Kako je vodio „Pravdu“, Vučić tako sada vodi Srbiju - čist avanturizam koji neminovno ide u stečaj

Đorđe Vukadinović: Dobro veče. Drago mi je što gledate ovu emisiju i drago mi je što se stalno žalite kako kratko traje. E, sad nekom smeta što ja mnogo pričam, nekom smeta što emisija ne traje nisi duže. Ali verujte da je to mnogo bolje nego da svi jedva čekamo kraj, i vi koji gledate, i ja koji vodim i ovi gosti koji u emisiji učestvuju. Bolje je da nekad ostanemo malo kratki, bolje je da svi osećamo da nam „fali“ još vremena, nego da se „razvlačimo“ i svi da krišom gledamo na sat. Moj večerašnji gost je svakako gost sa kojim će emisija proleteti brzo i svi ćemo imati osećaj da je šteta što ne traje duplo duže. To je čovek koji je „insajder“ većine političkih i medijskih događaja u Srbiji poslednjih decenija.

Ponekad se čini da ga to preporučuje ne samo za insajdera i sagovornika u ovakvim emisijama, nego možda i nekog „svedoka saradnika“, ali to je sad druga tema. Čovek koji je bio urednik četiri, pet, šest novina. Družio se sa njima i poznaje sve aktere naše političke scene. Nema dlaku na jeziku, a kada je reč o britkoći pera i jezika neki smatraju da je on možda i jedini naslednik Aleksandra Tijanića. Neki imaju drugačije mišljenje, ali u svakom slučaju, niko prema njemu nije ravnodušan.

Moj i vaš večerašnji gost novinar Predrag Popović.

Predrag Popović: Dobro veče.

Đorđe Vukadinović: Ovo za Tijanića pretpostavljam da niste čuli prvi put. Da li vam to laska, da li vam to smeta, da li mislite da ima neke veze. I da li, bar u nekom smislu, kada je reč o oštrini jezika i pera, podsećate na Aleksandra Tijanića?

Predrag Popović: Pa to je meni najdraža ta varijanta u kojoj me pominju uz Tijanića, s obzirom na to da on pored novinarstva ima i raznoraznih drugih stvari kojima je obeležio svoj rok trajanja u srpskom novinarstvu, koji je bio naročito značajan kada su se neke okolnosti preklopile tako da budu značajne i za Srbiju i za mene i za njega.

Nažalost, srpsko novinarstvo nije isto. Nedavno sam objavio na društvenim mrežama jednu zanimljivu fotografiju u kabinetu glavnog urednika „Dnevnog telegrafa“ gde su Ćuruvija, Tijanić i Tirke. Nasuprot toj fotografiji, objavio sam fotografiju upravo sa komemoracije Aleksandru Tijaniću, na kojoj su Đoko Kesić, Svetomir Marjanović i Dragan J. Vučićević. Slike dva vremena.

Đorđe Vukadinović: Slike koje govore više od reči...

Predrag Popović: Nažalost, to se vidi i po novinarstvu, kako je nekada bilo, a kako je danas.

(...)

Đorđe Vukadinović: Vi ste uspeli da za kratko vreme postanete medijski „neprijatelj broj jedan“ u dve potpuno različite vlasti. Dakle, vi i novina u kojoj ste radili bili ste neprijatelj i Miloševićeve vlasti i Dosovske. To nije mali uspeh?

Predrag Popović: Pa, to je zato što je priroda tih režima slična.

Od Zorana Đinđića i, kasnije, Vojislava Koštunice pretila mnogo manja opasnost za medije i za slobodu javne reči, nego od nekih njihovih, posebno Đinđićevih saradnika, kao što su Vladimir Beba Popović, koji je i sada vrlo značajan moderator u Vučićevom okruženju 

