Kako sam sistematski uništen od gradonačelnika, komada dva

Potkraj devedesetih, u vreme kada sam bio odgovorni urednik dnevnog lista „Demokratija“, a pogotovo od momenta kada je SPO, uz „malu pomoć prijatelja“ iz SPS-a i JUL-a, srušio Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda, tužakali su me (nas), svako malo, Vuk Drašković i njegovi „po babine linije“ iz te partije. Zbog prenetog saopštenja DS-a ili DSS-a ili Šešeljeve i Vučićeve izjave, svejedno, tek – nakupilo se toga, ihahaj.

Tek, negde iza petooktobarske (kontra)revolucije, zove me jednog dana rečeni Vuk, zapomaže, veli, svi su ih iz DOS-a izdali i zaboravili, oni, pak, ostali izvan parlamenta, žutu banku nemaju, i pita bi li ja i moja bivša direktorka, napisali izjavu da se odričemo nekakvih para (ako se sećam, beše to neke hiljade maraka) koje SPO treba da nam plati. Ja pojma nemam o čemu se radi, kažem Vuku da nikoga, pa ni njega ni njegove nikada u životu nisam tužio, pa od njih ništa ni ne potražujem, ali veli Vuk, nisi ti nas, ali jesu ove budale tebe i vas, pa smo sve te parnice, u međuvremenu, izgubili, i sad oni nama treba nešto da plate, valjda to tražio advokat „Demokratije“, a on, Vuk, eto, izvinjava se i moli da se odreknemo te odštete...

I bi kako je Vuk Drašković zamolio. Halalih časnom Hercegovcu i odrekoh se „helikopterskih“ dojč maraka.

Od Petog listopada naovamo, za ove 23 godine, tužila me samo dvojica.

***

U februaru, kada bude održano sledeće ročište, sadašnji gradonačelnik Doktor Šapić i ja, ući ćemo u četvrtu kalendarsku godinu našega parničenja. Tužibabio me narodnome sudu, zato što sam mu - piše tako u tužbi koju su sročili njegovi odvjetnici - naneo duševnu bol jer sam se, navodno, sprdao s njegovom doktorskom titulom, veli on „nisam ja ukrao svoju diplomu“ i tome slično, iako je belodano da sam jedan od retkih koji ga u javnosti, sve ove godine, uredno oslovljava onako kako i priliči, njegovom naučnom titulom, elem, Doktor Šapić.

Za sada mi ne pomaže ni to što naše zakonodavstvo o visokom školstvu već pola decenije prepoznaje institut „akademske čestitosti“. Nisam ga ubedio u suprotno ni kada sam mu podastr'o crno na belo da nisam ja nego njegov doskorašnji predsednik stranke (Vrhovnik, dakle, lično), u božićnom intervjuu „Kuriru“ (5.1.2018) rekao da „Šapić nije ni prošao pored bilo kakve obrazovne ustanove...“ A na konstataciju novinarke da se „čovek bavio sportom“, predsednik SNS-a je pojasnio – citiram: „Pa, kakve to veze ima? Šutirate loptu i onda treba da vodite državu ili grad. Je l' to jedini argument? A možete da šutirate loptu i ako ste obrazovani i ako ste školu završili.“

Doktor, prestoniconačelnik, potražuje mi oko dve tisuće. Evra. On angažovao ugledni odvjetnički biro. Ja se branim sam. Ali, o tom, nešto više nekom drugom prilikom.

No, kad smo već kod bivšeg predsednika SNS, što znači trenutnog predsednika svih građana Srbije, on je, 11. decembra 2017, izjavio i to da je – citiram – „ (bivši gradonačelnik) Đilas mnogo uspešniji, ozbiljniji i obrazovaniji od Šapića koji je bio njegov pomagač. Šapić je za račun Đilasa tukao ljude. Sećam se toga u Ralji.“ Završen citat. 

