(Kvazi)pravne posledice eventualnog članstva ''Kosova'' u Unesko

U brojnim javnim reakcijama povodom nastojanja separatističkih de facto vlasti na Kosovu i Metohiji, da ''Kosovo'' postane član Uneska, čini se da je nedovoljna pažnja posvećena pravnoj dimenziji i posledicama u slučaju da se to zaista i dogodi. U predvečerje zasedanja Generalne konferencije UNESKO, koja će se održati od 3. do 18. novembra ove godine, a koja će odlučivati o predlogu Izvršnog saveta Uneska da ''Kosovo'' postane član te organizacije, šira javnost trebalo bi da bude upoznata i sa pravnim aspektom takve eventualne odluke.

Pariskom konvencijom propisano je, između ostalog, da je ''briga o kulturnoj i prirodnoj baštini koja se nalazi na teritoriji države članice (potpisnice) Konvencije (koja se naziva nacionalna kulturna baština), njeno pravo i dužnost'' (čl. 4. Pariske konvencije).

Osnovna pravna posledica eventualnog učlanjenja "Kosova'' u Unesko ogleda se u  pristupu Konvenciji o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine, koju je Generalna konferencija Uneska usvojila na XVII zasedanju, održanom u Parizu 1972. godine (u daljem tekstu: Pariska konvencija). Pariskom konvencijom propisano je, između ostalog, da je ''briga o kulturnoj i prirodnoj baštini koja se nalazi na teritoriji države članice (potpisnice) Konvencije (koja se naziva nacionalna kulturna baština), njeno pravo i dužnost'' (čl. 4. Pariske konvencije). Nadalje, ovom konvencijom je predviđeno da ''nacionalna kulturna baština, poštujući u potpunosti suverenitet države na čijoj teritoriji se nalazi i ne kršeći vlasnička prava, predstavlja istovremeno univerzalnu baštinu, na čijoj zaštiti treba da sarađuje čitava međunarodna zajednica'' (čl. 6. st. 1. Pariske konvencije).

Onog časa kada bi ''Kosovo'' postalo član Uneska steklo bi pravo da potpiše Parisku konvenciju, u skladu sa njenim čl. 31; time bi, ne samo de facto, već i de iure, steklo suvereno pravo da kulturnu baštinu na toj teritoriji naziva onako kako suvereno odluči, pa dakle i ''kosovskom nacionalnom baštinom'', kao i suvereno pravo da se o njoj stara. Svaka druga vlast (pa i vlasti Srbije), bile bi u tom slučaju dužne da, u domenu na koji se odnosi Pariska konvencija, poštuje suverenitet "Kosova''. Drugim rečima, nijedna institucija Republike Srbije, pa tako ni Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, ne bi mogla da preduzme nijednu zaštitnu radnju na bilo kom spomeniku kulture na teritoriji Kosova i Metohije, bez izričite saglasnosti samoproglašenih vlasti "Kosova''.

Isključivo pravo na zaštitu svih spomenika kulture na teritoriji Kosova i Metohije, pa dakle i srpske kulturne baštine, imali bi ''organi i nstitucije'' separatističkih de facto vlasti ''Kosova''. I ne samo u pogledu zaštite, već i u pogledu čitave kulturne politike prema i u odnosu na srpsku kulturnu baštinu na toj teritoriji (uključujući, ali ne ograničavajući se na javnu prezentaciju i valorizaciju), postalo bi suvereno pravo ''Kosova''. To pravo, u slučaju dobijanja statusa člana Uneska, odnosno, u slučaju potpisivanja Pariske konvencije, bilo bi međunarodno-pravno ''zapečaćeno''  autoritetom Uneska, bez obzira na to što je na snazi Rezolucija SB UN 1244, koja garantuje teritorijalni integritet i suverenitet SR Jugoslavije (odnosno Srbije, kao države sukcesora), i bez obzira na to što ''Kosovo'' nije članica UN. Istina, od 17. februara 2008. godine, separatističke de facto vlasti na Kosovu i Metohiji su se u svim oblastima, pa i u oblasti kulturne politike, ponašale kao de facto država; stvar je u tome da bi, u slučaju učlanjenja u Unesko ''Kosovo'' i de iure, u oblasti zaštite prirodne i kulturne baštine na toj teritoriji, dobilo sva prava i obaveze kao i svaka  međunarodno priznata suverena država.

