Latinka Perović: Majka "Druge Srbije"

Snaga lične odgovornosti: prijatelji o Latinki Perović, (grupa autora), Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008, str. 328.

U izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, sa kojim Latinka Perović već duži niz godina uspešno sarađuje, izašla je knjiga posvećena ovoj našoj političarki i istoričarki[1]. U toj knjizi najinteresantniji je veliki intervju sa njom, koji obuhvata oko 150 stranica teksta. Njega je uradila istoričarka Olivera Milosavljević, sa ambicijom da Latinka Perović "sama objasni sebe, svoju političku aktivnost, svoj odlazak iz politike, na kraju, da bar jednom odgovori i na napade kojima je decenijama bila izložena" (14).

I doista, intervju je više nego zanimljiv i veoma značajan za razumevanje psihološkog profila “majke druge Srbije”, kako je Latinku nazvao Zoran Ćirjaković (NIN, 13. i 20. april. 2006)[2]. Perovićeva (r. 1933) je, naime, kao veoma mlada dospela do najviših političkih funkcija. Ona je već sa 20 godina postala član Predsedništva CK omladine Srbije, sa 23 je postala član Predsedništva CK omladine Jugoslavije, sa 28 predsednik Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije, a sa 32 godine predsednik komisije CK SKJ za ideološki rad! Izuzetno vredna i posvećena, ona je skrenula pažnju starijih rukovodilaca, koji su je podržavali i hijerarhijski unapređivali. Latinka sama svedoči da ju je lično Aleksandar Ranković, 1961, doveo na mesto predsednice Konferencije žena (37). Iako period 1964-1968 u ovom intervjuu (koji je očigledno zamišljen kao oficijelna biografija) Latinka uopšte ne spominje, posle Rankovićeve smene njen meteorski uspon se nastavio do neslućenih visina. Ko je bio njen tadašnji pokrovitelj možemo samo da slutimo. Tek, ona je, prema podacima iz leksikona Ko je ko u Jugoslaviji (1970)[3], godine 1966. postala sekretar komisije CK SKJ za reorganizaciju partije (komisija je očigledno trebalo da skrši otpor "rankovićevaca" u partiji), a iste godine je postala i član Izvršnog komiteta CK SKS. Nakon studentskih demonstracija, 1968, u sklopu još jednog "vetrenja" srpske partije, Latinka Perović postaje sekretar CK SKS. Sa svega 35 godina, ona je već drugi čovek u Srbiji, i na tom mestu ostaje u narednih četiri godine.

Dakle, u najvažnijem, formativnom razdoblju života, između 20. i 39. godine, Latinka Perović je bila profesionalni političar, i to političar od uspeha. Marljiva i ambiciozna, ona je od samog početka bila deo elite, i to elite koja suvereno vlada sistemom i resursima jedne ozbiljne države. To je bila prava moć, moć koja daje samopouzdanje, moć koja hrani dobro mišljenje o sebi, moć koja prija...

A onda, dolazi strašan pad. Dolazi njena smena, 1972, i gotovo potpuna društvena izopštenost. Ako je prethodnih dvadeset godina Latinka uživala u blagodetima vlasti, kao deo komunističke elite, onda je u sledećih petnaest godina ona upoznala i tamniju stranu jednopartijskog autoritarizma. Istina, ona nije dopala zatvora ili ostala bez posla. Kako sama kaže, ona je u Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije, gde je upošljena 1975, "dobila veću platu nego kao sekretar u CK" (58). Ali, nju su pratili svude gde krene, nisu joj dali da objavljuje, pazili su koje knjige čita i s kim se druži. To vreme, a naročito prve godine posle pada, ona opisuje kao doba patnje i izolacije. "Ja sam se odmah zatvorila u svoju kuću, nisam se obuvala mesecima(...) Patila sam zbog ljudi koji su bili u punoj snazi, koji su imali zemlji šta da daju i da kažu, a svedeni su na prostore svojih soba... Ja sam taj period provela u sobi, završila sam doktorat, radila sam po ceo dan, vrlo malo sam izlazila, (...) bila mi je potrebna distanca, izolacija (55; 57).

Tako strašna promena života, koja Latinki mora da je izgledala kao nešto potpuno nepravedno, došla je, iz njene perspektive, od jednako strašnog i nepravednog uzroka, dakle, od činioca koji nikako nije smeo biti ličan. Jer, da je Latinka smenjena samo kao rezultat Titove tehnologije održavanja ravnoteže vlasti, ili samo kao rezultat nekakve dvorske zavere, onda bi čitava njena tragedija bila lična, ne istorijska, ne opšta, već privatna. A jedna istoričarka zna da privatne priče i nisu previše važne. Zato je to morao da bude nekakav veliki, opšti činilac, činilac koji je presudno uticao na celokupnu istoriju moderne Srbije i odredio ne samo Latinkinu, već i sudbinu svih nas. Poraz velikog dobra može doći samo od još većeg zla. A to moćno, grdosijsko zlo, koje je slomilo Latinku i modernu Srbiju, bilo je i ostalo – srpski nacionalizam!

Prema tumačenju sopstvene smene, koje Latinka daje u ovom intervjuu, Tito se, kao stari centralista, udružio sa srpskim nacionalistima, kako bi počistio nju i ostale nosioce modernizacije i evropske ideje u Srbiji. Tako je jedan hrvatski centralista, zajedno sa srpskim nacionalistima, upropastio Jugoslaviju (i Srbiju). "Kardelj je stalnim reformama", pripoveda Latinka, "pokušavao da zemlju učini fleksibilnom i da spreči srpsku dominaciju, tu nema spora, a Tito je, opet, mislio da je važno sačuvati jedinstvenu, čvrstu zemlju, centralizovanu" (69). U tome je Tito nalazio saveznike u srpskim nacionalistima. "U to vreme (reč je 1960-im godinama – A. S) Jugoslavija kao jedna centralizovana država mislim da nije bila strana ni Titu, i dotle su oni (srpski nacionalisti – A. S) funkcionisali vrlo dobro i sa njim" (80). Kako navodi Perovićeva, Kardelj se, 1971. godine, u jeku rasprave o ustavnim amandmanima, koji su trebalo da konfederalizuju Jugoslaviju, žalio da su "Srbi i Tito pružili otpor svemu" (72).

Srbi su, po Perovićevoj, tokom cele istorije Jugoslavije, bili zapravo ljuti centralisti. "Nikad nisu dali mogućnost da se proba neka druga, prihvatljivija orijentacija. Postojala je velika samouverenost kod Srba u njihove istorijske zasluge, u njihov doprinos Jugoslaviji, u njihove žrtve, u njihovu snagu, suviše je to bilo samouvereno" (51; na ovom mestu Latinka, kada govori o Srbima, kao da govori o nekom drugom; podvlačenja su moja). "Nikom nije padalo na pamet da Srbiji u Jugoslaviji ne pripada centralno mesto, po broju, po zaslugama, po žrtvama" (48). Zato su Srbi bili "nepomireni sa Jugoslavijom kao složenom državom... vi ste svaki zahtev za autonomijom, ne u formalnom smislu, nego za većom samostalnošću, tretirali kao separatizam, kao iredentizam, kao razbijanje Jugoslavije" (52).

