Kako je prokockana petooktobarska šansa

Na okruglom stolu u organizaciji NSPM povodom desetogodišnjice 5. oktobra izložio sam neke stavove sadržane u tekstu koji sam pisao u januaru 2007. godine. Ovaj tekst koji je pred vama je „izmenjeno i dopunjeno izdanje“ teksta iz 2007. godine, s tim što su neki delovi samo malo detaljnije objašnjeni, a neki delovi su sasvim novi.

1.         Današnji stepen razgradnje državnih institucija, privrednih sistema, zdravstvenih i prosvetnih institucija, sredstava javnog informisanja... veći je nego u vreme Slobodana Miloševića.

Milošević (da personifikovano i pojednostavljeno označimo sistem) jeste sve to započeo, stvorio krupnu korupciju i organizovani kriminal, podržavio privredu i uveo ponižavanje struke u svim oblastima.

Sada je sve isto, samo većih razmera. Kako je došlo do toga?

2.         Ključni deo odgovornosti, po mom mišljenju, leži na Đinđiću i Koštunici i njihovoj nedoraslosti istorijskoj situaciji u kojoj su se našli.

Na jednoj strani, Đinđić koji načelno nije verovao u državne institucije i demokratiju. Njegov koncept je dobro organizovana grupa koja kontroliše partiju, odnosno koja kontroliše državu. U osvajanju vlasti sva sredstva su dozvoljena, a sistem se menja posle. Kada je, međutim, došao na vlast nije ni probao da sistem menja, sve do kraja 2002. godine. Posle je hteo, ali bilo je kasno.

Na jednoj strani, Đinđić koji načelno nije verovao u državne institucije i demokratiju. Njegov koncept je dobro organizovana grupa koja kontroliše partiju, odnosno koja kontroliše državu. U osvajanju vlasti sva sredstva su dozvoljena, a sistem se menja posle.

Na drugoj strani je bio Koštunica koji je odmah otupio oštricu prema Miloševićevom sistemu. Kao i danas, Koštunica lakše prepoznaje šta ne treba, nego šta treba raditi. Naročito ne ume da se snađe kada se događaji odvijaju brzo.

U tim uslovima, sistem ne samo da je preživeo, nego je došao do svojih krajnjih logičkih konsekvenci.

3.         Ključne tačke u razvoju ove spirale koja je dovela do nemogućnosti razvoja su:

- Prekid uspostavljenog mehanizma u kome se ključna kadrovska rešenja u pravosuđu pripremaju samo na predlog predsednika Vrhovnog suda Srbije. Da pojasnim: u 2001. godini Odbor za pravosuđe i upravu Skupštine RS bio je nadležan za sve najznačajnije odluke u pravosuđu, izuzev finansija. Posle upliva politike kadriranjem sedam ključnih funkcija u pravosuđu u februaru 2001. godine, unutar ovog odbora preovladao je stav da se nadalje ne sme kadrirati pod uticajem politike, nego da mi političari treba da uvažimo predloge struke, preko predsednice Vrhovnog suda Srbije koja bi nam suštinski predlagala kadrove za predsednike najvažnijih sudova (o ovom današnjem ludilu kadriranja i sudija, a ne samo predsednika sudova, nije bilo ni reči ni u najekstremnijim dosovskim krugovima). Ideja je bila da se u koncentričnim krugovima reše pozicije predsednika sudova, prvo najvažnijih okružnih sudova i privrednih sudova, pa područni sudovi tih sudova, pa svih ostalih sudova. Predsednici viših sudova razmatraju kadrove za niže sudove, a onda sa njima razmatraju ostale kadrove, a mi se obavezujemo da uvažavamo mišljenje struke i imamo samo korektivnu funkciju ukoliko imamo ozbiljnih moralnih razloga da neko rešenje ne bude prihvaćeno. I tako smo i počeli da radimo i prilično smo bili odmakli u tom poslu. Kada je Đinđić shvatio da postoji opasnost da sudstvo bude izvan partijske kontrole, odmah je, preko predstavnika DS i Batića, sve prebacio na kadrovske komisije DOS. Tako je nastao mehanizam partijskog pritiska i delimične kontrole sudstva;

- Tokom čitave 2001. godine nije bio postavljen republički javni tužilac. Nisu mogli da se dogovore DS i DSS. To stanje je naročito odgovaralo DS-u koji je, opet preko Batića, potpuno protivzakonito postavio, tzv. vršioca dužnosti tužioca, izvesnog g. Nedića. Prosto, gospodin Nedić je ušao u kancelariju republičkog tužioca i rekao da je od sada on v.d. tužioca. Bez ikakvog rešenja. U junu mesecu pred Skupštinom su se našli njegovi predlozi za ostale tužilačke funkcije koji su, budući da je predlagač bio nezakonit, i sami potpuno nezakonito podneti Skupštini na usvajanje. Zamislite političku grupaciju koja navodno menja Miloševićev sistem, a koja nije u stanju da se dogovori oko tužioca godinu dana, a u međuvremenu postavlja čoveka bez ikakvog pravnog osnova. To je bio toliki skandal da je prekinuto zasedanje Skupštine, ali je iza zatvorenih vrata dogovoreno u koaliciji, suštinski između DS i DSS, da se sada proguta gorka pilula da se ne bi pravio politički skandal, ali da se ovo pitanje što pre reši;

- Potpuno partijsko kadriranje u javnim preduzećima, i ubrzano urušavanje ključnog dela privrede na jednoj strani, i povećanje korupcije, na drugoj;

- Koštuničino osporavanje izručenja Miloševića, umesto da u tome potpuno podrži Đinđića. Samo izručenje Miloševića je bilo Ustavno i legitimno, zato što je to ugovorna obaveza Srbije po Dejtonskom sporazumu (o tome sam pisao u nedeljniku Blic News, pa se neću zadržavati na tom pitanju). Prekršene su odredbe Zakona o krivičnom postupku i to je tako otvoreno trebalo i reći. Ali nema tu nikakve drame da li je trebalo ili ne izručivati Miloševića. Koštunica je ovim zadao težak udarac tadašnjem premijeru. Kao i ranijim odbijanjem da smeni Pavkovića i da žestoko osudi Radeta Markovića. Mala napomena u pogledu razlike: Pavković je bio u nadležnosti Koštunice, a Rade Marković, kao šef DB, nije. Pošto je Pavković bio dao naredbu da se tenkovi izvedu iz kasarni 5. oktobra i pošto je sve vreme bilo nejasno u kojoj meri je bio uključen u planove o kontra-udaru koji je planiran odmah od 6. oktobra, bilo je važno za stabilizaciju stanja u zemlji da ga Koštunica smeni. Primera radi, Pavković je bio rizičan i u vreme hapšenja Miloševića, tako da je jedna grupa bila zadužena za njegovo hapšenje, ukoliko se oko Miloševića stvari iskomplikuju. Koštunica je morao da žestoko politički osudi Radeta Markovića, a to nije uradio. U tom trenutku, izostanak jasne osude objektivno je značio političku podršku Markoviću;

Zamislite političku grupaciju koja navodno menja Miloševićev sistem, a koja nije u stanju da se dogovori oko tužioca godinu dana, a u međuvremenu postavlja čoveka bez ikakvog pravnog osnova.

- Teška korupcija u privatizaciji za koju je direktno odogovoran Đinđić (naravno operativci su bili drugi, pre svega Vlahović i slični), ali je sa korupcijom nastavljeno i kada je Koštunica postao premijer;

- Potpuna nesposobnost, u čitavom periodu od 2001. do danas, da se ovlada državnom bezbednošću i da ta služba počne da radi po pravilima struke. Današnja vlast misli da je ostvarila ovladavanje ovom službom postavljanjem kadrova DS-a na čelna mesta. Pošto oni ne znaju ništa o poslu kojim treba da rukovode, ta služba ni nema rezultate izuzev odseka koji se bavi narkoticima (koji je od 2001. bio odličan i koji je rasturen dolaskom Bulatovića za šefa DB, ali se oporavio njegovom smenom) ;