Recimo u poslednja tri meseca Đuruvijinog života, mi smo pripremali knjigu koja je objavljena posthumno u Banjaluci „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije - oni ne praštaju“. Na osnovu tih stotinjak sati razgovora koje smo imali, ja sam napravio tu knjigu. Ima jedan značajan detalj u kome on pominje svoje kontakte i sa Vukom Draškovićem i sa Zoranom Đinđićem i sa opozicionarima u to vreme. Njegova pretpostavka bila je „Slobodan Milošević je diktator i ima loš odnos prema medijima, ali i ovi, ko god da dođe na vlast, Đinđić ili Vuk Drašković, ni u njih ne možemo da imamo poverenja, jer priroda svake vlasti jeste da drži medije pod kontrolom“. I to se pokazalo kasnije tačno, s tim što je ipak od Zorana Đinđića i, kasnije,  Vojislava Koštunice pretila mnogo manja opasnost za medije i za slobodu javne reči, nego od nekih njihovih, posebno Đinđićevih saradnika, kao što su Vladimir Beba Popović, koji je i sada vrlo značajan moderator u Vučićevom okruženju.

Imam problem sa ljudima koji su moje generacije, ili još mlađi, pa su šokirani „kako može da se puštaju dve različite strane oko iste teme u isti tekst“. Ne mogu da razumeju demokratizaciju uopšte kao princip, a posebno ne u medijima

To je jedna od stvari koje mogu da budu deo odgovora na Vaše pitanje. Zašto? Zato što sam uvek imao problem sa njima koji su gušili medije. Imam problem sa ljudima koji su moje generacije, ili još mlađi, pa su šokirani „kako može da se puštaju dve različite strane oko iste teme u isti tekst“. Ne mogu da razumeju demokratizaciju uopšte kao princip, a posebno ne u medijima.

Đorđe Vukadinović: Dakle, imali ste problem sa ovim „političkim komesarima“ iz političkog okruženja vođa, ili lidera, a koji obično budu „veći katolici od pape“?

Predrag Popović: Da, naravno.

U vreme „Nacionala“, nisam imao nikakav problem sa Zoranom Đinđićem. Imao sam problem zbog neke njegove izjave, a što smo rešili u jednom razgovoru. Ali imao sam problem sa Vladimirom Bebom Popovićem, Čedom Jovanovićem, Goranom Vesićem... Ima tu još jedan deo njih što se provukao, što je nestao sa političke scene. Ovi su najznačajniji, jer su prešli u tabor pobednika. Ja očekujem od njih da ostanu na vlasti i posle Aleksandra Vučića. To su neuništivi sistemi, to nije samo je jedan pojedinac. Svaki od njih na svoj način simbolizuje neku vrstu zla koje truje ovo društvo, ali siguran sam da će opstati i nakon njegovog pada.

Đorđe Vukadinović: Mislite da će politički nadživeti čak i Aleksandra Vučića?

Predrag Popović: To zna i Vučić.

Ima njih koje on sad ima u okruženju iz tog tabora „žutih lopova, žutog preduzeća“  kako je on sve to pežorativno nazivao u vreme svog radikalskog staža, za koje on zna da kad on padne sa vlasti da će oni vrlo lako da se transferišu kod nekog budućeg pobednika.

Đorđe Vukadinović: Pa to je taj fenomen, sindrom tih „preletača“, ali ovi su malo drugačiji, suštinski i dublji. Oni koji idu kao u „Gospođi ministarki“, gde imate onog Ninkovića koji ide kao ljubavnik svake nove vlasti, to jest,svake nove ministarke. Kao službeni fijaker, ide i on...

Predrag Popović: Ninković ili Mitrović?

Đorđe Vukadinović: Nušić je rekao Ninković, ali ste vi to preveli na sadašnjost...

Predrag Popović: Nušić je propustio poslednji čin. Ovo je poslednji čin srpske drame...

Đorđe Vukadinović: Prosto tako ide: službeni fijaker i službeni ljubavnik...

Predrag Popović: Tako će i službeni „Pink“ prilikom promene vlasti da se okrene. To smo gledali. Ja ne želim da širim defetizam i da obeshrabrujem sve ove optimiste.

Đorđe Vukadinović: Nemojte obeshrabrivati, mada i ja to ponekad, hteo-ne hteo, činim. Ali ako se ja imalo budem pitao – a verovatno neću, iz različitih razloga – neće se dogoditi taj „transfer“. No, verovatno se ja o tome neću pitati. 

