šta se radi i ulaže! Formalizam je odbrana loših „lidera“ pred javnošću („Učinio sam sve po proceduri!“), i odbrana pred pravosudnim organima. Formalizam je pokrivač kojim se skrivaju prave namere.

Rušenje potrebe društva za vođstvom, kao i poverenja u vođstvo je alat okupacije, a ne slučajan proces ili greška domorodačkog stanovništva. Krah vođstva u društvu omogućio je stranim kompanijama i državama jednostavan pristup našim resursima i imovini: nemilosrdno se uzimaju ljudski resursi, potom prirodni (vode, rude, poljoprivredno zemljište, šume), i ekonomski (tržište, proizvodnja).

Glupost vršilaca vlasti se unosi putem neobrazovanosti. Ministri, koji su javno priznali da su kupili diplomu, predstavljaju projektil koji je ispaljen da razori vezu između vođe i mudrosti. Preciznije, da razori vezu između obrazovanja-iskustva i državne funkcije. Ujedno, glupost je oslobodila prostor za nestručne na nižim nivoima vlasti. Glupost je donela ignorisanje i aroganciju.

Ignorisanje građana, saradnika i nosilaca suprotnog mišljenja je alat kojim se prikriva neznanje, neiskustvo, neprimerenost poziciji, a potom i lične slabosti i nerad na sebi. Ujedno, time se kopa kanal između vlasti i naroda.

Arogancija je isključila skromnost, koja je obavezni deo karaktera većine dobrih domaćina, koji su nekada donosili odluke u ime zajednice. Ova osobina stvara novu liniju podele u okupiranom društvu.

Zloba je u duše vršilaca vlasti došla na kraju, kada su joj glupost, ignorisanje i arogancija prokrčile put.

Građanin je postao anoniman. Građanin je nosilac suvereniteta države.Greške vođa plaćaju poreski obveznici koji su prevedeni u anonimne ličnosti da bi to ćutke izvršavali. Depersonalizacija građana je omogućila jednostavnije raspolaganje imovinom zajednice (radnom snagom, prirodnim resursima, kreditnim potencijalom države itd).

Odsustvo celovitog posmatranja pojava i problema. Kada nema celovitog razmišljanja, nema ni uočavanja interakcija između pojedinih oblasti zajednice. Time se fragmentiraju bitni procesi u društvu i od očiju građana skrivaju mnogobrojni kanali razaranja i pljačke države.

Negativna selekcija, loš vođa sebe štiti još lošijim saradnicima. To ne čine u privatnom poslovanju (tamo traže najbolje) .

Zatvaranje kanala kretanja u društvu, stvaranje pravih vođa, od sposobnih i vrednih pojedinaca, omogućavaju vertikalni i horizontalni kanali kretanja u društvu. Da bi se to sprečilo, postojeći kanali se zatrpavaju nepotizmom, sujetom, neradom, strahom, sebičnošću, lenjošću tako da brzo postaju neprohodni.

Pokoreni narod koji ne može da se složi, koji ne može da prihvati vođu, koji nema poverenja u vođu i koji nema ličnosti koje mogu biti vođe, ne može da se brani.

Sumnja, krajnji cilj svih akcija na okupiranoj teritoriji. Sumnja razara svaki vid saradnje i organizovanja stanovništva: sumnja u ciljeve, sumnja u način organizacije, sumnja u ličnosti, sumnja u kvalifikaciju ličnosti, sumnja u mogućnosti pojedinca i organizacije, sumnja u uspeh pobune, sumnja u svrsishodnost pobune, sumnja u načela za koja se treba boriti, sumnja u ispravnost postupaka, sumnja u hijerarhiju, sumnja u prošlost, itd. Sumnja je glavni alat kojim se porobljeno stanovništvo sprečava u otporu. Kroz nju se usitnjava društvo do pojedinca, a potom pojedinac samo-onesposobljava.

Rušenje potrebe društva za vođstvom, kao i poverenja u vođstvo je alat okupacije, a ne slučajan proces ili greška domorodačkog stanovništva. Krah vođstva u društvu omogućio je stranim kompanijama i državama jednostavan pristup našim resursima i imovini: nemilosrdno se uzimaju ljudski resursi, potom prirodni (vode, rude, poljoprivredno zemljište, šume), i ekonomski (tržište, proizvodnja).

Naša zajednica nema vođstvo. Imamo plastičnu figuru vođe koja se već godinama klima. Zato toliko podupirača (kako bi stajala), toliko besmislene priče, terora svuda i na svakom mestu. Mi gledamo iluziju vođstva, nešto poput holograma. I umesto da priznamo sebi ono šta vidimo, mi sami sebe ubeđujemo da vidimo ono šta nam je potrebno. Gledamo kraj dugog umiranja uprave naše države. Očigledno je da je ovo samo neuspeo eksperiment, koji okupacione vlasti ne smeju da prijave svom šefu, a sumnjam da ih uopšte nije ni briga što je ovde sve toliko propalo.

Prvi korak je da pobedimo okupatora koga su (našom nepažnjom i lakovernošću) instalirali u nas same. Za to je potrebno veliko buđenje naše zajednice, a pre toga svakog od nas ponaosob.

Pokoreni narod koji ne može da se složi, koji ne može da prihvati vođu, koji nema poverenja u vođu i koji nema ličnosti koje mogu biti vođe, ne može da se brani. Može samo da gleda kako jednog po jednog odvode na stratište, bez otpora. Da li ćemo tiho i ćutke gledati kako nestaju jedan po jedan atribut naše krvavo stečene državnosti, i još gore, mirno stajati u redu čekajući sopstvenu egzekuciju, zavisi od nas. Prvi korak je da pobedimo okupatora koga su (našom nepažnjom i lakovernošću) instalirali u nas same. Za to je potrebno veliko buđenje naše zajednice, a pre toga svakog od nas ponaosob.