- Partijsko kadriranje u policiji (za šta je u velikoj meri bio zadužen Beba Popović), ali se i sa tim nastavilo i kasnije, postavljanjem Jočića za ministra;

- Izbacivanje DSS iz Skupštine. Težak protivustavni potez Đinđića kojim je potpuno urušio ono malo državnih institucija koje smo imali, potkopao svaku mogućnost da novi politički sistem pobedi i ohrabrio sve od ranije teško kriminalizovane strukture sistema. Pomislite koliko puta ste čuli za „protest“ Crvenih beretki (JSO), koji je naravno bio najava mogućeg puča u zemlji. Nebrojeno puta. A koliko puta ste čuli za državni udar koji je Đinđić sproveo? Gotovo nijednom. Đinđić je prvo, posle krađe glasova u Skupštini, izbacio nekoliko poslanika DSS-a, koliko mu je bilo dovoljno da ima većinu. Zatim je Savezni ustavni sud poništio tu odluku, a onda je Đinđić izbacio sve poslanike DSS-a. Na taj način je praktično ukinuta Skupština i svu vlast u zemlji je prigrabila Vlada, tj. Đinđić. Kada se tome doda prethodni politički upliv u pravosuđe, jasno je da je time sproveden državni udar. Najava mogućeg puča od strane JSO bila je, sa razlogom, za žestoku osudu. Nasuprot tome, državni udar koji je Đinđić stvarno bio izveo, prošao je gotovo bez ikakve osude. To znači da je u tom trenutku Đinđić kontrolisao skoro 100% centralnih medija;

- Izostanak Koštuničine oštre osude puča koji su započele Crvene beretke, što je predstavljalo dalje ohrabrivanje naših najokorelijih protivnika (kada kažem naših, mislim iz ugla građana koji su glasali za nas). U tom trenutku Koštunica je video da je prethodni državni udar Đinđića o kome sam govorio, mnogo više strukturno uzdrmao samog Đinđića nego njega, pa je blagim stavovima prema JSO hteo, pre svega, da se Đinđić što više uplete u probleme. Na drugoj strani, Đinđić je, kao i obično, mislio da će se izvući i iz ovog problema, kao i iz drugih u koje je upadao i nije uopšte ponudio razgovor sa Koštunicom na liniji otvaranja svih spornih pitanja, već je samo medijski tražio da Koštunica osudi puč. Drugim rečima, njegov naivan pristup je bio: nećemo sada o državnom udaru koji sam ja izveo, nego samo o puču koji mene politički ugrožava. Inače, Đinđić je izašao na katastrofalan način iz problema i to ga je na kraju koštalo života. Na razgovoru sa komandatom JSO Zvezdanom Jovanovićem i „gospodom“ Čumetom, Legijom i Spasojevićem, dogovorio je da šef DB bude smenjen, a da za formalno drugog čoveka DB, a faktički prvog, bude postavljen Bracanović, tadašnji šef obaveštajnog dela JSO (JSO je imao svoju malu državnu bezbednost unutar same jedinice, sve sa najsavremenijim prislušnim uređajima) ;

Potpuna nesposobnost, u čitavom periodu od 2001. do danas, da se ovlada državnom bezbednošću i da ta služba počne da radi po pravilima struke. Današnja vlast misli da je ostvarila ovladavanje ovom službom postavljanjem kadrova DS-a na čelna mesta.

