Корак по корак

Вјерујем да је ово најдужа и најтужнија српска политичка прича, која је икада (ис)причана. Након десет година читамо најновије “охрабрење”: Сада је све на Србији у прављењу наредних корака ка ЕУ. "На одложено" дато је зелено светло Србији за даље преговоре. "Отварање преговора је могуће у јуну, али то, прије свега, зависи од Србије", охрабрио нас је изјавом бивши водник, а сада премијер Словеније, Јанез Јанша. До јуна идуће године чекамо на нови корак.

Бројао сам до 41. корака, све до 26. маја 2011, када је у Лазареву код Зрењанина “ухићен” Ратко Младић, а “ухићење” први је објавио загребачки дневник (“Јутарњи лист”), а потом је муштулук српској јавности ухватио Борис Тадић. То је био, како је тада речено са домаће званичне адресе, посљедњи корак, посљедњи услов. Међутим, услиједио је нови сет условљавања везан за прелазе и даље унапређивање добросусједских односа.

Ова неиспричана прича подсјећа на причу о пласту сијена и вражјој игли коју треба пронаћи у њему. Пратећи кораке и спољне похвале изгледа да српска јавност постаје све скептичнија о путу ка ЕУ, а изабраници све већи оптимисти. Да нијесу попустили за прелазе, кажу, датум за преговоре био би одложен чак до 2014! До тада би тражили ту вражју златну иглу.

Та вражја игла (читај још само корак до давања датума за преговоре) за којом се трага десетак година је суштина, а све остало, дакле, оно брдо сијена, јесте храна за магарце, каже пословица. И по Езоповим баснама ово живинче се увијек приказује као издржљиво и трпељиво на бруталности газде. Поучна је и италијанска прича. Кад га газда натовари, онда на подугачком штапу веже руковет сијена, завеже га за самар, а одмакне од магарећих уста на само један корак. Магарац стално хита да би дограбио тај привлачни залогај, а он увијек остаје на истој удаљености од гладних уста. Постоји и балканска варијанта, али о говечету, коју налазимо код нобеловца Иве Андрића: “Пред унезвереним и упорним говечетом које воде на клање, сељак носи руковет сена. Идући за тим сеном које му непрестано измиче, говече брзо стигне на кланицу, где већ чекају касапске руке и конопци. О недостижну шаку сена отару крвав нож којим живинче закољу.”

Колико је год унедоглед брутална политика условљавања Брисела, толико је све блеђа подршка домаће јавности политички слоган “Европа без алтернативе”. Тешко је оспорити тврдњу да се однос Брисела према Београду базира на контроли, а домаћег политичког врха према јавности на исијавању страха од измицања давања датума за преговоре. Поједностављено, ради се о односу политичког дилера (Брисела) и политичког зависника (Београда). Лично мислим – само ко је ћакнут није схватио поджитну политику коју воде оба центра. Финале се може предвидјети: и Приштина и Београд, уколико се напукла ЕУ до тада не распадне, добиће у пакету датум за приступне преговоре. (Меркелова на сједници министара финансија ЕУ поручила је да након пријема Хрватске у јулу, наредне године неће отварати преговоре са другима). Такође није тешко наслутити да су домаћи завичници већ презрени бар од половине оних који су за њих недавно гласали. Управо гласачи не могу схватити да сијањем страха, попут онога да пензионери неће добити пензије, ако одустану од пута ка ЕУ. Поставља се темељно питање:

Има ли земље на планети која би продала државну територију зарад исплате пензија пензионерима? Замајац признавања кренуо је од првих сусједа - Македоније и Црне Горе. Признале су државу Косово. Истина, Македонија нешто касније, док је Црна Гора била међу првима, уз САД и Албанију. На тој сесији у УН, уз 74 уздржане, нову албанску државу на Балкану признале су четири државе: Науру, Палау, Маршалска Острва и Микронезијска Федерација, чија укупна површина је мања од подручја које покрива срез Никшић. (Науру је јужнопацифичка државица са 21 квадратна километра, једина држава на планети која нема главни град, а економски и политички зависи од спољних донатора, Палау са 450 квадратна километра и 20.000 становника, док на Маршалским Острвима,на 180 квадратна километра живи око 63.000 становника). Овдје би добро дошла прича Марка Миљанова (Прва похара племена Куча), и дијалог Пунана и Ђуље. Издајник Пунан пита Ђуљу: “На чију кућу врана смрди (прди)? “Данас на моју, а сјутра ће на твоју!”

Постоји нека политичка паралела о двије Кине на далеком Истоку и двије Албаније на Балкану. Стара Кина у Пекингу, а “млада” у Тајпеху. На Балкану, једна Албанија у Тирани, а друга у Приштини. Могло би се утврдити да све док Косово не призна Србија, оно никад не може бити независна држава, као што није могао ни Тајван, јер га није признала Кина, мада је Чанг Кај-шекову Кину четврт стољећа признавала већина држава планете. Зато се пришло политици корак по корак. А након успостављања нове власти послије одржаних избора 2012. године (с националним предзнаком), врши још већи притисак на Србију да унаприједи “добросусједске односе” са Косовом. Добросусједски односи се успостављају међу државама, а не на подручју исте државе. Занимљиво је да на томе инсистирају европски посредници баш у 2012. години, на стогодишњицу ослобађања Косова. Овдје није потребна журба, треба имати мало више стрпљења, не само због тога што је Косово три пута окупирано и три пута ослобађано. Ни Питање Тајвана (Формозе”), није било горуће питање, гдје су и САД и Кина показали пуно стрпљења у рјешавању овог још од 1949. године “врућег”питања, гдје Сједињене Државе истрајавају на “статус кво”, а Кина, након прихватања “једне Кине” (1972), задржава право да мирним, али другим средствима, присаједини Тајван (Формозу) матици.