Predrag Popović: Pa, nećete. Neće se pitati niko od normalnih građana.

Taj maloletnik Nikola iz Mladenovca ima više dana robije nego Bogoljub Karić, Mlađan Dinkić, Ivica Dačić...

Mi smo sad u ovakvoj državi u kojoj imamo slučaj od pre 15 dana, ili mesec dana, da je ova država pritvorila maloletnika na 30 dana. Pušten je posle pet dana. Taj maloletnik Nikola iz Mladenovca ima više dana robije nego Bogoljub Karić, Mlađan Dinkić, Ivica Dačić... Može da se nabroji pola kabineta. U ovom sastavu vlade, u kabinetu Ane Brnabić (doduše ima četiri robijaša bivša, ali sa malo većim stažom). Većina ovih koji su doprineli ovakvom stanju, ovakvom stradanju - oni ni ne znaju kako izgleda poseta nekom u zatvoru, a kamoli da su sami bili sankcionisani za neko zlo.

Imamo tog momka koji je bio pet dana u zatvoru, ovih dana imamo hapšenje dece po Beogradu i po unutrašnjosti...

Đorđe Vukadinović: Oni su u međuvremenu pušteni na slobodu zato što je suviše visok pritisak javnosti i suviše veliko svetlo reflektora palo na to hapšenje. Onda, naravno, dolazi Vučić, koji je dovoljno inteligentan da shvati da mu to politički ne odgovara, pa sada kao on lično traži oslobađanje itd. 

Predrag Popović: To je stil koji on igra od početka karijere i on se drže te priče.

On napravi problem. On je piroman i vatrogasac. On zapali vatru i onda profitira i kad se postavi kao „onaj koji može da je ugasi“.

Đorđe Vukadinović: On to radi i na unutrašnjem i na spoljno-političkom planu.

Predrag Popović: Da. On mešetari na sve strane i to sa istim postavkama sa istom pričom. Ja sam ga gledao pre dvadeset godina kad na isti način svađa ljude iz Srpske radikalne stranke. Kad zavađa Zorana Krasića i Gordanu Pop Lazić, obećava jednom i obećava drugom iste stvari. Gledao sam iz neposredne blizine kada trojici različitih ljudi obećava istu funkciju – ministarstvo odbrane. Kasnije, kad je prvi put došao na vlast to ministarstvo je uzeo za sebe! Pravi problem Srbiji zato što to radi na isti način i kada Rusima obeća diplomatski status za „Humanitarni centar“ u Nišu (za koji čujem da su Rusi odlučili da ga ugase i da napuste Srbiju), i kada obećava različite stvari i zapadnim državama.

Angeli Merkel je obećao da će priznati Kosovo u ovakvim granicama bez podele, sa druge strane, lobira u sadašnjoj američkoj administraciji da podrži neku varijantu „razgraničenja“, gde bi Srbija dobila nešto, neke tri opštine. Pa da on posle ima alibi: „eto, nismo sve izgubili, napravili smo osnovu za postizanje istorijskog mira“.

Đorđe Vukadinović: Vi u svojoj biografiji kažete za sebe: „Napravio je svoju najveću grešku, prihvatio je poziv Aleksandra Vučića da uređuje Pravdu. Uz iskreno kajanje, satisfakciju je našao u objavljivanju dve knjige o Vučiću: Vučićev rečnik i Vučić, politička fukara.“ Dakle, u ovoj jednoj rečenici je mnogo toga rečeno. Za početak, rečeno je to da je Vučić bio vlasnik „Pravde“, odnosno da ste Vi na predlog Aleksandra Vučića došli da uređujete „Pravdu“. On to nikada nije zvanično potvrdio.  

Bilo je reči o tome da je „Pravda“ radikalsko glasilo, a bilo je, bogami, i glasina da je čak Đilas finansirao taj medij. Vi, kao glavni i odgovorni urednik (u najvećem periodu) valjda ste najkompetentniji da to kažete – ko je bio vlasnik „Pravde“ i ko je vodio poslove? Po Vama, to je bio Aleksandar Vučić – iako on to nikada nije priznao.