- Odbijanje Đinđića da smeni Pavkovića, kad mu se ovaj priklonio. To je takođe „promaklo“ našoj javnosti. Sada je Pavković bio lojalan Đinđiću, a Koštunica je hteo da ga smeni, ali sada to Đinđić raznim proceduralnim smicalicama nije dozvoljavao. Ovo veoma dobro odslikava karakter Đinđića. Nisu stvari dobre ili loše same po sebi. Nego da li su u njegovom komandnom lancu (kako je on često pogrešno mislio) ili nisu. Ako jesu, prihvatljivi su i Legija i Čume i Pavković. A ako nisu, onda svi mediji imaju da kamenuju čudovište koje nije pod njegovom „kontrolom“ ;

- Obezbeđivanje većine u skupštini krađom glasova, i odbijanje da se nakon prve godine vlasti ide na nove izbore, kako je unutar DOS-a bilo dogovoreno, samo su dalje urušavali poziciju Đinđića. Za to vreme je on mislio da je sve pod kontrolom;

- Posle ubistva Đinđića, osporavanje „Sablje“ od strane DSS-a, što u tako kriznoj situaciji nipošto nije smelo da se radi. Država mora da uzvrati udarac, a analize se rade kada se stanje stabilizuje;

- Potpuno nezakonito partijsko prekrajanje kadrovskih rešenja u sudovima u organizaciji Jovanovića i DS-a u vreme vanrednog stanja, što je dodatno urušilo taj sistem. Leposava Karamarković daje ostavku pod velikim pritiskom, a za v.d. predsednika VSS dolazi Sonja Brkić, dotadašnja predsednica Okružnog suda u Novom Sadu. To imenovanje je potpuno nezakonito, a sama Brkić upitana koji je pravni osnov njenog položaja je odgovorila da je i sama imala dileme, ali kada je g. Montgomeri, tadašnji ambasador SAD, dao stručno pravno mišljenje da je u vanrednom stanju sve moguće, pa i suspenzija celog Vrhovnog suda Srbije, više nije imala nikakvih dilema. Naravno, po našim propisima u vanrednom stanju nikako ne mogu da se suspenduju ovlašćenja pravosudnih organa, upravo da se ne bi zavodila diktatura. Sada je ova tendencija reizborom sudija dovedena do ishodišta i sada imamo sistem koji je potpuno pod partijskom kontrolom ili u strahu da sutra može izgubiti posao ako se zameri nekome iz vlasti;

- Razvijanje korupcije u vreme vanrednog stanja (Sartid) što je dalje potkopalo podršku građana i učinilo uverljivom tvrdnju da je vanredno stanje samo paravan unutrašnjih obračuna u DOS-u;

- Potpuna i neprekidna zaštita Čumeta, nesumnjivo jednog od trojice najvećih kriminalaca posle Arkana, što traje do današnjeg dana;

Bez ambicija da ovo bude potpuno nabrajanje, i bez hronološke pedanterije, jasno je da sa ovolikim i ovakvim greškama DOS nije bio dorastao zadatku razgradnje sistema koji je personifikovao Milošević. Naprotiv, teško je osporiti utisak da je sistem „žrtvovao figuru“ - poslao Miloševića u Hag - i nastavio da nesmetano traje.

Odbijanje Đinđića da smeni Pavkovića, kad mu se ovaj priklonio. To je takođe „promaklo“ našoj javnosti. Sada je Pavković bio lojalan Đinđiću, a Koštunica je hteo da ga smeni, ali sada to Đinđić raznim proceduralnim smicalicama nije dozvoljavao. Ovo veoma dobro odslikava karakter Đinđića.

Ako govorimo o promenama, onda u odnosu na Miloševićevo vreme nema pre svega finansijske kontrole, zato što su banke uglavnom prodate strancima. Medije smo polovinu prodali strancima. Vojsku smo ukinuli, pa nema veze ko je „Pavković“. Sada je stanje još gore. Lakše je kada neki političar zloupotrebljava sistem. Promeni se vlast (očigledno mora više puta u Srbiji) i stvar je rešena. Mnogo je gore kada sistema više nema (vojska) ili je u rukama stranaca (banke).

Ukratko, šansa je prokockana. Danas moramo mnogo više da radimo da bismo od Srbije stvorili pristojno mesto za život. Vreme je za državotvornu politiku. Bez iluzija da ijedna od postojećih političkih stranka može da ponudi neophodna rešenja.