Kako je Vučić konačno postao „gradonačelnik“?

Narodna izreka kaže „Treći put Bog pomaže“. Vučiću ni to nije pomoglo. On se tri puta kandidovao za gradonačelnika Beograda, ali je uvek bio poražen. Prvi put 2004. godine kada je učestvovao na neposrednim izborima za gradonačelnika i bio poražen od Nenada Bogdanovića. Tada je Vučić nastupao kao gensek Srpske radikalne stranke i kuriozitet tih izbora je bila činjenica da je Telekom Srbije isključio  Vučiću telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od 150.758 dinara, koji nije plaćao 15 meseci. Vučić je potom pokrio dug, a kao razlog neplaćanja naveo „niska primanja“ u Skupštini Srbije[1] [2] [3]. Drugi put Beograđani nisu hteli Vučića, takođe genseka SRS, za gradonačelnika 2008. godine, kada je lista „Za evropski Beograd“ bila jača od liste SRS i kada je Đilas prvi put izabran za gradonačelnika. Treći put je Vučić poražen na gradskim izborima 2012. kada je lista DS predvođena Đilasom bila za 10% jača od liste SNS i kada je Đilas drugi put izabran za gradonačelnika.

Vučić je tada nastupao kao zamenik predsednika SNS. Posle toga Vučić je postao PPV i ministar odbrane, potom predsednik SNS, a danas je najmoćniji čovek u Srbiji. Sa te pozicije je konačno uspeo da postane „gradonačelnik“, verovatno se rukovodeći onom sentencom „Ko može više, može i manje“? A kako je to Vučić postao „gradonačelnik? Tako što je 55 dana posle opravdanog razrešenja Đilasa, a 25 dana posle roka za uvođenje privremenog organa, Veliki Vučić za predsednika privremenog organa upravljanja gradom Beogradom postavio svog savetnika za privredu i finansije Sinišu Malog, čoveka bez ikakvog iskustva u lokalnoj samoupravi, koji je uz to prezauzet obavljanjem savetničke funkcije u Vladi. Logično je pretpostaviti da će sve odluke o Beogradu donositi Veliki, a ne Mali. Veliki će odlučivati, a Mali odgovarati. Tako je Vučić na mala ili velika vrata, kako vam drago, u četvrtom pokušaju zavladao Beogradom.

Naravno, pitanje poput onog – „Kako je čovek koga Beograđani tri puta nisu hteli za gradonačelnika, postao najmoćniji u Srbiji?“ potpuno su izlišna. Ko ne može manje, ne može ni više? Da ili ne? Izlišno je i pominjati Ustav i zakone koji ne predviđaju da zemlju vodi nekakav PPV, već predviđaju da su najmoćniji ljudi u zemlji, da oni vode državu - Predsednik države, Predsednik vlade ili Predsednik skupštine. 

Što se sastava privremenog organa tiče, stvari su se popravile u odnosu na ono što su mediji saopštavali, a saopštavali su na osnovu onoga što im, vlast pre svega, dojavi. Tako je SPS od početka bio jasan. Saopštili su ime svog kandidata za člana privremenog organa, koji je to i postao. SNS je sa druge stane sondirala teren, pa je medijima plasirala imena Milana Božića, Gorana Vesića, Nebojše Čovića i Siniše Malog.

Čini se da su u toj sondaži ustanovili da su najmanje kompromitovani Mali i Čović, koji i nisu članovi SNS. Član SNS nije ni Vesić ali čini se da će ta bivša desna ruka Zorana Đinđića postati sekretar privremenog organa. Pošto  od pet članova veća ni jedan nije kadar SNS, već su dvojica vanstranačke ličnosti ali je jedan od njih (Čović) bio funkcioner SPS i DA , jedan je kadar SPS, jedan DS i jedan DSS, postavlja se pitanje da li SNS i u ovom slučaju nema kadrove? Ili SNS želi da „sačuva“ svoje kadrove od kompromitovanja? Zašto SNS ne postavi na čelo Veća kandidata za gradonačelnika? Zato što ga čuva ili zato što ga nema? Zašto budući kandidat SNS (za gradonačelnika koji treba da bude izabran krajem marta 2014) nije sposoban ili podoban da bude predsednik privremenog organa i da se tako i na delu dokaže? Ima li bolje prilike za to? Na sve to SNS nema odgovor. Što se same konačne odluke Vlade o sastavu veća tiče, ona je mnogo bolja od one, u medijima najavljene.