***

E, upravo taj, „mnogo uspešniji, ozbiljniji i obrazovaniji“, drugi je, doduše bivši, gradonačelnik koji bi od mene da inkasira cirka dve tisuće. Evra. On angažovao ugledni odvjetnički biro, ja se ponovo branim sam.

Tužilac  Dragan Đilas tvrdi: „Tuženi je (tj. C.M) od decembra 2022. godine počeo medijsku kampanju protiv ovde tužioca iznošenjem, na medijima TV Nova S i TV N1, niza neistinitih činjenica o ovde tužiocu, a koje su „da je gospodin Đilas išao kod gospodina Vučića kada je odnos vladajuće koalicije i opozicionih stranaka u odborničkim mandatima u Beogradu bio 55:55 i da je tužilac svojim odlaskom na sastanak kod gospodina Vučića kao predsednika najveće političke partije koja je na vlasti omogućio da zadrži vlast u Beogradu, a da je tužilac nakon tog sastanka ispred zgrade Predsedništva pred okupljenim novinarima izjavio da je SNS pobedio u Beogradu“.

Da ovo što sam izjavio nije nikakva „neistinita činjenica“ već istina, dokaz su preliminarni rezultati beogradskih izbora koji stoje u dokumentu Gradske izborne komisije, pod naslovom „Rezultati izbora za odbornike Skupštine grada Beograda – preliminarni rezultati“, na dan 12.4.2022, a na osnovu 99,49 odsto obrađenih biračkih mesta i 99,46 odsto obrađenog biračkog tela, gde piše da su vladajuća koalicija i opozicija dobile po 55 odborničkih mandata, a opozicija u zbiru 70.000 glasova više od vladajuće koalicije.

A da su preliminarni rezultati, u trenutku sastanka predsednika Srpske napredne stranke i Stranke slobode i pravde, bili baš takvi kako sam i ja izjavio, potvrđuje, u delu tužbe koji citiram, čak i sam tužilac Đilas.

Zato je contradictio in adjecto da tuži mene da sam rekao nešto što upravo i on sam tvrdi.

Takođe, delimično je tačno – i ja nigde nisam ni rekao drugačije - da je tužilac Đilas, kao što tvrdi u tužbi, „kao predsednik političke partije SSP, izašao na pres konferenciju opozicionih političkih partija na kojoj je saopštio odnos 55:55“.

Ali, tužilac ne citira do kraja šta je rekao u odgovoru svojim kolegama iz opozicije (izborne liste koje su takođe osvojile mandate u Skupštini Beograda: Narodna stranka, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak, nacionalne opozicione stranke), koje su ga kritikovale zato što ide na dogovor sa predsednikom SNS, iako još nisu bili objavljeni konačni rezultati. Đilas im je tada odbrusio da "(Vučić) u bilo kom trenutku može da napravi većinu, jer svi dobro znaju da mandat pripada odbornicima, kao što znaju da su pojedine stranke opozicije ideološki bliske SNS-u“, imputirajući da će neki odbornici izdati opoziciju i preći na Vučićevu stranu, što se u jednom slučaju i obistinilo, ali se desilo i to da je čak i potpredsednik baš stranke tužioca Đilasa (Dejan Bulatović) prešao na stranu vlasti!

Nešto od toga sam istakao i u zvaničnom odgovoru (Prvom osnovnom sudu) na tužbu poštovanog tužibabe:

„Tvrdnju tužioca Đilasa da tuženi „bez ijednog dokaza nameće javnosti svoju malicioznu konstrukciju o navedenim neistinitim činjenicama i postupanju tužioca“ najdirektnije demantuje upravo tužiočev „dokazni materijal“ protiv tuženoga.

Upravo, sam tužilac Đilas, već u prvom transkriptu gostovanja tuženog koji prilaže kao dokaz (emisija „Novi dan“, TV N1, 3.12.2022), citira reči tuženog Cvijetina Milivojevića: „Gospodin Đilas je, nažalost – verovatno nije imao tu nameru – izručio budućnost vlasti u Beogradu, budućnost izbora u Beogradu u ruke gospodinu koji nije ovlašćen po Ustavu za to“.

