Kolariću, paniću

Da je Dačić mogao da napravi vladu sa narodnjacima i radikalima, učinio bi to pre mesec dana. Izgleda da je bilo potrebno da prođe ovoliko vreme, ne samo da bismo gledali Dačićeve driblinge i pripremu za anesteziranje ili prepariranje sopstvenih birača, već i da se vidi da desničarsku vladu nije ni želeo.

Koalicija oko SPS interesantan je fenomen, ne samo zbog toga što je čine pokajnik sa fronta, Pelevićev „disident“, komunistički socijalni radnik kome je vreme stalo negde oko '79-e, i kočoperni slobista, antijulovac, već zbog toga što svaka ta grupacija zasebno, ima dovoljno poslanika da sa DS i njenim satelitima (manjine i LDP) čini vladu. Ova karakteristika te koalicije jeste neizostavna konstanta u svim mogućim jednačinama i zbog toga Dačić sve vreme ukazuje na potrebno jedinstvo u koaliciji, ne toliko jedinstva radi – koliko zbog opasnosti da radi odsustva tog toliko potrebnog i poželjnog jedinstva, ostanu žedni upravo oni koji prelaze preko vode.

U DS su jedva svarili tu pretešku večeru samo zbog toga što će se posle teške noći, sa podočnjacima i mučninom ipak probuditi u udobnim foteljama, koje su neprevaziđeno dobra terapija baš za takve tegobe. Trebalo bi još samo sačekati nekoliko Dačićevih driblinga, nekoliko žmurenja sudija, tri-četiri snažna zabijanja glave u pesak DSS-a, petnaestominutno čuđenje radikala – pa da SPS sa svojim kapitenom iskreno proslavi kraj dobijene, nameštene utakmice. No, da stvari ipak ne budu idilične ili jednostavne, uticale su okolnosti u Dačićevim driblinzima. Iako se ne može reći da nema stila, nekako je izgubio kontakt sa realnošću. Predugo to traje, a postaje i dosadno, jer se ono pretvara u autodribling. Istovremeno, gledajući u loptu, bez pregleda terena, Dačić je sve vreme pred svojim šesnaestercem, a od poraza ga deli samo vremenska iznudica. Jer, sada je aktuelna dilema i prelama se odluka - vlada ili izbori. Demokratska stranka je pred nepoznanicom i istovremeno u idealnoj prilici za kocku sa najmanje rizika. Novi izbori mogli bi da stvore potpuno drugačiji odnos u srpskom parlamentu. U tom novom parlamentu ne bi bilo toliko mesta za DSS, LDP, SPS, a verovatno i SRS. Čak i da dobiju samo jednog poslanika više, Demokratskoj stranci bi vredelo da ide na nove izbore, pogotovo ako bi Palma i Krkobabić hteli da na njih izađu bez SPS. A što da ne bi hteli?! Tada bismo gledali neku reprizu „fenomena Karić“ koji bi počistio DSS, prepolovio SPS, čupnuo delić radikala i obezbedio sebi komotnu poslaničku grupu. Kočoperni Dačić mogao bi u toj situaciji ne samo da bude žestoka, već i vanparlamentarna opozicija. O toj mogućnosti ozbiljno se kalkuliše u DS i to će uticati na veoma brzo odlučivanje SPS i Dačića da ponude koaliciju DS. Time bi SPS predupredio akciju DS i obesmislio potrebu za novim izborima. Ukoliko nadgornjavanje potraje DS će, ne preterano kasno, izaći sa decidnim stavom o potrebi raspisivanja novih izbora i Dačić će morati da vezuje svoju „orahovu ljusku“ za brod DSS-a koji se neoriginalno, ali ispravno zove „Titanik“. Palma i Krkobabić mu neće dozvoliti da sa narodnjacima pravi vladu i od velike zvezde i ničim izazvane i zaslužene pozicije velikog igrača „fenomen Dačić“ postaće fenomen „leptir“.