Prvo, dobro je što su u tom organu samo predstavnici stranaka koje su na prošlim izborima prešle cenzus. Drugo, dobro je što su u tom organu i dva predstavnika opozicionih stranaka, koje su se same izborile za prisustvo u privremenom organu, tako što su poslale predlog nadležnom ministarstvu (umesto da bude obrnuto- što je krivica ministarstva). Loše je to što je za predsednika organa postavljen čovek bez iskustva u lokalnoj samoupravi. Loše je to što je u organ imenovan Čović. Najgore je to što će, verovatno, sekretar privremenog organa postati maksimalno kompromitovani Vesić. Loše je i to što su nadležnosti tog organa vrlo nejasne i podložne tumačenjima („tekući i neodložni poslovi“).

Da primetim i da Vlada nije vlasna da odredi nadležnosti tog organa, već samo da svojim rešenjem „imenuje predsednika i članove privremenog organa“. Iz floskule iz Zakona o lokalnoj samoupravi „tekući i neodložni poslovi“ koja opisuje nadležnosti vidi se da privremeni organ, pored toga što je vremenski ograničen, ima i ograničene nadležnosti – nešto kao tehničko veće. E sad, veliko je pitanje da li će većina u tom veću posegnuti za ovlašćenjima koja pripadaju regularnim organima grada – Skupštini, gradonačelniku i Gradskom veću? Ako posegnu, to će otvoriti beskrajnu seriju mučnih sporenja u medijima i to će biti i jedna od tema u predizbornoj kampanji. Nekako predviđam da će se buduće strane u sukobu obraćati Ministarstvu za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu (koje vodi istaknuti kadar SNS) ili čak nadležnim sudovima radi tumačenja nadležnosti. Bilo bi dobro unapred razrešiti ovo pitanje.

Nije naodmet prisetiti se i šta je PPV Vučić pisao ili govorio npr. o Nebojši Čoviću. Aleksandar Vučić je za Čovića rekao sledeće: “Čovek koji sublimiše svu perfidnost, pokvarenost i patološku perverznost režima Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, a poseduje najgore osobine i Đinđića i Koštunice je potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović. Blagoglagoljiv, lažljiv i iako ne glup, bolesno ambiciozan, toliko da ni približno ne može da odredi svoje mogućnosti i potencijale, ali i istinski beskrupulozan, jedan od retkih za koje sa sigurnošću možete da tvrdite da bi gazio preko leševa sve se umilno osmehujući“ .Tako je Vučić, gensek SRS, napisao u knjizi Vojislava Šešelja „Mafijaška pudlica Nebojša Čović“ – 2002. godina, izdavač „Etiketa“, Boleč.

U istoj knjizi Vučić je za Čovića napisao: “Nebojša Čović je opasan čovek, upleten u brojne poslove za koje su obični ljudi samo čuli, ili videli u američkim filmovima. On je opasan, svakako ne zato što se nikoga, ili ničega, ne boji, već zato što se nikoga i ničega ne stidi“ [4]. Sa druge strane, PPB Vučić je 18. novembra 2013. godine, na konferenciji za štampu, na pitanje zašto se vlada odlučila da baš Čović bude u Privremenom organu, odgovorio: „Trudili smo se da sastav ljudi odgovara potrebama Beograđana – mislili smo na njihovo iskustvo i znanje. Presudilo je njegovo iskustvo i energija u vođenju grada. Niko ne može da kaže da Čović te 1996. godine nije dobro radio svoj posao. Složićete se da je Čović neuporedivo bolje rešenje nego Živorad Anđelković, koga je predložio DS. Svi građani će se složiti da je Čović sposoban, voleli ga ili ne“[5].

Verovatno je Vučićeva transformacija od SRS šoviniste pa do SNS „najevropljanina“, uticala i na Čovićevu transformaciju u Vučićevoj glavi – od „sublimacije perfidnosti, pokvarenosti i patološke perverznosti, lažljivosti, bolesne ambicioznosti i beskrupuloznosti“ 2002. godine, do „iskustva, energičnosti, dobrog obavljanja svog posla i sposobnosti“ 2013?

I opet da postavim jedno suvišno pitanje: Ko je sada ovde „sublimacija perfidnosti, pokvarenosti i patološke perverznosti, lažljivosti, bolesne ambicioznosti i beskrupuloznosti“, ko bi „gazio preko leševa sve se umilno osmehujući“?Čiji je osmeh danas najumilniji i ko nam se obraća tihim glasom, skrušeno i dostojanstveno sklopljenih prstiju?