Tako je bilo sve dok "liberali" nisu preuzeli CK SKS. Ovi srpski modernizatori, nasuprot centralistima, tj. srpskim nacionalistima, bili su, po Latinki, na pragu da se sporazumeju sa ostalim republičkim elitama. Oni su bili spremni da, nakon Titove smrti, preurede Jugoslaviju u konfederaciju. To su shvatili srpski nacionalisti i pobunili se. "Parola je bila da mi (liberali – A. S) moramo otići jer ćemo se sporazumeti sa drugima u Jugoslaviji. (...) To je kolalo u Srbiji, u čaršiji, u srpskoj partiji koja je takođe imala svoju čaršiju, bilo je stanovište da mi moramo otići, da smo slab partner za odmeravanje snaga posle Tita. To nije izgovoreno u političkom rukovodstvu, ali to je nešto što je kuloarski kružilo, kao što ovde sve ide tako, ali jeste rečeno da mi svojom liberalizacijom, spremnošću, popustljivošću prema Hrvatima, prema drugima, slabimo poziciju Srbije za taj odlučujući dan kada Tita više ne bude" (46-47). "Deo srpskog političkog rukovodstva, koje je inspirisalo razgovor kod Tita", kaže takođe Latinka, "smatralo je da kada je već uklonjeno hrvatsko rukovodstvo, treba to uraditi na svaki način i u Srbiji, misleći verovatno da će onda doći do takvog odnosa snaga koji će sprečiti donošenje Ustava. Mi smo morali da odemo pri kraju svog mandata, pre republičkog kongresa partije, mi nismo smeli biti ponovo izabrani jer bismo se sporazumeli sa ostalima u Jugoslaviji. Ključno pitanje je bilo razumevanje Jugoslavije, mi smo apsolutno bili za sporazum, za konsenzus" (48).

Sadržina tog sporazuma, po sadašnjem viđenju Latinke Perović, bila bi konfederalizacija Jugoslavije (50), uz davanje Kosovu statusa republike. "U redu", objašnjava Latinka poziciju Srbije, "postojale su dve pokrajine, ali to nije bilo nerešivo pitanje, i sama je (Srbija – A.S) išla u pravcu jedne savezne države i kamo sreće da se tada priznala republika na Kosovu i Albanci integrisali u jugoslovenski prostor" (51). "Bili smo apsolutno za sporazume sa svima. (...) Mi smo dosta razgovarali i sa Albancima u to vreme, i oni su zaista prosperirali zahvaljujući Jugoslaviji, ali moram reći da je Srbija imala rezervu, otpor prema njihovim pravima. Kad je došla na red pokrajina, kad su počele da se javljaju ideje o republici, za to se već hapsilo" (88; 89).

Titovo smenjivanje hrvatskog rukovodstva, 1971. godine, bio je, po Latinki, čin koji je Hrvate sasvim opravdano naveo da odu iz Jugoslavije. "Ja sam sutradan (posle smene – A. S) govorila Političkom aktivu Srbije", veli Latinka, "i rekla sam da je to greška za sto godina unapred" (96). "Tim obračunom sa njima (Hrvatima – A. S) postignut je suprotan efekat od željenog iako možda akteri toga nisu bili svesni. (...) Za mene su oni tada izbačeni iz Jugoslavije, u najmanju ruku! (...) Ja sam to rekla, Karađorđevo je greška za sto godina unapred između Srba i Hrvata" (99)[4].

Vodeći srpski nacionalista u partiji toga doba, po Latinki, bio je Draža Marković. On je, istina, "bio veliki protivnik dolasku Miloševića na čelo Srbije", ali samo "iz ličnih razloga" (48). Međutim, i Draža Marković je bio samo izraz nekakvih tajanstvenih, dubljih, nacionalističkih struktura, koje su vladale srpskom politikom. Pre Markovića, te strukture su, po Latinki, kao svog zastupnika bile istakle Aleksandra Rankovića. "Mislim da su Srbi negde već šezdesetih godina počeli da razmišljaju o rasporedu političkih snaga u Jugoslaviji posle Tita, a Ranković je ipak bio njihov najznačajniji predstavnik u rukovodstvu. Mislim da je ta nacionalistička struja koja je postojala i u partiji, u njemu videla nosioca srpske ideje unutar Jugoslavije, i da je to malo i favorizovala, pokušavala da iz njega izvuče više nego što je on mogao, bez obzira na njegov umereni konzervativizam. Za njih je on bio jaki čovek koji drži jedinstvo Jugoslavije, koji drži red na Kosovu. Mislim da ih on možda nije ohrabrivao, ali na njegovu podrškusu računali ljudi kao Dobrica Ćosić" (79-80).

Ranković je pao[5], ali je ostalo srpski nacionalizam, kao "realna snaga, prisutna u svim institucijama, vrlo jaka u partiji" (48). Na njegovom čelu bio je čovek čije se ime pominje na kraju prethodnog citata. To je bio istinski, najveći i jedini pravi neprijatelj Latinke Perović – Dobrica Đosić.

Tek posle čitanja ove (auto)biografije čovek shvata korene fiksacije Latinke Perović (a onda i Druge Srbije) na Dobricu Ćosića. On je “više nego iko drugi, istorijsko iskustvo srpskog naroda propustio kroz gusto sito nacionalne ideologije” (100). "On je uzeo na sebe ulogu, a ta mu je uloga i data, iako je bio pisac, da govori neke stvari koje su srpski nacionalisti u partiji osećali, ali je bilo neoportuno da ih kažu, ili zato što nisu smeli ili zato što to nije bilo politički utilitarno. Tako da je on dobio specifičnu ulogu čoveka koji posreduje između političkog vrha i inteligencije koja je bila nacionalistički orijentisana i nikad Jugoslaviju nije primila kao moguću zajednicu" (101).

"On je sigurno preuzeo na sebe ulogu, a verovatno mu je ta uloga i data, nekog idejnog vođe Srba... (pitanje: Kad kažete “data”, ko je mogao to da radi? Intelektualna elita?) Da, inteligencija, deo partijske elite, deo crkve, on je uvek bio u dobrim odnosima sa Srpskom pravoslavnom crkvom..." (102). Takođe, "Ćosić je bio povezan sa političkim krugovima u kojima je Slobodan Penezić sigurno igrao vrlo važnu ulogu" (101). A na pitanje: "Mislite li da je (Ćosić) imao oslonac i u Partiji?", Latinka odgovara: "Kako da ne, imao je" (106). Dakle, Ćosić je, po Latinki Perović, u svojoj ličnosti spajao snagu i uticaje srpske tajne policije, srpske crkve, srpske inteligencije, pa i srpske partije. Zato Latinka poredi Ćosića sa samim Nikolom Pašićem! (101)[6].

Za Latinku je Ćosić arhi-neprijatelj još iz doba kada se ona nalazila na čelu CK SKS. Za nju beogradski praksis filosofi i nisu bili prava opozicija. Oni su bili nekako mekani, bez velikog uticaja, a i brzo su se odrekli svoje marksističke ideologije (103-4). Praksisovci su ipak bili samo saputnici srpskih nacionalista, koji su činili glavno jezgro opozicije: "Za njih je demokratija značila i status srpskog naroda unutar Jugoslavije. Zato su oni tako teško podneli ustavne promene, i zato su postigli savršeno jedinstvo oko ukidanja Ustava iz 1974. godine" (104). Ćosić je, međutim, bio nešto sasvim drugo. "On je jako želeo da postane predsednik Srpske književne zadruge, on se spremao za ulogu nacionalnog lidera, nije ništa nastalo spontano, i, mislim 1970. godine, kod mene su došli Nikša Stipčević i Slobodan Selenić i rekli da oni žele da ga kandiduju za predsednika SKZ. (...) On je, u suštini, želeo da dođe do nekog centra da bi izvršio okupljanje, on se pripremao za taj period posle Tita" (105).

Koliko je Ćosić bio moćan, koliko je on "korespondirao sa državnim vrhom Srbije", kako to kaže Latinka, vidi se po tome što je "on doveo Mešu Selimovića u Beograd, to nije tako lako, vi treba takvom čoveku da obezbedite stan. On je imao izuzetnu moć, takvu moć manevra, kontakta sa raznim centrima, ja ne poznajem čoveka koji je imao takvu moć. Ja sam bila sekretar CK, Nikezić je bio predsednik, verujte mi, nisam mislila ni da to treba da radim, ali ja nikom nisam mogla da dam stan, da omogućim preseljenje. Ćosić je to mogao!" (106).

Srpski nacionalisti su, po Latinki Perović u to doba bili toliko prefrigani da su sami organizovali brojne zabrane knjiga i časopisa, kao i progone političkih neistomišljenika[7], da bi za to optužili nevine "modernizatore" i tako ih opanjkali pred javnošću i istorijom. "Mnoge zabrane su bile čista provokacija. Mi smo prikivani za te zabrane i uvek smo se pitali ko zapravo, želi baš nas da prikaže kao žandarme. (...) Zabrane su, u stvari, danas važne kao psihološka granica kojom se povlači linija prema komunizmu, kako niko iz tog perioda ne bi mogao da računa na nekakav uticaj, ulogu. To se desilo samo u Srbiji, a desilo se jer taj neko, ko je morao da ostane ispod ove linije nije delio preovlađujuće gledište o položaju Srba u Jugoslaviji i o samoj Jugoslaviji" (142-3).

Moćni Ćosić i ostali srpski nacionalisti, prema viđenju Latinke Perović, videli su u njoj neprijatelja baš zato što je nisu mogli instrumentalizovati. Prema Latinki, ona je Ćosiću bila prava opsesija! "To je jedan rad na nacionalnoj politici uz pomoć države i partijskog vrha koji je mislio da može da dimenzionira njegov rad, a naš problem sa njima, sa njim posebno, u tome je što smo bili autonomni, na nas se u tom smislu nije moglo uticati, mi se nismo mogli upotrebiti za tu vrstu uloge. Tako da je to ostala njegova opsesija, na neki način" (106).

Ako ste toliko moćni, kao Ćosić, i imate nekoga za opsesiju, kao što je on imao Latinku, naravno da ćete se potruditi da je uklonite. U smeni Latinke, bar takav utisak se stiče iz njenog intervjua, iza Draže Markovića stajao je zapravo celi srpski nacionalistički blok. A na njegovom čelu nalazio se niko drugi do večiti zli demijurg – Dobrica Ćosić[8]. Ćosić je bio toliko moćan da je, početkom devedesetih, zapravo on napravio Raškovića i Karadžića (a ne Milošević, kako mnogi u Drugoj Srbiji pogrešno misle). "Onda, ta veza sa Srbima iz Hrvatske preko Jovana Raškovića, u Bosni sa Radovanom Karadžićem, kod njega su dolazili Srbi sa Kosova, on je, prosto, postao vođa... (pitanje: Zar Vam se ne čini da u “Piščevim zapisima” on to i potencira, kao da hoće da kaže – ja sam ih sve izmislio?!) On to potencira, ali to nije imaginarno, on je to stvarno radio, on je bio taj centar gde je sve to strujalo" (107). Ćosić je bio i taj politički akter koji je zamislio rat u Hrvatskoj i Bosni. "On u Piščevim zapisima", objašnjava Latinka, "vrlo otvoreno kaže: `Ratovaćemo sa Hrvatima, ratovaćemo sa Albancima, ubijaćemo se`, to su konsekvence. On je na toj liniji istrajao i ja mislim da se tu desilo nešto što će možda sa nekog vremenskog rastojanja moći jasnije da se vidi i da se prouči" (107).

Ćosić je, po Latinki, tu grdosijsku moć zadržao i dandanas, bez obzira na poodmakle godine. "Ćosić je ključna osoba sive zone srpske politike (...) On je čovek koji ima ogromnu komunikaciju, on je čovek koji može da razgovara sa patrijarhom, može da razgovara sa generalom, može da razgovara sa bivšim političarima, on može da razgovara sa tekućim političarima" (107).

Kakva opsesija... Jedna dama u godinama, sa svojim salonom, vidi drugog gospodina u godinama, sa njegovim salonom, kao zlog demijurga koji je oduvek stajao iza svega pogubnog u Srbiji. A ako tako razmišlja "majka Druge Srbije", da li je onda neobično da "deca Druge Srbije" i danas nastavljaju da jurišaju na ovog pisca, kao na simbola "srpskog nacionalizma" i "genocida"? Protiv Ćosića se ne samo pokreću krivične tužbe za "nacionalnu i rasnu mržnju". Njega Nataša Kandić i ostale "ljudskopravaške" perjanice vide i kao sledećeg kandidata za Hag[9]. Zoran Ćirjaković je, u svom analitičkom tekstu, opisao "Latinkin salon" kao mesto nezvaničnog okupljanja drugosrbijanske elite, u kome se donose ključne strateške odluke. Da li je jedna od njih i ta da "Ćosića treba preporučivati Hagu"? Zanimljivo je da se Latinka u intervjuu osvrće na ovu ideju, da bi je demantovala, ali na dosta neobičan način. "Devedesetih se održavao naučni skup u Akademiji", pripoveda ona, "bila je njegova (Ćosićeva – A.S) ćerka i jedna naša zajednička koleginica, kasnije mi je prenela da joj je Ćosićeva ćerka rekla: `Idi sa tvojom Latinkom, ona hoće moga oca da pošalje u Hag.` Bila sam pogođena. Napisala sam joj pismo u kome sam rekla: `Ja imam kritički stav prema onome što Vaš otac radi, kao što on može da ima, a i ima, prema meni, ali smatram Vas pristojnom osobom. Gde sam ja baš to rekla? Ja nisam neko ko odlučuje o tome ko će ići u Hag. U Hag ide onaj za koga to utvrdi država, pravne institucije`" (109).

Kao što se vidi, Latinkin demant deluje dosta neuverljivo. Ona ne kaže: "To nikad nije bila moja ideja", "Ja se sa time ne slažem", ili "Ja odlučno odbacujem takvo razmišljanje". Umesto toga, ona se samo nevešto pita: "Gde sam ja baš to rekla?" (pazite: "baš to"!), dodajući kako ona nije nikakva vlast, već, valjda, samo obična istoričarka ("ja nisam neko ko odlučuje o tome ko će ići u Hag. U Hag ide onaj za koga to utvrdi država, pravne institucije"). Ali, Latinka ipak nije samo obična istoričarka. I ta njena "skromnost" ovde deluje neiskreno. Tačno je da ona nikoga ne može da pošalje u Hag. Ali bez njene prećutne podrške, možemo se samo zapitati koliko bi drugosrbijanska kampanja da se dodijava starome piscu uopšte trajala? Kampanja koja, ako ništa drugo, treba da mu zagorča poslednje godine života, i tako, preko njega, simbolički kazni (ponizi) celokupni "srpski nacionalistički blok".

Tako se dobar deo našeg intelektualnog i političkog života poslednjih decenija, bar prema ovoj knjizi, može razumeti samo kao gigantomahija dva velika istorijska načela – nacionalizma i građanizma (evropeizma). A ova dva načela su, prema percepciji autorke, oličena u dva glavna predstavnika – u Dobrici Đosiću i u Latinki Perović. Svo zlo, tako, dolazi iz pobeda prvog demijurga, svo dobro iz uspeha drugog. Biti za Dobricu, ili biti za Latinku – to je jedino pitanje na koje ima da odgovori srpski intelektualac, pre bilo kakvog društvenog angažovanja.

Ova dilema je ne samo ideološki pojednostavljena. Ona je i nepravedna prema svim akterima naše društvene scene. Ta dilema je uobličena u jednom zatvorenom krugu, dosta malom, ali i uticajnom, u jednom građanskom salonu koji hoće da piše i kroji istoriju. Na nama je da tu dilemu razumemo. Na nama je i da razumemo one koji su je formulisali. Ali, takođe, na nama je i da tu dilemu odbacimo. Dobrica ili Latinka - to nije i ne mora biti jedini srpski izbor. Ta dilema je lažna, kao što je lažna i podela koju Druga Srbija unosi u naše društvo. Mi ne živimo u vremenu staljinističkog manihejstva. Mi živimo u doba intelektualnog individualizma i društvenog pluralizma. Ne postoje dve Srbije. Postoji samo Druga Srbija, kao ideloški bunker iz koga se puca na sve što se napolju kreće. I postoji život izvan tog bunkera, raznolik, buran, plodan... Treba izaći iz tog bunkera i udahnuti vazduh punim plućima. I tada će se shvatiti da napolju ne žive nikakvi ujedinjeni neprijatelji i zaverenici, već ljudi sa individualnim brigama, nadama i interesima. Da li će to Druga Srbija ikada shvatiti? Da li će ti ljudi ikada izaći iz svog bunkera?