Politički život | |||
Još malo o šarenom vozu |
utorak, 24. januar 2017. | |
Iako bučno najavljivan, uz medijsku pripremu koja je trajala više od nedelju dana od strane aktuelne vlasti, takozvani ruski voz, koji je iz Beograda trebao da stigne do Kosovske Mitrovice, zaustavljen je u Raškoj. Ovaj politički šamar, koji je Beograd doživeo od strane Prištine, je četvrti u nizu za kratko vreme. Prvi šamar je podnošenje krivične prijave srpskom ministru Aleksandru Vulinu od strane Prištine zbog ilegalnog prelaska granice prema Kosovu i Metohiji, granice koju je inače sam Beograd uspostavio. Drugi šamar je sprečavanje dolaska predsednika Srbije Tomislava Nikolića i direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića Štrpcu od strane separatističkog režima iz Prištine, a treći takođe zabrana ulaska Aleksandra Vučića, isto za Božić, na Kosovo i Metohiju, kada je trebao da poseti Patrijaršiju u Peći i porodilište u Kosovskoj Mitrovici da bi deci podelio poklon paketiće. Želim da podsetim građane Srbije da je u preriodu od 1999. do 2006. godine železnički saobraćaj između Kosova i Metohije i uže Srbije bio blokiran uz sprečavanje KFOR-a i UNMIK policije da funkcioniše. 2006. godine srpski prvaci sa severa Kosova i Metohije dogovorili su se sa Železnicom Srbije da probiju blokadu. U apsolutnoj medijskoj tišini, bez ikakve scenografije, voz sa radnicima ŽTP-a Kosovo Polje, na čelu sa predsednikom upravnog odbora ŽTP Srbije prof. dr Branislavom Ristivojevićem, probio je blokadu. Transporteri KFOR-a i UNMIK policije su se samo sklonili i voz na relaciji Kraljevo – Kosovska Mitrovica od tada funkcioniše. Tek posle dva dana od toga događaja mediji su obavestili javnost da je uspostavljen železnički saobraja između Kosova i Metohije i centaralne Srbije. Što nije uspostavljena direktna linija između Kosovske Mitrovice i Beograda to je već pitanje za ŽTP. Danas inače, onaj ko se usudi da iz Kosovske Mitrovice krene vozom za Beograd mora da preseda najmanje dva puta. Ovde je još važno istaći da je onda postojao dogovor između predsednika opštine Leposavić i predsednika opštine Raška da u slučaju sprečavanja prolaska voza da narod svojim prisustvom omogući prolazak voza.
Imajući sve ovo u vidu jednostavno se postavlja pitanje šta je sadašnja vlast želela da postigne sa ovakvim spektakularnim dolaskom voza iz Beograda do Kosovske Mitrovice. Prvo, da anulira dobijene političke šamare od strane Prištine. Drugo, u predizborne svrhe, jer ovako okićen voz je imao za cilj da ispegla briselsku izdaju. I treće, u sučaju da voz ne prođe, Aleksandar Vučić svojom „mudrom politikom“ sprečava sukobe širih razmera, jer je zaustavio voz da ne bi izazvao incidente. Ipak, sa strane gledano, Beograd je poražena strana jer nije ostvario svoj cilj i Vučićevo vrištanje samo pokazuje strašan i katastrofalan neuspeh nacionalne politike na Kosovu i Metohiji. Voz nije mogao da prođe jer je Aleksandar Vučić razbio srpsku odbranu na severu Kosova i Metohije tako što je institucije srpske države na tacni predao Prištini. Više od hiljadu pripadnika MUP Republike Srbije i petsto pripadnika Civilen zaštite postali su podanici separatističke vlasti u Prištini. Valja naglasiti da oni koji su na licu mesta sprečavali ulazak voza iz centralne Srbije na Kosovo i Metohiju, kod mesta Jarinje u opštini Leposavić, bili su pripadnici Kosovske policijske službe, upravo oni koje je Aleksandar Vučić primorao da obuku tuđe uniforme. ROSU policija je bila sa strane, udaljena stotinu metara, čekajući razvoj događaja. Nažalost, isturene pozicije držali su Srbi u uniformama Kosovske policijske službe koje Priština plaća. A kako je bilo 2006. godine? Broj Srba u Kosovskoj policijskoj službi je bio mali, a i oni su bili na platnom spisku Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, pa su se za svoje delovanje konsultovali sa načelnikom Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, policijske uprave Kosovska Mitrovica. Oni, a ne granična policija Prištine, su kontrolisali administrativni prelaz Jarinje i Brnjak na severu Kosova i Metohije. Danas slušamo kako predsednik Vlade Srbije cvili zbog ulaska ROSU policije na sever Kosova i da su oni dobili usmena obećanja tokom Briselskih pregovora da ona neće ulaziti na sever Kosova i Metohije. Od ondašnjeg predsednika Vlade Ivice Dačića smo čak i čuli da je takav dogovor napisan i na salveti tokom zajedničkog ručka sa predstavnicima Prištine. To sve pokazuje koliko je sama vlast iskrena i ozbiljna u rešavanju najvažnijeg nacionalnog pitanja, a to je pitanje Kosova i Metohije. Moram da podsetim da se do dolaska Aleksandra Vučića na vlast pitanje ROSU policije nikada nije postavljalo. Iz jednostavnog razloga što se oni nisu usuđivali da dođu na sever Kosova upravo zbog prisustva pripadnika MUP-a Srbije, makar i u civilu, i pripadnika Civilene zaštite. Kada su oni nestali, nestala je i brana za upad ROSU policije iz Prištine. Šta još to pokazuje? Pokazuje