Predrag Popović: Aleksandar Vučić je oduvek imao dobar odnos i dobro mešao politiku i medije. Za razliku od Vojislava Šešelja, svog učitelja, on je jako dobro znao koliko su mediji značajni. „Pravda“ je bila njegov prvi privatni biznis u koji se on upustio. Ja sam uveren da se nije upustio sa svojim parama. Da on lično nije ni dinara investirao, ali to su bile pare koje su stavljene njemu na raspolaganje, pa kao da su njegove.

Đorđe Vukadinović: U tom trenutku, on je duboko opozicioni političar i poslanik.

Predrag Popović: Da. To je početak 2007. godine kad on ritualno na svoj rođendan petog marta 2007. štampa prvi broj „Pravde“.

Đorđe Vukadinović: Znači, prvi broj je štampan na njegov rođendan?

Predrag Popović: Da, na rođendan. Da sam sebe časti privatnim dnevnim listom.

Đorđe Vukadinović: Odmah da kažemo, da vas ne bi demantovali, ili tužili, formalno vlasnici „Pravde“ su Nikola Petrović  i Nemanja Stefanović. Znači, ovaj prvi je kum Aleksandra Vučića, a ovaj drugi je brat Nebojše Stefanovića.

Predrag Popović: Brat Nebojše Stefanovića i Jugoslav Petković koji je sada direktor u SDPR-u. On je tad bio zaposlen kod Đorđa Nicovića u firmi, ali čovek od  Vučićevog poverenja. Stefanovićeg brata nikada nisam ni čuo ni video. Oni se nisu mešali u posao.

Đorđe Vukadinović: Ali, Vi o svom aganmžanu niste razgovarali ni sa Petrovićem, niti sa Stefanovićem, za kojeg rekoste da se niste nikad ni videli ni čuli, nego sa Aleksandrom Vučićem. On vas je pozvao i rekao „dođi i radi“ i sa njim ste kontaktirali dok ste radili novine?

Predrag Popović: Tačno je. To je činjenica. Vučić je to uvek izbegavao, a ne znam zašto. Izbegavao je da prizna vlasništvo nad „Pravdom“, ali je objašnjavao, što je vrlo blisko istini, da iza tih novina stoje neki njegovi prijatelji, na koje on utiče i koji žele njemu da pomognu itd. Ali, nije prihvatao i priznao da je vlasnik novina. Međutim, u Srbiji sve može da se sakrije, može da se sakrije svaka vrsta zločina, pljačke – samo ne može da se sakrije ko stoji iza nekih novina. Tako da je kompletna javnost znala da je to Vučićeva novina. Postojala je, doduše, određena vrsta zabune kod samih radikala. Potredsednik Srpske radikalne stranke Dragan Todorović tvrdio je da je „Pravda“ radikalski list, dok mu  ja nisam rekao da „nije radikalski nego Vučićevski“ (...)

Vučiću nikad nisam verovao. Nisam mu verovao da je iskreni srpski nacionalista, velikosrpski radikal, kao što mu ne verujem ni sada da je iskreni evroatlantski fanatik. On igra svoju predstavu, za koju u tom trenutku misli da može da prođe, da bude prihvatljiva i da mu donese što duži boravak na vlasti

Vučiću nikad nisam verovao. Velika je moja greška što sam pristao uopšte na saradnju sa njim, jer poznajem ga od jeseni 1993. godine. Nisam mu verovao da je iskreni srpski nacionalista, velikosrpski radikal, kao što mu ne verujem ni sada da je iskreni evroatlantski fanatik. On igra svoju predstavu, za koju u tom trenutku misli da može da prođe, da bude prihvatljiva i da mu donese u ovom trenutku što duži boravak na vlasti. Da odlaže neminovni pad. Nisam mu verovao, zato nisam hteo da pristanem na saradnju iz ličnih razloga. Međutim, da bih iz novina koje sam tada uređivao i koje su se gasile  preveo neke ljude da odu na stabilniju varijantu, verovao sam da on može da napravi novine, da možeda obezbedi pare za funkcionisanje redakcije. I to se pokazalo kao delimično tačno, pošto je kasnije pokazao da ne ume da vodi ništa.

„Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina – mi ćemo stotinu muslimana...“, rekao je Aleksandar Vučić tokom govora u Skupštini Srbije 20. jula 1995. godine

Suština je da kako je vodio „Pravdu“, tako sada vodi Srbiju. Čist avanturizam koji neminovno ide u stečaj

U nekoliko tekstova sam pominjao jednog od njegovih ljudi iz okruženja koje sam tad upoznao – Aleksandra Nikolića. Slušajući priče šta Vučić planira za „Pravdom“ i tu iscrpljujući u priču oko načina na koji treba da se organizuje nagradna igra, koliko para to košta redakciju, koja je korist, a koja je šteta. Na osnovu te priče Nikolić je predložio i Vučiću i nekim njegovim saradnicima „okej, ja ću da vam organizujem, da vam kupim jedan kiosk na Terazijama. Tri meseca. Probajte da obezbeđujete robu, radnike fakture, profakture - da bavite se realnim biznisom. Videćte da to ne ide tako“. Međutim, Vučić je, što on voli da pominje svakom prilikom, bio u uverenju da je najpametniji. Njegova pamet se videla tako što je „Pravda“ otišla u stečaj. On je potrošio pare sa računa, nije plaćao nagradne igre. Mi smo kupovali televizore, radnici i novinari ne dobijaju plate, ali izdavačka kuća kupuje televizore koje poklanja čitaocima.

Suština je da kako je vodio „Pravdu“, tako sada vodi Srbiju. Čist avanturizam koji neminovno ide u stečaj.

Đorđe Vukadinović: Ovo je sjajna rečenica. Znači, kako je vodio „Pravdu“ tako sada vodi državu. Čist avanturizam koji vodi u stečaj. Mislim da je to strašno važno i bitno je da ostane zapamćeno makar to, iz ove naše priče.

(...)

Predrag Popović: Postojao je plan da se„pacifikuju“ tvrde nacionalističke opcije.

U Hrvatskoj posle smrti Franje Tuđmana otpale su najtvrđe HDZ- ove linije. Možda se vi sećate tih imena Ivić, Pašalić - ta ekipa i izvučen je Ivo Sanader intendant hrvatskog narodnog kazališta iz Splita, za koga 90 odsto hadezeovaca nisu znali ko je. Ali on taj koji je HDZ prepakovao i od jedne antiglobalističke, nacionalističke opcije, pripremio HDZ da uvede Hrvatsku u Evropsku uniju.

Montgomeri je u svojim memoarima „Kad ovacije utihnu“, opisao kako je on pokušao još 2004. da u Srbiji uradi nešto slično, samo tu su „kiksali“, nisu ukapirali ko je glavni, pa je on otišao kod Ivice Dačića. Dva puta je razgovarala sa Ivicom Dačićem smatrajući mogućom kočnicom SPS. Na kraju je odlučio da podrži vođe Srpske radikalne stranke. Da se ratosiljaju haškog tereta i da preuzmu stranku kao HDZ bez Tuđmana.

Đorđe Vukadinović: S tim da je Tuđman je bio mrtav, a Šešelj nije...

Predrag Popović:To je urađeno i taj proces je sproveden. Vođen je planski. Demokratska stranka, lideri Demokratske stranke, očigledno nisu imali ni načina, ni želje, ni mogućnosti da se suprotstave tome.

Đorđe Vukadinović: Dakle, nije baš jasno da li je to projekat Borisa Tadića,Mikija Rakića, više je to projekat Zapada da pacifikuje „nacionaliste“ i „ekstremiste“.

Predrag Popović:To je američki projekat. Po svemu što se vidi iz depeša koje je „Vikiliks“ objavio. Projekat ima naziv „Postkosovska Srbija“. Uređivanje „postosovske Srbije“ zasnivalo se na tome da se stvori atmosfera u društvu koja može da omogući formiranje Srbije bez Kosova. Posle Kosova. To ne bi mogli da urade Boris Tadić i ne znam ko još sve...

