Još jedna operacija zaluđivanja javnosti Bebe Popovića?

Vuk, vuk, vikao je pastir. A kada je kurjak stvarno došao, pastiru već niko nije verovao.

U ovom trenutku još se ne zna da li je u pitanju stvarna pretnja ili tek još jedna spin predstava. No, prilike posle ovoga, verovatno, više neće biti iste. Ako je atentat stvaran, to će povećati Vučićevu nervozu, napetost, pa i agresivnost. Ako pak nije, onda je moguće da se nešto sprema, čim je takva predstava upriličena.

Premijer novinarima: „Da biste razumeli koliko nama ode – milijardu (evra)! Koliko damo ukupno za socijalu? (pita Vulina). Sto četrdeset tri milijarde (dinara) mi dajemo za socijalu! Procentualno, dajemo više nego bilo koja druga zemlja. (…) Znate kako to izgleda? Ja sam, kol`ko godina već imam, toliko mator, imam dvoje dece, socijalni slučaj, uzmem po 4.000, 4.500 dinara na po dete, to je 9000, 10.000, 11.000… ovako! – eto meni minimalne plate. Pa što ja da idem onda da radim. Znate koliko je takvih slučajeva? Je l' znate da se i na po dete dobija novac? Ne znate? Zato što vam to niko nikad nije rekao! E, ja vam to sad kažem. Pa besplatni obroci, pa sve druge stvari koje idu. I time date minimalnu zaradu, koja nije zarađena. Poklonili ste novac – nezarađeno!“.

Ove brojke o socijali već su kritikovane kao nepouzdane. Jer, ako na 120 hiljada korisnika socijalne pomoći podelimo navedenih 143 milijarde, dobija se 99.000 po korisniku – očigledno netačno. Ali, pustimo brojke. Uočimo način i ton kojim su one izrečene u ovom obraćanju, karakterističnom za našeg premijera.

Primećujete li višak srdnje, osornosti i brecanja kod predsednika vlade? On je, najpre, ljut što Srbija daje „milijardu evra“ za socijalu; pa je ljut na novinare što to ne znaju („Je l' znate…? Ne znate!“); pa je ljut na raniju vlast što to već nije rekla novinarima („Zato što vam to niko nikad nije rekao! E, ja vam to sad kažem“) – usput insinuirajući da je to, valjda, zato što prethodna vlast nije smela, dok se on ne boji da to izjavi („E, ja vam to sad kažem“); i naravno, premijer je ljut – ali mnogo je ljut – na siromašne što uzimaju „4.000, 4.500, 9000, 10.000, 11.000…“.

Tu je, naravno, i konfuzija u rečenicama koje počinju i prekidaju se tako da njihov smisao nije lako pratiti – pri čemu je sve začinjeno još i sipanjem raznih i sve većih cifara. Na kraju, slušalac ostaje zbunjen ne samo time što mu nije jasno šta tačno govornik hoće da saopšti, već i što mu je teško da razume zašto se tačno govornik srdi. No, da je govornik ljut i da neprestano podiže glas – to je osnovni utisak koji ovakav diskurs ostavlja na prosečnog gledaoca. Pri čemu je još gledalac na kraju srećan što on lično nije taj koji je ljutitom govorniku za nešto kriv.

 Ukoliko se sada vratimo na priču o atentatu, možemo se zapitati – hoće li posle Jajinaca premijer da bude još nervozniji, ljući, konfuzniji? Na konferenciji za štampu, u nedelju, 30. oktobra, on je, očigledno, suspregao svoju uobičajenu ljutnju i ostavio utisak da ne paniči. I to je sjajno. Ali, on nije ni morao da paniči. Ljutili su se i paničili drugi.

„Vučić smeta mnogima u svetu“ (Ivica Dačić); „Toliki arsenal je viđen samo u ratu – neko je nameravao da ga upotrebi protiv Vučića“ (Dragan Marković Palma); „To oružje sigurno nije sakriveno da bi se mravi igrali s njim“ (Rasim Ljajić); „Atentat su spremali protivnici modernizacije Srbije“ (Miloš Vučević); „Ubistvom premijera Srbija bi potonula u potpuni haos“ (Aleksandar Vulin); „Ovo je bila klopka za premijera i ozbiljan izazov po bezbednost države“ (Dejan Vuk Stanković), itd.

Uz to, imajmo na umu da se priča o atentatu dešava odmah posle afere s navodnim pokušajem državnog udara u Crnoj Gori. Pri tome je još i lično srpski premijer otkrio javnosti da je i kod nas uhvaćena „kriminalna organizacija“ sa „elementima inostranosti" koja je radila protiv Đukanovića. Vučić je, takođe, na istoj konferenciji za štampu informisao javnost da je neimenovani visoki funkcioner Uprave kriminalističke policije (UKP) odavao poverljive podatke. Sutradan je ministar policije precizirao kako je dotični „duže vreme sarađivao sa obaveštajcima jedne zapadne službe“. Na kraju je provladin Informer „visokog funkcionera UKP“ identifikovao kao Veljka Poparu, a „jednu zapadnu službu“ kao CIA-u.

Ipak, već sutradan spinovana je afera „proterivanja ruskih špijuna preko Patruševa“. Afera je plasirana preko drugosrbijanskog Danasa. „Nekoliko ruskih državljana proterano je iz Srbije, zbog učešća u pripremama terorističkih akcija u Crnoj Gori, saznaje Danas u krugovima bliskim vrhu vlasti u Srbiji“, stajalo je u podnaslovu vesti. List je, takođe, preneo i „spekulacije da je juče u Beogradu boravio sekretar ruskog Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev, kako bi odveo proterane“. Istu priču zatim je ponovio i moskovski dnevnik Komersant (srpski prevod ovde), nazvavši je „skandalom bez presedana u postsovjetskoj istoriji“. Na koncu se ova izmišljotina vratila u Srbiju u stilu: „Eto, i Rusi su potvrdili da je Patrušev zagladio problem“.

No, Danas je, kao što se ubrzo ispostavilo, bio zloupotrebljen od nekog iz „krugova bliskih vrhu vlasti u Srbiji“ za plasman dezinfiormacije. A dopisnik moskovskog lista, inače Đukanovićev simpatizer, tu „vest“ je ne samo preneo, već ju je još i dodatno nakitio. Tipična „spinogena“ grudva snega, koja je gurnuta niz padinu da se kotrlja i da što više narasta…

Naravno da je i afera „uhvatili smo anti-Đukanovićeve teroriste“, zbog neubedljivosti čitave konstrukcije, takođe ubrzo bila podvrgnuta razornoj kritici („O policijskim pantalonama, dečijim radio-vezama i MI-6“). Iza svega je, još jednom, lako prepoznata stara i duboka interesna povezanost koja postoji između Đukanovića i Vučića („Subotić kao `pokrovitelj` Vučićeve i Đukanovićeve veze“).

No, ko će još od običnih čitalaca i gledalaca u Srbiji, zasutih lavinom špijunsko-atenatorskih (dez)informacija, pronaći vremena i snage da kopa po internetu i da pokuša da razabere šta je istina, a šta ne.

Ipak, ako je tačno da iza svega stoji mastermajnd Beba Popović, mora se priznati da je operacija zaluđivanja javnosti odlično izvedena. Jer, pazite: preko Informera patriotskom delu premijerovih simpatizera plasirana je vest o uhvaćenom agentu CIA-e; a preko Danasa evrofilskom delu publike saopštena je (dez)informacija o proterivanju ruskih špijuna. I onda je, kao šlag na tortu, došla još i – zolja iz Jajinaca!

Malo ko će od te publike, nažalost, da primeti da u Podgorici imamo atentatore bez oružja, a u Beogradu oružje bez atentatora. Odveć neobično. No šta se stvarno dešava, otkrićemo vrlo brzo. Podgorici su teroristi bili potrebni zbog izbora. Čemu bi samo, pitam se, trebalo da posluže atentatori u Jajincima?

(Fond Strateške Kulture)