DS: Nakon ubistva Zorana Đinđića, podrška Demokratskoj stranci prevazišla je i najoptimističkije prognoze. Rast njihove podrške, pre svega, posledica je odsustva istinske konkurencije. Nisu političari u DS toliko dobri – koliko im je konkurencija loša, vanvremenska, metuzalemska, nesposobna i štetočinska. Za to, međutim, nisu krivi ljudi u Demokratskoj stranci i oni ne mogu biti odgovorni zato što aktuelni predsednik vlade, zajedno sa svojim kabinetom, živi u drugoj dimenziji. Na političkoj berzi stvari su manje-više jednostavne. Kupuje se ono što se nudi i čega na tržištu ima. Ako nečeg nema, kupuje se ono što najviše na to nedostajuće liči. Koštuničina roba više ne liči ni na šta. Zbog toga je takoreći niko i ne konzumira. Nikome i ne treba, sem lojalnome Velji, koji će pre nego što ga i sam napusti, pokušati, onako „kumovski“, da mu predloži da se penzioniše, a njemu ostavi partijsko žezlo... Elem, Demokratska stranka nastavlja svoj pohod ka apsolutnoj vlasti, Tadić je još bliži funkciji doživotnog predsednika, a njeni i njegovi kritičari koji ukazuju na žuticu, hepatitis ili štaveć, trebalo bi ipak da malo odmere reči i pogledaju istini u oči. Nisu im krive demokrate, već oni za koje imaju simpatije, a koji su nesposobni, ili su se, kao višegodišnja vlast, ogadili narodu. Istovremeno, DS ne može biti kriva, jer histerični LDP nikako da dozira diskurs, nikako da pronađe meru, nego se u taktici toliko približava boljševizmu da bi i Berija mogao ponešto da nauči, da je kojim slučajem živ. Dakle, dok je konkurencija takva kakva jeste (bolje reći da konkurencije gotovo i nema), Demokratska stranka će jačati i opasno će se približavati trenutku osvajanja apsolutne vlasti na svim nivoima, a onda će se otvoriti pitanje nedostatka relevatne i plodotvorne kontrole vlasti i niz drugih, tome posledičnih pitanja...

SRS: Iako je do pre godinu dana bilo sasvim izvesno da je radikalima veoma komotno u opoziciji i da se ne bi baš (ako ne moraju) odrekli te pozicije, posle ovih izbora, jasno je da su promenili taktiku. Možda bi se odlučili za drugačiji pravac da je njihov potencijalni partner imao malo bolji rezultat, međutim, „zakucavanje“ koje je doživeo DSS na radikale je delovalo otrežnjujuće. Neki među njima shvatili su da su najbolji dani ipak prošli i da je problem što toga svojevremeno nisu bili svesni. Ovo nimalo lepo buđenje dodatno je sablaznio Vojvoda lično, nedvosmisleno, bahato i dosledno pokazujući i najširoj javnosti – ko još uvek u toj stranci „nosi pantalone“. Njegovo direktno uplitanje, bez rukavica i skrupula, sigurno je oslabilo radikale, a rukovodstvo koje je na slobodi nije se u tome najbolje snašlo svedočeći da je i samo zatečeno. Verovatno je da postoji sukob između drugog i trećeg ešalona komandovanja u SRS, jer je taj treći ešalon najprimitivnije poslušnički vezan za Šešelja, pa se u ovoj pregovaračkoj utakmici gotovo i ne čuje. Drugi ešalon u senci je DSS i prepustio je Koštunici da vodi politiku. A ovaj vodi politiku tako što munjevitom brzinom nekoliko puta nabije glavu u pesak, a onda danima da l' zamišljeno, da l' onesvešćeno, gleda u plafon očekujući da mu najbolje ideje, poput ove pravne analize, padnu na pamet. Radikali su protraćili mogućnost da se u ovim pregovorima nametnu kao najveća stranka koja bi trebalo da stvori koaliciju. Prokockali su priliku da se dokažu kao stranka koja je sposobna i da nešto uradi, da preuzme inicijativu, a ne da večito bude kontraška. Dajući prednost Koštunici, učinili su nešto što se ne čini nikad i nigde, a pogotovo ne u politici. Propustili su da iskoriste priliku. Promašili su penal, jer nisu imali hrabrosti da šutiraju, i, što je još gore, priliku da šutira dobio je onaj, ko nikad nije postigao gol i za kojeg su svi znali da će promašiti. Ovakvo stanje, zajedno sa konfuzijom koju je Šešelj izazvao, kao i niz drugih unutarpartijskih previranja dovode radikale u nezahvalnu poziciju, zbog koje će biti uzdrmani, a od njihovog snalaženja i konsolidovanja zavisi da li će se samo na tome i završiti.

Kako god, izgleda da ćemo dobiti vladu DS-SPS vrlo brzo, ili ćemo imati izbore na jesen. A koja je od ovih opcija bolja, nećemo nikad pouzdano saznati.

9.6.2008.