Đorđe Vukadinović: Potrebni su bili nacionalisti i patriote za taj projekat...

Predrag Popović:Tačno. Zamislite sad, u ovakvim okolnostima, da bilo ko, Dragan Đilas, bilo ko, sada vodi državnu politiku kakvu vodi Vučić. Da Dragan Đilas održi konferenciju za štampu na kojoj kaže „Srbija nema ni metar na Kosovu“ - Vučić bi isto veče izveo 500.000 ljudi u Beogradu.

(...)

Đorđe Vukadinović: Činjenica je da ste vi svojim knjigama pokušali da bar malo ispravite tu „grešku“, taj deo svoje odgovornosti za instaliranje te vlasti koja je došla. Pravde radi, vi ste otišli pre nego što su oni došli na vlast. Da ste ostali, bili biste ministar informisanja, kulture...

Predrag Popović: ...Bio bih Dragan J. Vučićević.

Đorđe Vukadinović: ...Nešto između Dragana J. Vučićevića i Nebojše Krstića.

Predrag Popović: Pa,nemojtedasevređamo.

Đorđe Vukadinović: Nećemo da se vređamo. Hoću nešto drugo da kažem. Koliko se god Vi i ja trudili da što više stvari bude ovde rečeno, mogli smo umesto čitave ove emisije, uzeti vaše knjige i čitati delove ili detalje iz tih vaših knjiga i to bi možda bilo čak efektnije. Pomenuo sam na početku emisije i ne sasvim slučajno, da ste vi, naravno, insajder, a pomalo i svedok-saradnik.

Predrag Popović: U trećoj knjizi, na naslovnoj strani sam napisao „Istina o Vučiću –  ispovest svedoka saradnika“. Ako se steknu okolnosti. Pre svega moram da kažem, tvrdim da Srbija neće moći da bude normalna država dok Aleksandar Vučić ne dobije pravo i mogućnost da u fer i poštenom sudskom postupku - snosi odgovornost. Da mu se odmeri odgovornost za sve ovo što je uradio. Od kršenja Ustava, leks specijalisa za „Beograd na vodi“, za prodaju PKB-a, Bora i svega ostalog, do kršenja ljudskih prava, gašenja medija, montiranja sudskih postupaka, reketiranja raznih tih tajkuna, biznismena sumnjivog porekla, koji su bili na njegovom udaru, pa onda dobili odštetu za to vreme koje su proveli u pritvoru. Za sve to Aleksandar Vučić treba da snosi odgovornost. Za šesto hiljada ljudi koji su otišli iz Srbije, uzimanje javnih resusa, za reke koje je poklonio svom kumu za izgradnju mini hidroelektrana, za hajke koje je vodio...

To je premalo nabrajati.  Ja sam četiri knjige napisao o Aleksandru Vučiću. Napisao sam i optužnicu na 202 strane, pominje se 860 imena. Optužnica je odbačena nakon sedam dana kao „neosnovana“. To je bilo 2016. godine.

(...)

Đorđe Vukadinović: Jaobično pred kraj u ovim emisijama, a ova muzika neprijatno podseća da je kraj blizu (kraj emisije samo, videćemo da li i čega još), pustim jedan insert gospodina Aleksandra Vučića u ovoj istoj emisiji, odnosno emisiji pod ovim nazivom pre 7-8 godina. Kada je on još perspektivni opozicionar, već naprednjak, već miriše vlast, ali je još uvek pun entuzijazma. Ja ga pitam; „A šta ako se ispostavi da su to samo priče i obećanja?“ A onda on sa uverenjem kaže otprilike sledeće – „pokupićemo pinkle“. Predlažem da pogledamo taj insert.

Đorđe Vukadinović: Uz ovaj insert obično ide pitanje „Da li možete da vidite, sagledati kraj vladavine Aleksandra Vučića i kakav će on biti?“

Vučić je uspeo da kompletnu političku scenu prilagodi sebi. Izmesti je realnu politiku u neku vrstu patologije, za koju ne može da se proceni koliko će da traje

Predrag Popović: Vučić je uspeo da kompletnu političku scenu prilagodi sebi. Izmesti je realnu politiku u neku vrstu patologije, za koju ne može da se proceni koliko će da traje. Ovaj cirkus od države, od vlade, od načina na koji se odnosi prema državnim institucijama, prema nama, svim građanima – to je toliko bolesno da može da nestane za jedan dan, a opet država i narod sami po sebi otporni su, pa možda mogu i duže da podnesu.

Nažalost opozicija ne može tu sada da prevagne, da donese neku odluku, koja bi mogla u ovom trenutku da obori ovakvu vladavinu. Ne može ni da se očekuje od opozicije, u uslovima diktature, da bude bolja nego što je ova.

Đorđe Vukadinović: Ja to često kažem pokušavajući malo da ih pravdam. Šta mislite o opoziciji, koji su njeni dometi. U kojoj meri su objektivno limitirani, a u kojoj meri su krivi što nisu jači?

Predrag Popović: Ja sam uveren da su oni krivi što nisu jači.

Đorđe Vukadinović: Ali, isto tako, treba uvažavati i faktor diktature?

Predrag Popović: Naravno. To je sputavanje. To se još i ne vidi u Beogradu, koliko se vidi u unutrašnjosti, gde je jako teško da se bude zastupnik bilo koje opozicione stranke. Da se izađe sa štandom pred komšije koji misle da su najjači.

Srbi inače imaju tu karakteristiku da su uvereni kada dođu na vlast da će tu da ostanu sledećih 12.000 godina. Zato su i bahati, zato su agresivni i ne razmišljaju o sutrašnjici. To ja vidim na svakom primeru. Čim se makne, evo, preko reke, preko Dunava, u Krnjaču, dovoljno je da se vidi kako se tamo ponašaju naprednjaci bez ikakve osnove. Opozicija svakako nije uradila dovoljno. Nažalost, poslednjim postupcima mislim da pucaju sebi u noge, ali to je druga tema.

Đorđe Vukadinović: Na šta mislite? Na ovaj upad u televiziju?

Predrag Popović: Upad u televiziju u kojem, prvo: „Sad nema nazad, ostajemo do kraja“, pa onda: „Ostaćemo celu noć, ako treba“. Pola sata kasnije, opet: „Nema nazad, ostaćemo pred zgradom“ i tako dalje. To je cirkus za koji ćemo sad u subotu da vidimo kakav račun će građani da ispostave opoziciji. Odgovornost je na Savezu za Srbiju, sa tim upadom u RTS i sa sutrašnjim spektaklom koji su imali oko Predsedništva, kad su pokazali pravog Vučića oznojenog, mucavog preplašenog, koji je konferenciju pretvorio u komemoraciju. Čovek nije znao šta se dešava i kako će da se izvuče iz cele priče – i na kraju od svega toga nije bilo ništa.

E, sad kako će građani da odgovore na taj izlazak Saveza za Srbiju iz ilegale, kad su preuzeli protest, pa netragom nestali. Takva greška – a da li je ona namerna ili slučajna, ja ne verujem da je slučajna – mora da se plati. Verujem da će građani da ispostave račun. 

Đorđe Vukadinović: Dakle, na kraju će ipak građani da presude, na osnovu informacija koje imaju, a mislim da iz svega ovoga što smo videli i što smo čuli, ne znam da li je sve ovo što pominjete slučajno,  ili ne, ali nije slučajno što ste vi sa tim jezikom završili tako kako ste završili, što vama možda nije lepo...  

Predrag Popović: Znam...

Đorđe Vukadinović: ...ali je korisno za pročišćavanje i ventilaciju srpske medijske javne scene...

Predrag Popović: Nisam završio, nisam još ni počeo.

Đorđe Vukadinović: Nadam se da će tako biti. To bi bilo to za večeras. Mi se vidimo sledećeg utorka, na istom mestu i u isto vreme.

Celu emisiju „Crno beli svet sa Đorđem Vukadinovićem“ možete pogledati ovde:

(NSPM)