Dakle, moja izjava ne sadrži čak ni naznaku nekakve moje navodne tvrdnje da je tužilac Dragan Đilas svesno ili namerno „izdao opoziciju“. Naprotiv, ovde ga čak i branim od takvih optužbi koje su dolazile iz redova njegovih opozicionih kolega.

Zato moje podsećanje na stvarne izborne rezultate (prema izveštaju Gradske izborne komisije), u trenutku susreta predsednika Stranke slobode i pravde sa tadašnjim predsednikom Srpske napredne stranke, ne može biti nikakva navodna moja „malicioznost i jedina neprirodna želja za stigmatizacijom tužioca“, pošto se i sam tužilac poziva na standard za kritike javnih ličnosti Evropskog suda za ljudska prava koji upućuju na „obavezu javnih ličnosti da pokažu veći stepen tolerancije i prihvatljive kritike“.

Sve ostalo što mi se imputira u tekstu tužbe tužioca Đilasa je predizborna politizacija i manipulacija u svrhu predizborne kampanje njegove političke partije, odnosno pokušaj tužioca Đilasa da mi, pretnjom visokim odštetnim zahtevom, a uz nespornu činjenicu da Đilas ima ogromnu medijsku moć u Srbiji - uskrati ili čak zabrani moje, Ustavom garantovano, pravo na lični, stručni (kao politikologa), analitički ili politički stav i moje građansko pravo na javno iznošenje stavova, analiza i prognoza, isključivo na bazi istinitih činjenica.“ – sročio ja kao samouki branilac / sam sebi advokat u odgovoru na tužbu.

Veli dalje tužibaba u svom tužbenom zahtevu da su mu moji navodi „naneli puno stresa, nerviranja, neprijatnosti, zdravstvenih problema i nelagodnih situacija, kako u privatnom, tako i u poslovnom životu“?! Te, da „obezvređujem tužiočevu čast i ugled koji uživa u društvu i nipodaštavam tužiočev dosadašnji društveni angažman“. Te, da „navodim gnev i bes javnosti na tužioca“; te, da je, navodno, moj cilj da se „nastvi javni linč na tužioca iz razloga jer ima drugačije političko mišljenje od trenutno vladajuće partije“...?!

O, sancta simplicitas! Da se čovek, posle ovoga - Bože im oprosti ne znaju šta rade - oseti kao onaj ko je uzviknuo „O, sveta prostoto!“, kao Jan Hus kojemu je, dok je spaljivan na lomači, prišla jedna prosta žena, prekrstila se i pobožno ubacila cepanicu u vatru.

Da, sve to, i još štošta, tužibaba imputira upravo mojoj malenkosti koji sam, u vreme najveće režimske hajke na njega (1. april 2019), objavio, primera radi, i ovakav osvrt, zbog čega su me režimski vučićoidi nazvali, ni manje ni više nego, „tajkunskim Đilasovim analitičarem“:

„Mejdan na (Taš)Majdanu

Javna vizita, do juče pričuvnog, Tajkuna Đilasa Vašingtonu, dobila je, već kako nalaže naš državni protokol koji zaslužuje lider opozicionog Saveza protiv Srbije, a za silovanje, vešanje, testerisanje itd (dalje upiši sam), ogroman publicitet u najomiljenijim Vrhovnikovim medijima.

Haj'mo redom, od 25. do 29. marta. Sve naslovna do naslovne strane za Tajkuna Đitlera. Iz dana u dan, samo mu se dodavalo na intenzitetu:

- "Đilas otišao u SAD, tamo traži pomoć da ruši vlast".

- "Đilas priznao da u SAD dogovara haos u Srbiji."

- "Đilas bi da ubija! Iz Amerike preti nasiljem i žrtvama."

- "Opasan plan đilasovaca: Spremaju "Majdan" u Srbiji!"

- "Đilas spreman na ubistva."

Dakle, ovo je spisak onih s kojima je Tajkun Đilas po Americi dogovarao "rušenje države" (ove naše, srpske): glavni direktor Saveta za nacionalnu bezbednost za Evropu i Rusiju DŽon Erat, direktor za evropske poslove istog toga saveta Vilijam Berkli, zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer, predstavnici Senata i Kongresa...

Ukoliko teoriju i praksu haosa tumačimo objašnjenjima iz repertoara onoga "ako leptir zamahne krilima u Brazilu, on može uzrokovati uragan na Floridi", stvarno bismo morali da se, što bi rekao drug Tito, "spremamo kao da će sutra biti rat, a živimo kao da će 100 godina biti mir".

Ali, ček', ček'!

A s kim se to od Amerikanaca, ne računajući učestala druženja s, nekoć omraženom, familijom Šoroš, u poslednje vreme, viđaju naš Vrhovnik i Njegovi doglavnici?

Ako koza laže, ne laže rog: Vrhovniku najomiljenija "opštila čovekovih produžetaka" (Maršal Mekluan) uredno su zabeležila da se Dotajnik Dačić, pre malo više od mesečka dana, u čast pune obljetnice stolećnog prijateljstva Srba i Amera, u sred Belog grada, ljubio sa izaslanicima Bele kuće. Jedan se vika DŽon Erat, drugi, nećete verovati, Vilijam Berkli! Sam Vrhovnik, pak, se, samo tokom prošle godine, sastao najmanje tri puta - u aprilu, julu, oktobru - sa Đitlerovim "organizatorom haosa" po Srbiji Metjuom Palmerom!

Pa, ko to onda i s kim "dogovara haos" i "rušenje države" (čitaj: Vrhovnika)? Ili su i Đitler i Vrhovnik, zajedno, u "tajnom dilu" s Amerima radi, npr, rušenja institucije koja, po Ustavu, vodi politiku države, tj. vlada Srbijom, a to je vlada "legalno i legitimno izabrane" Tajnice Brnabić...? Ili je Vrhovnik, nakon što je izgustirao Vebera, poželeo da bude, ni manje ni više nego, Pjer Simon de Laplas koji je, a propo, haosa izrekao čuvenu rečenicu:  "Ukoliko bih bio u stanju da spoznam položaj i kretanje svakog atoma u svemiru u prošlosti i sadašnjosti, mogao bih da do apsolutne tačnosti predvidim budućnost!". (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

***

Đilas je, 12. aprila 2022 - nakon prijema na Andrićevom vencu, gde nije sedište SNS-a već institucije predsednika Republike - saopštio da je tražio nove izbore, jer je volja Beograđana nova vlast u glavnom gradu, te da ga je predsednik „saslušao i rekao da će razgovarati sa svojim stranačkim kolegama“: „Ni njemu nije bilo previše lako, kad sam ja od strane njegovih birača označen kao đavo, te ovakav razgovor nije ni mogao da bude drugačiji, nego najblaže rečeno – težak, kada Aleksandar Vučić na sve gleda drugačije. Iskreno, mi danas nismo imali veliki  stepen saglasnosti o onome o čemu smo pričali, sem da će pred Srbijom biti veliki izazov. S  obzirom na to da je Srbija podeljena i, još jedna stvar oko koje smo se složili – da je legitimitet važan da bi neka vlast funkcionisala. Obavestili su ga kolege da ima preko 60 odbornika u beogradskoj skupštini, ali nije morao da mi to saopštava, jer sam video kako glasaju na sednicama GIK. Vidim izjave ljudi iz POKS koji kažu da ne mogu sa onima koji kažu za svoj narod da je genocidan, što je besmislica. Zato sam izašao sa zahtevom za novim izborima.“

Protivustavni predsednik SNS je vođi SSP-a odgovorio na, građanima najprimerenijem mestu, na „Hepiju“, kod Marića, pa u ružičastom „Hit tvitu“: „Moj posao je da primam građane, a posebno političke lidere. Ja sam predsednik svih građana i želeo sam da ga saslušam. Imali smo pristojan razgovor, svi znaju šta on misli o meni, on se time hvali svaki dan. Svi znate šta ja mislim o njemu, a ja nemam potrebu da o tome govorim. Đilas smatra da je pitanje legitimiteta beogradskih izbora sporno, a ja se ne slažem s njim. Imamo većinu u Beogradu, a možemo da formiramo još veću većinu. Logično je da se izbori ponove u martu (2023), mislim da treba da prođe bar šest meseci, ali ukoliko opozicija bude insistirala, to se može desiti i ranije. Moj odgovor Đilasu je „da“! Opozicija nije rasturena Đilasovim dolaskom kod mene, već mnogo ranije, zbog nedostatka planova i zbog mržnje.“

I od tog trenutka, sve do predizbornog raspakivanja „pakta o nenapadanju“, dotadašnji „Tajkun / žuti lopov 619 miliona evra“, više od godinu dana, bio je „Gospodin Đilas“.

Sam Đilas je to ovako razumeo: „Mnogo puta sam rekao da će Vučić, kada se prvi put bude osetio ugroženim, ponovo početi sa brutalni napadima na sve lidere. Da vas podsetim, nikoga od nas nije bilo na naslovnim stranama godinu dana. Pošto sam ja bio deset puta napadaniji od drugih, to se najviše videlo.“

Pa, šta je to onda toliko zabolelo lidera Es-es-pea da se, u trenutku kada je, za potrebe režimske videlističke (malo „n“, naprednjaka) propagande, ponovno katapultiran u glavnog imaginarnog neprijatelja naroda i države, u Orvelovog Emanuela Goldštajna, vođu „Bratstva“, tajne, kontrarevolucionarne organizacije koja se nasilno suprotstavlja vođstvu „Velikog brata“ – šta ga je nagnalo da, pored tolikih mogućih „zicer“ tužbi, tuži baš mene?

Da li je, protiv mene „presudilo“, to što sam govorio da je opozicija još u maju, kada su protesti bili najmasovniji, kada ih se i sam Vrhovnik uplašio, pa iznebuha nudio politički dijalog (i bio na sve po redu spreman, osim na žrtvovanje Gašića), trebalo da prihvati dijalog i zahteva „već za juče“ održavanje vanrednih beogradskih izbora, samo njih a ne spojenih ili natkriljenih nekim drugim, pre početka leta, a da to bude nekakav ulog i signal spremnosti na kompromis, ali i test koliko je Vrhovnik ozbiljan u obezbeđivanju ravnopravnih izbornih uslova, posle čega bi, opozicija izašla i na ostale izbore?

Umesto toga, opozicija je prihvatila da se i dalje ne razdvajaju lokalni od „velikih“ izbora, pa je, da apsurd bude veći, sama zatražila da se održe skupa vanredni beogradski i vanredni parlamentarni već do kraja godine, što znači da više nije bilo vremena ni za nastavak onog dijaloga vlasti i opozicije o pospešenju izbornih uslova, započetog 2020. i 2022. godine. A, doskora najjača opoziciona partija, Đilasova SSP, čim su prošli izbori okončani, umesto principijelnog protivljenja sankcijama Rusiji, postala gorljivi zagovornik uvođenja sankcija uz nesuvislo objašnjenje da ćemo tako najbolje sačuvati Kosovo u Srbiji. Pa, još, od „naših evropskih prijatelja“, zatražila i sankcije predsedniku Srbije...

Sve to je baš ono što je Vrhovnik, pred nadolazeće izbore, mogao samo da poželi!

***

Ne želim ni da pomislim da je ova tužba indirektna čestitka lidera, doskora vodeće, opozicione stranke koji se u (tada već vladajuću!) Demokratsku stranku učlanio tek 2004. godine, dojučerašnjem lideru najveće vladajuće stranke i nekadašnjem ministru informisanja, povodom njegovog jubileja, četvrt veka od donošenja tzv. Šešelj – Bojić – Vučićevog Zakona o javnom informisanju (21. oktobra 1998) ili, možda, nostalgija „medija bajing“ mogula za neki prošlim medijskim vremenima?

„Demokratija“, dnevni list koji sam uređivao je, na sreću, izvršila samoubistvo dve nedelje ranije, tačnije onog trenutka kada je (8. oktobra 1998) doneta „Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a“, popularna „uredba o ćutanju“.

Tako da, primera radi, kolega Vlado Mareš i moja malenkost, nismo, poput mog nekadašnjeg urednika u onoj hrabroj „Borbi“ Slavka Ćuruvije, „dočekali bombe“, kako nam je to, te 1998, u paketu sa Đinđićem, poželela znamenita zloslutnica „Politika ekspres“. U tekstu – poternici pod naslovom "Za "sponzoruše" su i teroristi žrtve" i podnaslovom "U napisima "demokratija", "dnevnih telegrafa", "danasa" i sličnih, jasno je uočljiva tema koju su im zadali finansijeri i nalogodavci: predstavnike legalnih državnih organa treba proglasiti za "brutalne siledžije" koji redom ubijaju sve što je albansko"?! A u kome je, između ostalog, pisalo i ovo: „... Puka je slučajnost, verovatno, da se terminologija u tekstovima iz novina koje potpisuju Ćuruvija, Milivojević i Mareš, uključujući i ključne stavove, podudaraju s onim što o stanju na Kosmetu govori Klaus Kinkel, kod koga često gostuje Ibrahim Rugova, a komšija iz Bona Bujar Bukoši svrati mu gotovo svake nedelje...“

Prolog:

Razmišljam kako bih mogao da se branim od inkvizicije (koproducenta srpske rijaliti verzije) „Velikog Brata“. U knjizi „Govori koji su promenili svet“ (Laguna, 2022) Sajmon Sibag Montefjore „nudi“ i Sokratovu odbranu, pred sudom, u njegovoj Atini, godine 399. pre nove ere, kada mu se sudilo (i presudilo) zbog navodnog bezbožništva i kvarenja omladine.

Važna je i predistorija. Ovo suđenje dešavalo se nakon 27-godišnjeg Peloponeskog rata između Atine i Sparte, pa potonje, poraženoj Atini od Sparte nametnute, diktature oligarhije, posle koje će ponovo biti uspostavljena demokratija, ali ratnim porazom frustrirani građani Atine, nisu mogli da trpe istinu koju im je Sokrat sasipao u lice.

Dakle, možda ovako:

„Kakvu sam kaznu ili globu zaslužio za to što mi je palo na pamet da u svom životu ne mirujem nego sam zapustio ono za šta se mnogi staraju: gomilanje novaca, domaću privredu, vojvodstvo, državništvo, i sve ostale službe, zavere i bune, što se dešavaju u javnom životu?... Trudio sam se da savetujem svakoga od vas da se ni za šta svoje ne stara pre nego što se za se postarao kako će biti što bolji i što razboritiji, i da se ne stara za državne prilike pre nego li za samu državu, pa da se na taj isti način stara i za sve ostalo...

Ja sam uveren da nijednom čoveku ne činim nepravdu namerno, ali vas u to ne mogu uveriti, jer smo se malo vremena razgovarali jedni s drugima... Nisam baš ljut na one koji su me osudili i tužili. Ipak, oni nisu meni sudili i optuživali me u toj nameri nego zato što su mislili da mi škode; i zato su zaslužili da se kore...

Osuđen sam zbog nestašice, ali zacelo ne reči nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne, a takve stvari ste vi i navikli da slušate od drugih.“ 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)