koliko je Beograd nevešt u pregovorima sa Zapadom i Prištinom, sa koliko strahopoštovanja i bojazni pristupa tim pregovorima, sa koliko neiskustva i neumeća, a možda i „obaveza“, prodaje srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji. Jedno osnovno pravilo koje smo mi naučili od 1999. godine tokom pregovora sa raznim zapadnim činovnicima, bilo Evropske unije bilo SAD, bilo je sledeće: sve što srpska strana tokom pregovora sa njima prihvati, bilo posmeno, bilo usmeno, ona do tančina mora da ispoštuje i sprovede u delo. Drugo pravilo je, da ono što Zapad usmeno prihvati, čak i potpiše, a takođe i Prištine, od svega toga nisu obavezni da bilo šta poštuju. Nažalost, sadašnja srpska politička elita u Beogradu, inpresionirana svojim novim „zapadnim prijateljima“, to ne shvata. Ili možda ne želi da razume. Zbog toga je šteta po nacionalne interese nenadoknadiva. Inače svi zapadni političari kao i ambasade zapadnih zemalja u Prištini, bez obzira na usmene dogovore i salvete sa dogovorima o dolasku ROSU policije na sever Kosova, apslolutno podržavaju stav Prištine da ROSU policaija može slobodno i svuda da se kreće teritorijom južne srpske pokrajine, pa samim tim i severom Kosova. Predsednik samoprogašene „republike Kosovo“, koji je optužen od švajcarskog pravnika Dika Martija za trgovinu ljudskih organa Srba, a izabran na tu funkciju glasovima tzv. Vučićeve srpske liste, još i kaže: dobro je što voz nije prošao jer smo sprečili novu „Pandu“. On aludira na izjavu sadašnjeg predsednika Vlade Srbije i šefa svih obaveštajnih službi Srbije Aleksandra Vučića, koji je za zločin u kafiću Panda u Peći kada je ubijeno 6 srpskih mladića optužio srpske tajne bezbedonosne formacije. Čak i da je tačno, a nije, jer se Vučić poziva na engleske obaveštajne službe koje su po pravilu zlonamerne prema Srbima, on je tom izjavom abolirao sve zločine koje je teroristička UČK učinila Srbima. Stoga je i razumljiv zajedljiv komentar Hašima Tačija. Nažalost, to nije jedino i podlo podmetanje Srbima od strane aktuelnog predsednika Vlade. 2013. godine sat vremena posle ubistva litvanskog policajca, bez da trepne, on je optužio Srbe koji bojkotuju lokalne separatističke izbore Prištine da su oni počinili navedeno ubistvo. Tom izmišljenom optužbom hteo je da svoje političke protivnike izruči EULEKS-u i ROSU policiji, što samo pokazuje na kakve je sve gnusne radnje ovaj političar spreman. Vreme je pokazalo da je njegova optužba neosnovana. Pregovori koji će se u Briselu voditi između Beograda i Prištine su pregovori između dva neravnopravna protivnika. Aktuelna vlast pokazuje sindrom „nejakog Uroša“ koja je sve adute koji su Srbi imali u ovih pet godina bacila u vodu. Ugasili su srpske inistitucuje, uspostavili klasičnu granicu između Srbije i Kosova i Metohije, gaze sopstveni Ustav i omogućuju prijem Kosova u brojne međunarodne inistitucije i organizcije i sve to, kako oni kažu, zbog boljeg života Srba. Separatistički režim u Prištini, podržan od svojih zapadnih sponzora, a uz pomoć Beograda zaokružuje svoju državnost u južnoj srpskoj pokrajini, i teško da će se odreći bilo čega što remeti tu državnost. Priče Tomislava Nikolića o ulasku srpske vojske na Kosovo i Metohiju za Prištinu su obična šarena laža jer znaju da Beograd nema kapaciteta za tako nešto. Takođe i priče o Zajednici srpskih opština koja treba da funkcioniše u okviru pravnog sistema Republike Srbije, kako kaže direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, je samo „prodaja magle“ i Priština to dobro zna. Ako je tako, a tako jeste, onda se postavlja pitanje šta će najviša delegacija Srbije u Briselu. Ako je Beograd želeo da kazni Prištinu zbog „ruskog voza“ mogao je da spreči prolaz vozila sa kosovskim registarskim tablicama kroz Srbiju, sobzirom da ne priznaje Kosovo kao državu. Vučić i Nikolić nemaju snage za tako nešto. Jer sindrom „nejakog Uroša“ karakteriše poziciju današnjeg Beograda. A možda je odlazak u Brisel skopčan sa predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji. 2012. godine i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su se obavezali na „teške i bolne ustupke“ Prištini, kako reče Aleksanar Vučić, što je rezultiralo Briselskim sporazumom. Te 2012. godine Zapad je zbog tih koncesija koje su prihvatili čelnici Srpske napredne stranke već u 17 časova, dok su još trajali izbori, obajvio pobedu Tomislava Nikolića. Možda je zbog svega navedenog na pomolu neki novi Briselski sporazum. Ako Beograd stvarno želi da pomogne Srbima na Kosovu i Metohiji mogao bi da raspiše lokalne izbore na šta je i po Ustavu Republike Srbije u obavezi. Mi Srbi na Kosovu i Metohiji nismo ratoborni, pa eto umesto ulaska srpske vojske na Kosovo i Metohiju, za početak hoćemo lokalne izbore. Bojim se da nećemo dobiti ni jedno ni drugo. nekadašnji narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije i član Predsedništva Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“ |