Uporedo sa višegodišnjom agresivnom kampanjom separatističkih de facto vlasti na Kosovu i Metohiji i njenih sponzora, usmerenom ka učlanjenju u Unesko odvija se kvazipravno i kvaziinstitucionalno nasilje na srpskoj pravoslavnoj kulturnoj baštini. Posebno je u tom pogledu aktuelno postupanje ''Vrhovnog suda Kosova'' povodom dela svojine na zemljištu manastira Visoki Dečani, kao i donošenje ''nacrta kosovskog zakona o kulturnom nasleđu'', i ''nacrta kosovskog zakona o izmenama i dopunama zakona o verskim organizacijama''. Tako,  u čl. 5.5 "Nacrta zakona o kulturnom nasleđu'', predviđeno je da: ''imovina arheološkog nasleđa,  koja se nalazi unutar prostora Kosova, pripada državi Kosova''.

Ono što dodatno zabrinjava je to što bi, u slučaju članstva "Kosova'' u Unesko, ovakav scenario dobio i neku vrstu međunarodno-pravne legitimacije?!

Ako se ima u vidu da se prema ovom opskurnom tekstu, ''arheološkim nasleđem'' smatraju: ''spomenici, naselja, strukture izgrađene čovekovom rukom od istorijske, umetničke, kulturne,  arheološke i arhitektonske vrednosti, kao i objekti ovakve prirode koje su ruševine, starosti više od 100 godina'' (čl. 5.2.), jasno je šta su u pogledu prava svojine na gotovo svom nepokretnom srpskim kulturnom baštinom, predvidele de facto vlasti na Kosovu i Metohiji. Kao da ni to nije bilo dovoljno, pa se u pomenutom tekstu predviđa da: ''nepokretna kulturna baština može biti predmet eksproprijacije, kada vlasnik, posednik ili korisnik nije preduzeo dovoljno akcija za zaštitu i očuvanjevrednosti kulturnog nasleđa'', kao i ''kada se oceni da je to u nacionalnom interesu'' (čl. 36. 2.).

Dakle, Srpska pravoslavna crkva, kao zakoniti vlasnik svih pravoslavnih hramova na Kosovu i Metohiji, mogla bi da bude izvlaštena iz npr. Pećke patrijaršije ili Visokih Dečana ili iz manastira Gračanice, odnosno, umesto vlasnika ovih svetinja postati ''podstanar'', i sve to, ''legalno'' sa stanovišta unutrašnjeg ''pravnog poretka Kosova''?! Ono što dodatno zabrinjava je to što bi, u slučaju članstva "Kosova'' u Unesko, ovakav scenario dobio i neku vrstu međunarodno-pravne legitimacije?! Naravno, u istom duhu, ovaj tekst ''propisuje'' da isključivo pravo o staranju nad ''kulturnim nasleđem kosova'', imaju odovarajući ''organi i institucije Kosova''.

Iako je pomenuti ''nacrt zakona'', usled protivljenja predstavnika SPC i međunarodnih faktora na Kosovu i Metohi (koji su, uzgred, kreirali nasilnu i pravno neutemeljenuj secesiju kosovsko-metohijskih Albanaca), ''povučen iz procedure'', on se, još uvek nalazi na zvaničnom sajtu ''skupštine kosova'' u obliku ''nacrta zakona''.[1] Kako stvari stoje, ukoliko bi se dogodilo učlanjenje ''Kosova'' u Unesko, u odsustvu odlučne akcije vlasti Srbije u odbranu (ne samo) prava na nacionalnu i svetsku kulturnu baštinu na teritoriji Kosova i Metohije, samoproklamovanim vlastima ''kosova'' ne bi stajalo ništa na putu, da pomenuti ''nacrt'' postane i ''važeći zakon''.  

Kvazipravno i kvaziinstitucionalno nasilje nad SPC, a time i nad srpskom duhovnom i kulturnom baštinom na Kosovu i Metohiji izvesno je i u ''nacrtu zakona o izmenama i dopunama zakona o verskim slobodama''. Prema tekstu čl. 4.A  ovog ''nacrta zakona'', koji je usvojen na sednici ''vlade Kosova'' održanoj 9. 9. 2015. godine[2] i sa kojim su se, po svemu sudeći, složili predstavnici  Liste Srpska u ''vladi Kosova'', tako da je ovaj ''nacrt zakona'' već postao ''predlog zakona'' (i nalazi se, od 19. 10. 2015. godine i na zvaničnoj internet stranici ''skupštine Kosova''[3]), Srpska pravoslavna crkva, zajedno sa još pet drugih verskih zajednica, određuje se kao tradicionalna verska zajednica sa svojstvom pravnog lica, ali na način da: ''čini istorijsko, kulturno i društveno nasleđe zemlje'' (''Kosova'', prim. D. Č.)?!

Reč je, dakle, o tome da se deo kanonski jedinstvene Srpske pravoslavne crkve, koja deluje na teritoriji Kosova i Metohije, proglašava ''pravnim licem'' i delom identiteta ''Kosova''.

Reč je, dakle, o tome da se deo kanonski jedinstvene Srpske pravoslavne crkve, koja deluje na teritoriji Kosova i Metohije, proglašava ''pravnim licem'' i delom identiteta ''Kosova''. Prema ovom tekstu, ''vlasti Kosova'' mogu ''registrovati nove verske organizacije'' (čl. 7. B.). Kako stvari stoje sa tim ''nacrtom zakona'' (a i sa kontinuitetom negiranja srpskog identiteta najvrednijih i najstarijih spomenika srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji), neće postojati nikakav ''pravni'' mehanizam koji bi mogao da osujeti registrovanje recimo ''kosovske pravoslavne crkve'', koja bi, kao ''legalni pravni subjekt'', pretpostavljamo mogla da postavi pitanje ''prava'' na srpskim kulturnim i duhovnim svetinjama.

U takvom eventualnom ''sporu'', koji bi se pod plaštom ''imovinskog spora'' lako mogao proglasiti sporom svetovne, a ne duhovne prirode, možemo, bez mnogo napora, pretpostaviti ko bi bio presuditelj – ''kosovsko pravosuđe'', koje se već bezbroj puta ''pokazalo'', kada je u pitanju pravo na pravično suđenje, kako Srba kao fizičkih lica, tako i srpskih institucija, kao pravnih lica. Slikovit primer je upravo pomenuti ''spor'' povodom nesporne svojine manastira Visoki Dečani, na delu zemljišta koje im je komunistički režim oduzeo nakon Drugog svetskog rata, a samo simbolični deo, uoči rata 1999. godine, vratio.[4]

Bojim se da u Srbiji ne postoji opšti nivo nacionalne svesti o  vrednostima i značaju nacionalnog kulturnog i duhovnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, kao i o pogubnim posledicama njenog de facto, ali još više (kvazi)pravnog prisvajanja i stavljanja pod kontrolu albanskog nacionalnog kolektiviteta, koji je doživljava kao neprijateljsku i u istorijskom kontinuitetu se prema njoj tako i odnosi. Bez obzira na tešku situaciju u kojoj se nalaze srpska država i narod, mišljenja sam da nema opravdanja za odocnelo, nesistematsko, deklarativno i politički kontraproduktivno delanje  vlasti Srbije, na planu očuvanja srpske nacionalne kulturne i duhovne baštine na Kosovu i Metohiji. Povlačenje u pitanju od suštastvenog značaja po srpski nacionalni identitet, pa samim tim i po budućnost srpske nacije i države, nije niti može biti dostojanstveno, već nešto sasvim suprotno od toga.

Autor je saradnik Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici