Kuda zaista ide Srbija?

Parlamentarni izbori u Srbiji doneli su rezultate, koji su u velikoj meri iznenadili i zatekli ne samo analitičare, istraživače i kladioničare, nego i same političke aktere, i izazvali velike nedoumice oko toga kojim putem Srbija zapravo kreće posle 11. maja. Naime, doslovno niko od posmatrača i istraživača nije predvideo čak ni mogućnost pobede koalicije „Za evropsku Srbiju“, a kamoli da će koalicija oko demokratske stranke ostvariti prednost od gotovo deset procenata (38,85 prema 29,22) u odnosu na drugoplasirani i u svim istraživanjima favorizovani SRS.Što se rezultata ostalih učesnika tiče, on se kretao manje-više u okvirima predviđanja, s tim što su koalicija DSS/NS i LDP, dobili takođe nekoliko procenata manje nego što se očekivalo. Sa svojih 11,34 odsto osvojenih glasova „narodnjaci“ premijera Vojislava Koštunice verovatno su najveći pojedinačni gubitnici ovih izbora i jedina stranka koja je zabeležila vidljiv pad u odnosu na prethodne parlamentarne izbore, ali, uprkos tome, još uvek nisu izgubili svoje šanse da i ubuduće odlučujuće utiču na političke prilike u Srbiji. Relativnim gubitnicima može se smatrati i LDP koji je jedva prešao cenzus sa 5,3 odsto, pa čak, donekle, i radikali, bez obzira što su osvojili pola procenta i dvadeset pet hiljada glasova više nego na prethodnim izborima. Ipak, radikalska očekivanja, kao i sve prognoze, davali su im mnogo više, ali je ovoga puta očigledno zakazala tradicionalna disciplina radikalskih glasača i čini se da je najmanje 200-250 hiljada njihovih simpatizera ostalo kod kuće. Razlozi ove apstinencije, odnosno relativnog opadanja, ili makar stagnacije SRS, leže, delom, u mlakoj, i u odnosu na agresivan nastup koalicije oko DS nedovoljno motivišućoj kampanji, a delom i zamoru radikalskog biračkog tela brojnim „moralnim pobedama“ na nizu prethodnih izbora, a koje ih nisu ni za korak približile vlasti. Koalicija „Za evropsku Srbiju“ imala je ubedljivo najbolju kampanju, sa najviše energije, ali i najviše elemenata negativne kampanje, medijskog spinovanja i manipulacije. Na taj način su, pogotovu u drugom delu i završnici kampanje uspeli da premoste svoje hendikepe – pre svega, heterogen sastav koalicije, uključujući i partnere sa dosta problematičnom reputacijom poput Vuka Draškovića, ili Nenada Čanka – i težište kampanje prebace sa kosovske na evro-reformsku tematiku. Pri čemu su im glavni aduti bili potpisivanje SSP, ugovor sa Fiatom i energičan medijski nastup Borisa Tadića. Međutim, uprkos odličnom rezultatu, može se dogoditi da DS i koalicija oko njega na kraju ostanu kratkih rukava . Naime, „prirodna“ koalicija DS-LDP ukupno ima svega 115 mandata, tako da čak ni sa poslanicima nacionalnih manjina (7) ne može da sakupi potrebnu većinu od 126 poslanika. S druge strane, stoji već najavljena koalicija DSS-SRS, koja u zbiru ima 108 poslanika i koja takođe pretenduje da formira vladu. Dakle, uprkos najboljem rezultatu o sada neosnovano je reći da su „pro-evropske snage“ u Srbiji izvojevale pobedu na poslednjim izborima. Štavise, moglo bi se pretpostaviti da je koalicija oko Borisa Tadića veoma blizu toga da se nađe u poziciji u kojoj su se nakon prethodnih dvoje parlamentarnih izbora nalazili radikali – da budu najjača grupacija u parlamentu, ali da na kraju ostanu izvan vlasti.Tako dolazimo do drugog, a možda čak i jedinog pravog pobednika ovih izbora, a to je koalicija SPS-PUPS-JS koja je osvojila preko trista hiljada glasova i 7,57 odsto. No, nije sam ovaj rezultat utoliko impresivan (iako jeste za jedan procenat i nekih osamdesetak hiljada glasova bolji od prethodnog rezultata SPS), koliko je važno to što je sada Ivica Dačić iz ruke Vojislava Koštunice preuzeo „kontrolni paket“ srpske politike, odnosno, što sada od SPS-a zavisi ko će formirati vladu. Dvadeset mandata Dačićeve koalicije presudiće, zapravo, pobednika ovih izbora, što je pozicija koju će socijalisti svakako umeti dobro da kapitalizuju u političkom i svakom drugom smislu.Međutim, treba reći i to da pozicija u kojoj se nalazi SPS ipak nije tako udobna i bezopasna ni po njih same. Uostalom već sam pogled na permanentno opadanje DSS-a pokazuje da uloga „jezička na vagi“ sa sobom nosi i velike rizike. Oko Dačića i SPS-a trenutno se bije velika politička i medijska borba sa krupnim akterima i još krupnijim ulozima, ponude svakako stižu sa svih strana, ali verovatno, isto tako, i različite pretnje i „prijateljska upozorenja“. Svi najednom brinu o sudbini, budućnosti i perspektivama SPS-a, uprkos tome što je u većinskom delu srpske javnosti SPS sve do nedavno tretiran kao anomalija i politički recidiv iz Miloševićevog doba. Pri tome je teško reći da li o SPS-u trenutno više brinu demokrate, čiji su se istaknuti članovi svojevremeno zalagali za zabranu SPS-a, ili, pak radikali, koji su ih do juče optuživali za kolaboraciju sa DS i preuzimali im biračko telo.Dakle, dilema u kojoj se nalaze socijalisti je jednim delom realna, a drugim delom proizvedena od strane zainteresovanih političkih i medijskih lobija. Činjenica je da je njihovo rukovodstvo u poslednje vreme preduzimalo izvesne korake ka „otvaranju“, „modernizaciji“ i „evropeizaciji“ stranke, te bi im u tom smislu DS bio možda pogodniji partner. Ali, s druge strane, njihovo biračko telo je po svim relevantnim parametrima – odnos prema EU, NATO paktu, Rusiji, Kosovu i Haškom tribunalu – neuporedivo bliže stavovima radikala i DSS-a. Štaviše, po većini tih pitanja stavovi SPS-ovih glasača i funkcionera čak su i radikalniji od stavova prosečnih glasača DSS-a i SRS-a. U tom smislu, koalicija sa demokratama bila bi ne samo „izneveravanje volje birača“, što je, uostalom, čest slučaj ne samo u srpskom političkom životu, nego bi verovatno i zapečatilo političku sudbinu i Dačića i stranke. Istina, teorijski je moguće da bi za vreme trajanja vlade sa demokratama SPS uspeo da regeneriše stranku i pribavi nove glasače, ali to je ipak malo verovatan scenario, s obzirom da pozicija u izvršnoj vlasti u jednoj tranzicionoj zemlji teško može biti odskočna daska za podizanje rejtinga i pribavljanje novih glasača. Zato je ipak mnogo verovatnije da će SPS pokušati da napravi koaliciju sa Koštunicom i radikalima, ali ostaje potpuno otvoreno pitanje da li će DS i Boris Tadić to prihvatiti, ili svim sredstvima pokušati da spreče – što bi onda Srbiju gurnulo u veliku političku krizu i sukobe. Nagoveštaji takvog raspleta poslednjih dana stižu sa više strana, tako da, premda lično verujem da se taj scenario ipak neće odigrati, treba imati na umu i takvu dramatičnu mogućnost.