Kosmetska završnica – prilika za častan izlaz ili novo poniženje Srbije?

"Bosnizacija Kosova" bila je u nekoliko proteklih sedmica jedna od najfrekventnijih sintagmi u javnom diskursu njegovih političkih zvaničnika, kako onih sa pozicione tako i onih sa opozicione političke scene. U te dve reči, naime, i jedni i drugi su sažimali svoj stav prema formiranju tzv. Zajednice srpskih opština na koje su se albanski predstavnici obavezali tokom pregovora sa srpskom stranom u danas već mitskom Briselu, odnosno svoje viđenje onoga što bi to za mladu "državu" značilo. Najeksplicitniji u tom pogledu bio je lider opozicionog Samoopredeljenja i suzavcu kao sredstvu parlamentarne borbe izrazito privrženi Aljbin Kurti. I ono što se u zadnje dve i po decenije dešavalo sa današnjom BiH započelo je, podsetio je nestašni junoša kosmetske političke scene, formiranjem slične asocijacije tamošnjih opština sa srpskom većinom, svoj nastavak imalo u višegodišnjem krvavom ratu, a okončano uspostavljanjem jedne u potpunosti disfunkcionalne države kojoj, primetio je, preti skori raspad.

Najmlađa evropska "država" nastala protivpravnom secesijom dela srbijanske državne teritorije, nipošto, dakle, ne bi sama smela postati poprište sličnih procesa, onako kako je to, tvrdi se, postala postjugoslovenska i "postdejtonska" Bosna i Hercegovina, a – upadljivo se prenebregava e da bi se zakamuflirala geneza sopstvene "državnosti"– i sama država Srbija i to upravo samoproglašenjem kosmetske nezavisnosti. Drugim rečima, ono na šta nakon raspada/razbijanja nekadašnje, "velike" južnoslovenske države, nisu mogle da računaju ni na njenim razvalinama nastala država većinski srpskog naroda ni, tendencijski uzev, nekadašnja centralna jugoslovenska republika – očuvanje svoje "avnojevske" granice, u slučaju novonastale kosmetske "države" bi, kao što vidimo, moralo biti tretirano kao neupitno i zagarantovano.

"Razmaženo dete" američke spoljne politike prema ovom delu sveta u protekle dve decenije, očekuje, dakle, isti, privilegovani tretman i na kraju tog perioda, u  konačnici svog, kako veruje, potpunog nacionalnog samopotvrđivanja i izlaska na  međunarodnopolitičku pozornicu sveta. I, sudeći prema dosadašnjim reakcijama američkih zvaničnika na stavove njihovih kosmetskih štićenika prema tački Briselskog sporazuma koja je predmet spora – već ga je obezbedilo. Na žrtvenik takvog njegovog tretmana njegov moćni globalnopolitički patron je, kako stvari stoje, pripravan da priloži i poslednji ostatak šanse da realizovanjem u Briselu dogovorenog Beograd isposluje makar častan izlaz iz priređene mu gubitničke situacije, umesto da bude ne samo u potpunosti vojno poražen, što već jeste, nego nakon toga i teško politički ponižen, što još uvek nije. Niti bi morao biti. Ipak, naslućuje se – hoće.

U prilog tom sumornom predviđanju rečito su pre dvadesetak dana "govorile" scene sa severnomitrovačkih i prištinskih ulica po kojima visokog srpskog zvaničnika, uz to i višegodišnjeg briselskog pregovarača u ime srpske strane, izvučenog sa skupa tamošnjih golorukih Srba okupljenih kako bi razmotrili upravo mogućnosti kompromisnog rasplitanja dugotrajnog kosmetskog političkog "čvora", vuku i brutalno tuku pripadnici "elitnih" albanskih policijskih snaga.

Činilo se da su ti šokantni prizori koji su posle dužeg vremena ponovo vratili ovaj deo Evrope na udarne stranice ne samo regionalnih već i svetskih medija, i više od puke slike; bila je to, reklo bi se, vizualizovana metafora današnjeg međunarodnopolitičkog statusa Srbije, ali, sva je prilika, i nedvosmislena najava njenog tretmana i u neposrednoj budućnosti – kao oružanom agresijom dotučene, teritorijalno raskomadane, i političkog dostojanstva lišene, rečju, države parije u aktuelnom svetskom sistemu država. A nemušti komentar "slučaja Đurić" od strane ovdašnjeg američkog ambasadora Kajla Skota samo je ojačao sumnje u spoljno pokroviteljstvo nad nasilničkim dramoletom na ulicama Prištine i Severne Mitrovice kojim se ulazi u, kako se nimalo slučajno naglašava, završnu rundu pregovora u Briselu. Ovakvim, nasilničkim uvodom u finale te kolosalne diplomatske uzaludnosti kojom je upravljala samo nominalno evropska, a faktički prekookeanska "posrednička" ruka, jednoj od strana za pregovaračkim stolom poslata je ogoljena poruka o tome kakvi, odnosno koliki su izgledi da njihov ishod donese išta drugačije od onog što je njihov višegodišnji simulatorski i farsični tok nagoveštavao.

Ako je tačno da cilj opravdava svako sredstvo za njegovu realizaciju sve dok postoji nešto što opravdava sam cilj, kako je početkom proteklog veka poručivao jedan znameniti ruski revolucionar, SAD očigledno smatraju da još uvek mogu pred domaću i znatan deo svetske javnosti da izađu sa dovoljno uverljivim opravdanjem cilja sa kojim od devedesetih naovamo istrajavaju na ovakvoj svojoj, ekstremno srbocentričnoj i srbofobnoj politici u ovom delu evropskog jugoistoka. A to je, kako je više puta sa njihovih ključnih geopolitičkih i geostrateških adresa jasno izrečeno, beskompromisno državno-teritorijalno obuzdavanje i političko marginalizovanje "malih Rusa" u regionu, a odlučno snaženje, protežiranje i afirmacija svih ostalih naroda Zapadnog Balkana, u prvom redu bezrezervno im odanih etničkih Albanaca. Priznanje premijera kosmetske "države" Ramuša Haradinaja izrečeno ovih dana u skandaloznom intervjuu za jedan beogradski medij da ona zapravo ni nema sopstvenu spoljnu politiku već je nesigurnim putevima međudržavnih odnosa vodi najmoćnija država našeg doba, iskaz je o toj odanosti za kakvu bi se teško mogao naći uporediv primer u novijoj političkoj istoriji sveta.

Tako će, po svemu sudeći, u završnici eks-jugoslovenskog slučaja SAD potvrditi ono što je za pažljivije analitičare njihovih posthladnoratovskih spoljnopolitičkih angažmana širom planete bilo evidentno i u njegovim ranijim fazama – da su se, slepo sledeći svoje vulgarno shvaćene nacionalne i državne interese, samoproizvele u najvećeg i najdoslednijeg srpskog političkog neprijatelja od okončanja Drugog svetskog rata naovamo.

Da li će jednog dana u budućnosti istoričari i hroničari njihove spoljne politike biti sigurni da takav ishod američko-srpskog dvadesetog veka nije imao valjanu alternativu?

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu