„Korisni idiot“ Druge Srbije

„Korisni idiot“ označava saradnika nekog totalitarnog pokreta, koji ne deli sasvim njegovu ideologiju, ali je korisno sredstvo u političkoj propagandi, a posebno u napadima na političke neprijatelje. „Korisni idioti“ su, za staljiniste, bili pojedini zapadni intelektualci koji nisu imali staljinistički totalitarni etos, ali su podržavali sovjetsku kritiku kapitalističkih zemalja i napade na tamošnje liberale i socijaldemokrate (kao na „fašiste“)

Sličnu funkciju danas u Drugoj Srbiji izgleda da igra Svetislav Basara. Po samorazumevanju hrišćanin, monarhista, antikomunista i desničar, on je danas jedan je od najomiljenijih autora onih koji po Srbiji šire borbeni ateizam, „prosvetiteljski“ radikalizam i nostalgiju za jugokomunizmom kao pretečom evroutopije. Basara je, zapravo, Drugoj Srbiji dragocen kao „desni“ kritičar srpskog nacionalizma, neko ko „srpske nacionaliste“ napada sa ideološke pozicije poštovanja za monarhiju, Boga i vizantijsku tradiciju. Još važnije, Basara često priča ono što Druga Srbija misli, ali se, barem u štampanim medijima, uzdržava da izgovori. Kao književnik vešt sa rečima, kao karakter bez mnogo kočnica ili skrupula, Basara uveseljava Drugu Srbiju bogatim rečnikom uvreda ne samo na račun živih „srpskih nacionalista“, već i na račun najistaknutijih ličnosti iz srpske političke i kulturne istorije. Time Basara aktivno učestvuje ne samo u destrukciji nacionalnog samopoštovanja (na kome Druga Srbija tako predano radi), već i na stvaranju nekakvog novog nacionalnog identiteta.

Basara kao „drugosrbijanac“

Ubrzo pošto se, 2005. godine, vratio sa Kipra, Basara se svom silinom bacio u napad na „srpske nacionaliste“, pre svih na Koštunicu i Ćosića. Kako se može videti iz njegove knjige Fundamentalizam debiliteta („Službeni glasnik“, Beograd 2009; u daljem tekstu FD) - zbirke članaka objavljenih između 2006. i 2008. – Basara je Koštunicu bez realnih osnova optuživao da je „krenuo u realizaciju postupnog državnog udara i u suspenziju ustavnog i pravnog poretka“ (FD, 137), da je uveo „neku vrstu `meke` diktature“ (FD, 114) i „meke tiranije“ (FD, 126), da oko sebe stvara „opskurni pseudoreligiozni kult“ (FD, 19; 80-81), pa čak i da „namerava da Srbiju vrati natrag u totalitarizam“ (FD, 126). „Koštunica nema nikakvu ideologiju, nikakav plan i nikakvu ideju osim opstanka na vlasti uz pomoć beskrajnog niza marifetluka“, tvrdio je Basara (FD, 17), i, kao i Druga Srbija, ocenjivao da je Koštunica „najveća prepreka definitivnoj evropeizaciji Srbije“ (FD, 97).[1]

Ove svakako preterane optužbe Basara je začinjavao prostačkim uvredama (koje, izgleda, uvek pričinjavaju naročitu radost Drugoj Srbiji). Tako je Koštunicu zvao: „marginalni poluinteligent“ (FD, 81), „Lažni Mesija iz Belanovice“ (FD, 190) „bolesno ambiciozno Mrtvo puvalo“ (FD, 192) i slično. Istu metodu „kritike“, koja je počivala na kombinovanju besmislenih optužbi sa vulgarnim invektivama, Basara je primenjivao i na Dobricu Ćosića. Đosić je, navodno, „izmećario Titu i žario i palio kao umetnički gaulajter Srbije“ (FD, 24), tako što je „postavljao svoje klonove na strateški važna mesta po fakultetima, redakcijama, uredničkim mestima“. Baš kao i Latinka Perović, i Basara iza svakog „nacionalističkog“ poteza vlasti u Srbiji, u poslednjih pedeset godina, vidi Dobricu Ćosića. Navodno, u Titovo doba, Ćosić je bio vođa „tribalnog klana koji je držao ključeve svih vrata“ (FD, 28) i „vršio decenijsku negativnu selekciju“ (FD, 27), a u Koštuničino vreme, Ćosićeve „nebuloze i halucinacije“ postale su „integralni deo `državne` politike“, a on je „neometano i neovlašćeno postavljao svoje ljude na ključna mesta u državnom i informativnom sistemu“ (FD, 162) Ćosić je, po Basari, u Koštuničino vreme čak „ukazom postavljao članove famozne RRA“! (FD, 150).

Uz stalno grđenje Koštunice i Ćosića, Basara je stekao naklonost drugosrbijanskih krugova i tako što je u svojim tekstovima neprestano nagovarao Srbe da se pomire sa secesijom Kosova i okrenu borbi za EU. Basara je kritikovao srpske nacionaliste što, kao „zemljoradnici u duši“ (FD, 163), ne shvataju moderni svet i „dramatičnu promenu u geopolitici, gde su teritorije od sekundarnog ili čak tercijalnog značaja“ (FD, 163). Pošto teritorije više nisu važne, Srbi treba da se što pre pomire sa „neminovnošću gubitka Kosova“ (FD, 144; 147), kako ne bi „kosovska mitomanija progutala celokupnu srpsku stvarnost“ (FD, 92). „Mora se reći istina“, podučava nas Basara. „A ona, uprošćeno, glasi: `Kosovo će biti nezavisno; mi smo urnisana i osiromašena država i ništa tu ne možemo učiniti, osim da tu nezavisnost ne priznamo“ (FD, 182).

Ipak, izlaz postoji. Srbija samo treba „imati strpljenja da sačeka desetak godina posle kojih će svi Srbi, bili oni na Kosovu ili u Švedskoj, biti unutar jedne jedine političke zajednice“ (FD, 144; slično 179). Reč je, naravno, o „integraciji Srbije u realni politički i ekonomski sistem EU“ (FD, 126) koji će nam svima doneti dobro i rešiti naše probleme, pa i muku sa otrgnućem Kosova. Protiv tog univerzalnog rešenja bune se samo korumpirani političari i „nacionska inteligencija“ (FD, 46). „Evropska unija je“, umiruje nas Basara, „ustrojena tako da ne ugrožava suverenitet ove ili one nacije, već samo sputava uzurpaciju suvereniteta od strane političkih klasa i ograničava nezajažljivost ekonomskih elita“ (FD, 144). I tako, umesto da razmišljamo o Kosovu i nepravdi, treba samo da se prepustimo vođstvu briselskih birokrata i njihovih ovdašnjih ideoloških propagandista, pa ćemo se svi ubrzo naći u mitskoj Dembeliji i u hiljadugodišnjem blaženstvu.

Basaru je Druga Srbija, međutim, najviše volela zato što je potvrđivao jedan od njenih najvažnijih negativnih stereotipa – onaj o primitivizmu srpskih patriota („nacionaca“, kako ih on zove; FD, 35, 42). Basara je išao tako daleko da je poslednja dva veka srpske istorije video samo kao defile nacionalističkih prostaka. Tako su za Basaru, koji voli da se gradi nosiocem evropsko-vizantijsko-plemićkog duha, Prvi i Drugi srpski ustanak bili samo pobuna primitivnih seoskih starešina, „državni udar u jednom od vilajeta imperije u rasulu, a ne promena sistema vladavine i orijentalnog kulturnog modela. (...)Pljačka turske imovine biće jedan od presudnih motiva i glavnih poslova `revolucionara`“ (FD, 8-9; isto FD, 66-7). Miloš i Karađorđe su, za Basaru, bili ne samo „orijentalci, sa svim osobinama orijentalaca“, već i „klasični zlikovci“ (FD, 67) koji su „postali rodonačelnicima generacija zlikovaca, lopuža i hohštaplera“ (FD, 68).

Dok je politička revolucija Karađorđa i Miloša bila pobuna srpskih primitivaca, kulturna revolucija Vuka Karadžića bila je samo „prostačka revolucija, koja je odbacila autentičnu elitu i na njeno mesto inaugurisala osrednjost, vulgarnost i ksenofobiju“ (FD, 35). Taj „rodonačelnik vladajućih dripaca“ (FD, 125), taj „najveći razoritelj tradicije“ (FD, 100), taj „tronogi“ (FD, 45) „hohštapler“ (FD, 67), kriv je zato što je u središte kulture postavio „slepačke naricaljke Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića“ (FD, 186), a „jezik prostaka i prostačke umotvorine(...) proglasio idealom kome treba težiti“ (FD, 70). Vuk je takođe kriv što se „nacionalna kultura Srba stala uobličavati na preziru prema visokoj kulturi, elitizmu i duhovnosti“ (FD, 33), pa je i danas, između ostalog zahvaljujući i Vuku, u Srbiji na delu „unutrašnja najezda mase“ koja „okupira nacionalni, kulturni i politički prostor“ (FD, 44).

Ovaj skorojevićki prezir prema narodu – tako drag drugosrbijanskim snobovima – kod Basare je racionalizovan idejom da su, zapravo, Karađorđe, Miloš, Vuk i ostali srpski narodnjaci samo „izraz orijentalnog mentaliteta stečenog pod Turcima“ (FD, 34). Basara ne samo da za našu glavnu boljku proglašava „orijentalizam“, već on poslednjih dvesta godina srpske istorije vidi kao neprestani rat ovdašnjih moćnih i zlih „azijata“ protiv finih ali malobrojnih „evropejaca“. Srbija se, po Basari, „već dva stoleća koleba između azijskog i evropskog civilizacijskog kruga“ (FD, 21), a jedina naša nada je „da će evropska Srbija posle duge rovovske bitke potisnuti azijatsku Srbiju“ (FD, 193)[2].

Po Basari, svo zlo u srpskoj istoriji dolazi od „azijata“. Atentat na Đinđića je, recimo, bio „državni udar azijata“ (FD, 67), posle koga je došlo do formiranja Koštuničine vlade kao „apsurdne koalicije azijata svih boja“ (FD, 94). Komunizam je, takođe, bio samo jedna od tačaka azijatskog puta Srbije, kada je došlo do „stvaranja posebne podvrste ljudskog roda, genetskih mutanata (čak i fizički nalik jedne na druge), koji su sistem vrednosti zapadne hrišćanske civilizacije – bez kojeg nema ni prava, ni države, ni politike – sistematski devastirali“ (FD, 55). I danas je u Srbiji došlo do „polarizacije na blok azijatskih i na blok evropskih snaga“ (FD, 42). Naspram „evrocentričnog dela Srbije“ (FD, 44), kojeg čini „reformski i demokratski blok“ (FD, 174) predvođen „Borisom Tadićem i Demokratskom strankom“ (FD, 174) stoji „mahala azijatske čaršije“ (FD, 44), „ovdašnji novi Azijati“ (FD, 21), „azijatska ulema, predvođena Dobricom Ćosićem“ (FD, 22) i, naravno, glavni azijatski „satrap“ – Koštunica.

I kod Druge Srbije, sa njenom pričom o „evropskim vrednostima“, postoji jedan implicitni antiorijentalizam, jedna evro-snobovština, jedan slabo prikriveni kultur-rasizam. Kod Basare se, međutim, sve implicitno pretvara u eksplicitno, pa tako prikriveni drugosrbijanski rasizam kod njega dobija formu antiazijskog krstaškog rata, čak antiazijskog kulturnog nacizma. Pošto „u Srbiji nikad nije došlo do promene sistema istočnjačke despotije“ (FD, 161: u izvorniku cela ova rečenica je istaknuta kurzivom), „za Srbiju je, kao recimo, za Avganistan ili Irak, mnogo bolje da ima jednog diktatora i samo jednu stranku“ (FD, 11). Orijentalna Srbija «do demokratije može doći kontrolisanom diktaturom» (FD, 16), koja bi izgledala tako «da se proglasi suspenzija rada političkih partija na period od četiri godine koje bi bile iskorišćene za demontažu paralizovanog i korumpiranog sistema» (FD, 16). Dok traje diktatura, «poslove razvoja ekonomije, projektovanja institucija, reforme vojske i policije, izrade ustava, pisanje stvarne istorije zasnovane na činjenicama, reforme školstva i univerziteta... vode ekspertske grupe» (FD, 16), objašnjava nam Basara.

Petog oktobra je, po Basari, trebalo „zabraniti SPS i SRS, raspustiti sve institucije, počev od tadašnje Udbe zaključno sa SANU“ (FD, 15). Zato bi, međutim, u evro-diktaturi, koju Basara predlaže, trebalo izbeći tu grešku i „revolucionisati“ bukvalno sve. „Ukoliko hoćemo da preživimo“, kaže Basara“, „ovde se mora promeniti sve: ustav, zastava, himna, pravopis, lične karte, registarske tablice... Doslovno sve“ (FD, 76). Basara smatra da je čak i srpska trobojka nastala kao rezultat orijentalnog „improvizatorskog“, „površnog“, „falsifikatorskog duha“ (FD, 123; 167)[3] i da je treba promeniti. Umesto tradicionalnog crveno-plavo-belog barjaka, Basara zahteva da srpska zastava bude slična onima koje imaju skandinavske protestantske zemlje – krst na jednobojnom polju, s tim što bi ovde krst bio žut, a polje crveno (FD, 167).

Ove bizarne ideje o evro-diktaturi i evro-revoluciji odozgo – tokom koje bi naša EU-avangarda od jednog naroda napravila drugi, od Srba-azijata Srbe-evropljane, od primitivnih Turaka napredne Šveđane, te, dakle, ideje su veoma česte u Drugoj Srbiji. Ono što Basara, međutim, ovim idejama dodaje – osim čudačkih zamisli o promeni pravopisa i zastave – jeste jedno dublje nepoverenje prema demokratiji i otvoreno zastupanje nasilnog elitizma. Dok naši „građanisti“ deklarativno ne vole demokratiju samo u „nacionalističkim“ narodima (kakvi su još uvek Srbi), Basara je otvoreni antidemokrata.

„Opšte pravo glasa je“, piše on u knjizi sa filosofsko-teorijskim ambicijama Drvo istorije („Službeni glasnik“, Beograd 2008; u daljem tekstu DI), „jedan od najregresivnijih pseudomitova (...). Davanje prava odlučivanja svakome, stavlja najumnije i najsposobnije u položaj talaca amorfne mase nazvane narod. Elita, u smislu u kojem je definiše J. Evola, više nije stanju da predvodi“ (DI, 91). Zato, zahteva Basara, „pravo glasa bi trebalo da imaju samo nezavisne ličnosti; oni koji ispunjavaju izvesnu kvotu poreza ili ličnosti od velikog naučnog ili umetničkog ugleda“ (DI, 92). Zbog toga bi se to pravo, po Basari, moralo oduzeti svim „neproduktivnim i parazitskim slojevima“ u koje naš autor, između ostalih, ubraja i „penzionere“, iza kojih odmah dodaje i „osobe lečene od psihoza i neuroza, kao i one sa kriminalnim dosijeom“ (DI, 92).

Kod Basare, uopšte, ambicija da sve promeni, da, kao pripadnik elite i duhovnog plemstva, svima vlada, kombinovana je sa izraženim osećajem uskraćenosti za ono što mu pripada, zbog čega on strasno mrzi sve koji mu ne daju „ono što je njegovo“. Moglo bi se reći da ga je to što na vreme nije dobio NIN-ovu nagradu svojevremeno učinilo mrziteljem NIN-a. To što je njegovo ambasadorovanje na Kipru završeno bez odgovarajućeg produžetka na nekom drugom mestu, verovatno ga je najviše i učinilo mrziteljem Koštunice. To što nije odmah ušao u SANU, učinilo ga je mrziteljem Akademije. (I Boris Tadić bi trebalo da mu nađe neko ambasadorsko ili ministarsko mesto, kako se i sam uskoro ne bi našao na Basarinoj listi za „pet minuta mržnje“).

Ali, rezultat nezadovoljene ambicije i stalnog osećaja za uskraćenost je politički radikalizam i avanturizam, čežnja da se obori poredak i konačno uzme „ono što mu pripada“. To je revolucionarnost jednog Katiline (Catilina), pripadnika višeg sloja čija neutaživa lična ambicija nije zadovoljena sa dovoljno moći i novca, pa želi da uz pomoć rulje ili spoljnog neprijatelja, sruši republiku i uspostavi neograničenu ličnu vlast. Na tom putu ka moći i novcu ne biraju se saveznici, pa je tako i moguće da jedan desničar, poput Basare, zaluta u pseudolevičarski svet „ljudskih prava“, feminizma, „GLBT inkluzije“, bogoborstva i klirofobije...

Ta protivurečnost između Basarinog političkog (i finansijskog) izbora i njegovog dubinskog „vjeruju“ jeste nešto što najviše pada u oči svakom čitaocu Basarinog dela i dodatno objašnjava onaj „višak mržnje“ koju Basara ispoljava prema duhovnom svetu iz koga je ponikao i kome prirodno pripada. Naime, Basara i sam, kao hrišćanin i konzervativac, mora videti u kakvom se društvu trenutno nalazi i njemu je, jamačno, mučna sva ta ideološka predstava sa „dečjim pravima“, GLBT ponosom, feminističkom „pozitivnom diskriminacijom“, kao i sa agresivnom dehristijanizacijom Evrope i izgradnjom briselske Vavilonske kule. Ali, baš zato što, suštinski, duboko prezire svoje trenutno društvo, on agresiju koju to društvo u njemu izaziva usmerava na duhovnu sredinu iz koje je izrastao i kojoj pripada, ali koja ne može dovoljno da zadovolji njegove potrebe. Stoga on verovatno najstrasnije mrzi upravo one kojima je u duhovnom pogledu najbliži, i ta mržnja je tim veća što više i sam uviđa da su ljudi koje mrzi većma u pravu.

Basara kao „univerzalni hrišćanin“

Basara, budući da je desničar, ne samo da ispoveda mnoge stavove koji su u nesaglasnosti da drugosrbijanskom ideologijom, već se Basara i naši građanisti u nekoliko važnih pitanja suštinski razlikuju.

Dok je Druga Srbija najvećma antireligiozna (ili čak paganska), Basara je otvoreni hrišćanin. On veruje „da je na ovom svetu jednom živeo Bog, da je bio u našem obličju, da je raspet, umro na krstu i vaskrsao“ (DI, 16). On veruje u Proviđenje (FD, 162; DI, 71; 130), Satanu (DI, 17; 130), Adama i Evu (DI, 79), pad (DI, 18), antihrista (DI, 127), Apokalipsu (DI, 142), besmrtnost duše (49), dakle sve ono čemu nas Sveto pismo uči. On kaže da je najbolje sve ono što piše u Bibliji shvatati doslovno (DI, 74; 79), kao što veruje i u magijske moći klira: „Tvrdnja da molitve monaha drže ovaj svet na okupu nije preterivanje“, veli Basara. „(...)Pustinjačke molitve zaista su neka vrsta `provodnika` kojima Božanske energije prodiru u svet istorije i održavaju ga na okupu“ (DI, 89).

Istina, njegovo hrišćanstvo nije baš sasvim pravoslavnog tipa. Basara se možda može nazvati „univerzalnim hrišćaninom“, koji oštro odbacuje balkanski etnofiletizam (on kritikuje „potiskivanja univerzalnih Hristovih zapovesti u korist relativizma nacionalnih interesa“; FD, 14) i samostalno, sa protestantskim samopouzdanjem, tumači Jevanđelje. Suštinski bliži protestantizmu (u nekim aspektima „ponovorođenima“, a u nekima mormonima) nego pravoslavlju, Basara hrabro ispoveda čak i najradikalnije hrišćanske postavke – koje sigurno da nisu najmilije njegovim sadašnjim drugosrbijanskim prijateljima.

Tako Basara, u skladu sa svojom proklamacijom da Sveto pismo treba uzimati doslovno, zastupa otvoreni kreacionizam. Basara čak ide tako daleko da optužuje evolucioniste za krivotvorenje. „Nauka falsifikuje parametre na osnovu kojih se određuje starost predmeta iz paleoistorije“, tvrdi Basara, „konstruiše nalaze raznih kromanjonaca i pekinških ljudi kako bi poduprla sumanutu doktrinu evolucije“ (DI, 76). „Jedini pametan potez koji je Vlada (Koštuničina - A. S) uspela da uradi“, objašnjava na drugom mestu Basara, „jeste uvođenje kreacionističke teorije o nastanku sveta u školski program, koji ubrzo, pod pritiskom €vrolevičara (pisanje je izvorno – A. S), biva poništen“ (FD, 82). Kao što se vidi, Basarina privrženost kreacionizmu je tolika da se on čak ne libi da – što je jedino mesto u celokupnom njegovom opusu – u tome pohvali i Koštuničinu vladu, odnosno njegovu, od strane drugosrbijanaca najnapadaniju ministarku, Ljiljanu Čolić.

Basara doslovno preuzima i biblijsku koncepciju duhovnog sukoba Vavilona, zemlja greha i pada, i Izrailja, zemlje vrline i vere. Istina, Basara ne kaže ko bi danas činio duhovni Izrailj, ali je vrlo jasan koja zemlja predstavlja Vavilon. „Poslednji Vavilon jeste Amerika“ (DI, 27), tvrdi Basara, „to je glavno mesto „površnosti, bezosećajnosti, idolatrije novca, fiskalizacije vremena (Time is Money), sumanute potrošnje i razobručenosti svake vrste“ (DI, 83-4). Na društvenom planu, „Amerika privodi kraju proces globalne okupacije sveta izvedene advertisingom, softwareom, nametanjem onoga što se naziva American Way of Life. Na scenu stupa High-tech totalitarizam, totalitarizam niskog intenziteta, ali visoke efikasnosti“ (DI, 55).

Basara čak veruje da je „propast i raspadanje Amerike stvar relativno skore budućnosti“ (DI, 186). „Akcije koje Amerika sprovodi po svetu, simulirani ratovi koje izaziva, nisu ništa drugo do odlaganje sopstvenog raspada“ (DI, 218), objašnjava nam Basara. Čitalac se jednostavno mora zapitati – ako je već Amerika Vavilon i ako je već njena propast tako blizu, zašto je onda jedan hrišćanin, neko ko veruje u antihrista, Apokalipsu i Spasitelja, postao verni saradnik organizacija koje su na direktnom platnom spisku „Vavilona“ i zašto jedan hrišćanin, očigledno svestan šta radi, bezrezervno služi onoj ženi što je zajahala „Zvijer“ a na čijem čelu lepo piše: „Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskima“ (Otkr. Jov. XVII, 3; 5)? Možda zato da bi od „Vavilona“ izvukao što više novaca, kako bi tako „Vavilon“ što pre osiromašio i propao? Ili možda zato da bi „kurva vavilonska“ što pre i pred celim svetom pokazala svoju bludničku prirodu?[4]

Basara u je svom desničarenju, kao i u svim drugim pitanjima, radikalan i spreman da ide dalje čak i od najradikalnijih desničara prisutnih u našoj javnosti. On ne samo da napada materijalizam (DI, 73) i desakralizaciju modernog sveta (DI, 238), već otvoreno odbacuje i racionalizam[5], logiku (DI, 56), renesansu i humanizam (DI, 58-9; 243-4), prosvetiteljstvo (DI, 114), perspektivno slikarstvo (DI, 71), nauku i tehnologiju[6]. Basara u svojoj radikalnosti ide tako daleko da kritikuje čak i heliocentrizam. „Pseudonaučno izmeštanje Zemlje iz središta vasione“, veli on, predstavlja „inauguraciju samovolje i nereda“ i „pogoduje usponu provincijalnosti, partikularizacije i desakralizacije“ (DI, 238).

Takođe, kada piše o rok muzici, Basara kaže isto što misle i mnogi, u našoj javnosti marginalizovani, verski fundamentalisti: „Negde od sredine sedamdesetih godina, rok (najpre vid pobune protiv socijalne inercije) postaje kriptoideologija zapadnih plutokratija (...). Sa ploča rok i pank bendova čuju se otvorene satanističke i destruktivne poruke, upravo onakve kakve odgovaraju interesima kreatora Novog svetskog poretka“ (DI, 218-9). Isto, sigurno na užas drugosrbijanaca i njihove snobovske „urbanosti“ (a sasvim u skladu sa desnim mišljenjem), Basara sa prezirom govori o gradu i „urbanitetu“. Grad je „simbol čovekove želje za samostalnim životom, za životom bez Boga“ (DI, 46), „grad dehumanizuje čoveka. Najpre tako što ga odvaja od Boga, potom što ga udaljava i od prirode“ (DI, 85). „Grad je leglo poroka i teskobe koji kao jedinu alternativu nude utapanje u razvrat i uzajamnu obmanu“ (DI, 29)[7]. Uz grad, Basara odbacuje i neke od najvažnijih tehnoloških simbola moderne civilizacije. Tako je za njega automobil „korak dalje u izolovanju pojedinca od zajednice i prirodnog okruženja. (...) Prekoračenje brzine hoda ili konjskog galopa predstavlja hýbris“ (DI, 87). Još gore stvar stoji s putovanjem avionom. „Preći 3.000 kilometara za tri sata“, piše Basara, „je teroristički akt uperen na samu suštinu prirodnih zakona“ (DI, 198).

Uz ova bizarna – ili bar licemerna – shvatanja o gradu, avionu ili automobilu (jer se takvih stavova možete dosledno držati jedino ako sami živite van grada i putujete do njega zapregom – što sumnjam da Basara čini), naš pisac ima i neke sasvim suvisle stavove koje će mnogi pozdraviti (mada svakako najmanje oni iz Druge Srbije). Tako Basara kritikuje naše uporno „kaskanje za (bezumnim) uzorima Zapada“ (DI, 51), rečima koje bi potpisao i Sv. Nikolaj Žički: „Vazda provincijalno (i nesrećno) zaljubljeni u Evropu, zagledani u njen lažni sjaj, nekritički smo prihvatili gotovo sve što je dolazilo severno od Dunava. Ne samo u novije vreme“ (DI, 60). Što je najlepše, Basara koji je u svojim dnevnim kolumnama u Danasu jedan od najglasnijih podržavalaca vojvođanskih autonomaša[8], načelno uopšte nema dobro mišljenje o autonomiji. Naprotiv, za njega autonomija predstavlja „konačnu vavilonizaciju, povratak idolopoklonstvu i tribalizmu“, to je proces „osamostaljenja mnoštva pseudodržavica“ kao deo „procesa raspadanja sveta“ (DI, 88).[9]

Opet se čitalac mora zapitati – pa zašto onda Basara toliko voli društvo idolopoklonika „grada“, „autonomije“, „brzine“, „rok muzike“, zašto je i on, koji za sebe kaže da je hrišćanin, u toj gomili koja bestidno i rugajući se igra pred najvećim hrišćanskim svetinjama, da bi se odmah zatim ničice bacila pred noge „kurvi vavilonskoj“? Da nije, možda, naš dobri hrišćanin, u toj gomili zato da bi sve te zabludele i nesrećne duše hrišćanski prosvetlio i produhovio, kako bi onda, svi zajedno, na čelu sa Petrom Lukovićem, na kolenima dopuzali do Saborne crkve i masovno se pokajali? Baš požrtvovano.

I Basarina kritika feminizma, takođe, godi ušima svakom desničaru. „Feminizam je poslednji stadijum Ortegaigasetijanske pobune evropskog ološa“, oštar je, kao i uvek, Basara (FD, 53), to je jedan „totalitarni projekat“ zato što „samouvereno uzima za pravo da iz atara svog serkla vodi poslove, ni manje ni više, nego celokupnog ženskog roda“ (FD, 53). Otuda Basara sa prezirom pominje Žene u crnom (FD, 52), kao i feminističke aktivistkinje koje „gluvare svetom sakupljajući otpatke sa dna evropske misli“ (FD, 54). Sličnu organsku odbojnost jednog desničara, Basara pokazuje i prema GLBT borcima. Povodom najave gej-parade u Beogradu, Basara nije mogao da se uzdrži a da ne kaže da on „lično misli da paradiranje seksualnom orijentacijom bilo koje vrste ukazuje na loš ukus i izvesnu vrednosnu dezorijentaciju“[10]. Zato se, valjda, Basara toliko i druži sa glavnim promoterima feminizma i GLBT pokreta kod nas, da bi ih odvratio od „skupljanja otpadaka sa dna evropske misli“ i uveo u istinske misaone dubine desne i hrišćanske Evrope. Pravo misionarenje.

Istina, Basara je lukavi misionar, pa kao sredstvo pridobijanja zabludelih dušica koristi njihovo divljenje za okultno i Kabalu (koje su za sve naše „urbane“ palančane pojam „duhovnosti“; a i tako „fensi“, jer se „time bavi Madona“). Nastupajući kao neko ko je upućen u tajne Kabale (DI, 184-5), Basara aktivno prosvetljava naše drugosrbijance tako što im iz ugla okultnog tumači neke od najvažnijih političkih pokreta. Tako, objašnjava Basara, ne samo da je nacizam „u osnovi imao konzistentnu ideologiju zasnovanu na okultizmu“ (FD, 159), već i na komunistički pokret treba gledati kao na jednu od okultnih sekti. „Za amblem pokreta nastalog na `teorijskim` postavkama marksizma“, objašnjava Basara, „preuzet je pentagram, simbol kosmičkog nereda. Nije ni malo slučajno što je Marks apostazirani Jevrejin. Jevrejska tradicija nam je podarila Kabalu, mističko saznanje o ustrojstvu sveta i strukturi Geneze. Bilo je logično da Jevrej koji je otpao od jevrejstva bude taj koji će inicirati dekonstrukciju sveta“ (DI, 171).

Uopšte, uverava nas Basara, Komunistička partija i nije bila „politički pokret, već ateistička mesijanska sekta“ (FD, 9). Komunistički pokret, naročito u svojoj staljinističkoj fazi, nije za Basaru bio pogrešan zbog totalitarizma i zagovaranja permanentnog građanskog rata, već zato što je Marks kao „apostazirani Jevrejin“ odstupio od Kabale. Da nije bilo tog „otpadništva“, mi bismo već svi odavno živeli u hiljadugodišnjem carstvu Aziluta, Beriaha, Yeziraha i Asiyyaha. Amin![11]

Uloga Basare u svetskoj istoriji

Da bilo koji srpski desničar otvoreno zagovara kreacionizam, antiracionalizam, antihumanizam, autoritarni elitizam (oduzimanje prava glasa i „ograničenu diktaturu“), geocentrizam ili okultizam, odavno bi ga Druga Srbija proglasila za fašistu. Intelektualci okupljeni oko časopisa Nova srpska politička misao, i pored sve svoje privrženosti liberalnim idejama, demokratiji i humanizmu, i pored toga što ne postoji ni jedna njihova rečenica u kojoj se afirmiše autoritarizam, proglašavaju se od strane Druge Srbije za „naciste“ i „fašiste“, a njihov časopis uporno se naziva „Nova srpska fašistička misao“. Basara, međutim, i pored sveg njegovog desničarskog radikalizma, i pored sveg fundamentalizma, adoracije hijerarhije i decizionizma, i pored stranica i stranica u kojima se razmeće antimodernizmom, antiprosvetiteljstvom i antidemokratizmom, ne samo da nije „fašista“. On dobija dnevnu kolumnu u „Danasu“ (sa slikom preko pola strane), redovno ga prenosi „Peščanik“, Nenad Prokić i LDP ga uredno citiraju, i, uopšte, Druga Srbija se prema njemu odnosi kao prema heroju „modernizacije i evropeizacije“. Kako je to moguće? Zašto Druga Srbija, kao emanacija netrpeljivosti, toleriše ovog neobičnog i incidentnog mislioca?

Jedan deo odgovora svakako jeste i to da Basara ima funkciju „korisnog idiota“, koji se upotrebljava kao „ratni ovan“ prilikom juriša na institucije, simbole i predstavnike „srpskog nacionalizma“ – od SANU, preko trobojke, do Vuka Karadžića[12] i Dobrice Ćosića. Ali, kod Druge Srbije ipak postoji i nekakvo osećanje prema Basari, ona ga ne samo trpi i toleriše njegove ispade, ona mu se zaista divi, ona ga u osnovi voli (onoliko koliko je to uopšte u stanju). Ako kod hladnog i proračunatog Basare, za koga se čini da od emocija poznaje jedino mrzost, u odnosu prema Drugoj Srbiji možda i preovlađuje cinična instrumentalnost, naši „građanisti“ se ipak iskreno raduju Basari i njegovim ispadima, oni ga baš zbog tih ispada vole, baš ti ispadi kod njih izazivaju najviše pozitivnih emocija.

Tako dolazimo do dubljeg sloja povezanosti Basare i Druge Srbije. Niti je Basara, u svojoj suštini, hrišćanin i desničar, niti je Druga Srbija, u svojoj suštini, evropska i racionalistička. Sve je to, i kod jednih i kod drugih, možda nekada i postojalo. Ali, sve se to, u silnoj trci za „suportima“ i „grantovima“, nekako izgubilo. Ne može se koherentno zastupati ideja, a neprestano uzimati novac od nekoga ko je ipak najveći neprijatelj svake ideje. Sa svojom savešću se mogu napraviti jedan ili dva „kompromisa“. Ali, kada se ti „kompromisi“ pretvore u svakodnevnu izdaju ideje, ideja iščili i ostane samo izdaja. Čovek se onda loše oseća i mrzi samog sebe, pa se stvara agresija koja se usmerava napolje. Zato je Druga Srbija toliko agresivna prema istinskim liberalima, prema svima koji veruju u moral i prema svima koji koriste sopstvenu glavu za mišljenje i prosuđivanje.

Zato Druga Srbija toliko mrzi NSPM, a voli Basaru, tog majstora agresije, tog talentovanog rugača i cinika, tog meštra verbalnog sadizma i cinizma. I zato Basara, sa druge strane, makar krajičkom svoga hladnog srca, makar delićem svoga egocentričnog uma, oseća divljenje prema razigranim drugosrbijanskim bogohuljiteljima, prema veselim ružiteljima Hrista i prema bestidnim propovednicima izdaje i amoralnosti. Jer, oni su jedno te isto. Taj pisac i svi ti ljudi oko njega, deo su iste orgijastičke gomile, deo svetine koja igra u pratnji Velike bludnice i raduje se svakoj poganštini i svakom zlu.

Ovo je njihovo vreme. I sve što možemo da učinimo jeste da čekamo dok se njihovo vreme ne završi. A ono će se završiti, to zna svaki čovek od knjige. To zna čak i Basara. Zato se na njega ne treba ljutiti. Možda Bog ima naročite planove sa njim. I možda će na kraju, ipak, taj pisac ledenog, ciničnog uma, uspeti da pronađe srce i da spase svoju dušu.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u Pečatu, broj 92 i 93)