Jedno lično razmišljanje o izborima 2012.

Kada ovih dana gledate Tadića, Dinkića ili nekog drugog političara iz dosadašnje vladine većine, zavrti vam se u glavi od silnih obećanja i kritika. Mnogo se kritikuje dosadašnja politika, kao što se iznosi i mnogo novih i dobrih ideja kako da se popravi stanje u Srbiji. Kao da nam je svima izvađen mozak, pa više ne znamo ni ko smo mi, niti ko su oni.

Njihova kampanja je toliko napadna i s takvom količinom uverljivosti, da čovek ophrvan različitim brigama i sa slabijom koncentracijom mora dobro da se napregne da mu ruka, 6. maja, sama ne pođe pa da zaokruži DS ili URS. Naravno, oni među nama koji su, nakon 2008, izgubili posao ili ga nisu mogli dobiti, teško da će se u toj stvari prevariti. Ali, puno je onih koji su se nekako već svikli da imaju manje novca/posla nego pre, pa ih ovaj agresivni izborni nastup vladajuće elite može zbuniti i prevariti da ipak glasaju za „staru ekipu“.

Lek je da svako napravi spisak ličnih i opštih šteta koje je pretrpeo posle 2008. Meni je bilo lako da sastavim ovaj spisak.  Na ličnom planu, ukinuta mi je  rubrika u Politici (a iz Pečata sam otišao sam, pošto su me, tamo namnoženi Vidovnjaci i turbo patriote, uz terciranje Uredništva, optužili da sam previše slab patriota i analitičar:-).

Od opštih šteta u raboš ovoj vlasti upisao sam: neustavni Statut AP Vojvodine, bezglavo zaduživanje u inostranstvu i porast nezaposlenosti, kapitulaciju od 9. septembra i kraj aktivne kosovske politike, priznanje Kosova* zarad dobijanja kandidature, idolopoklonički odnos prema EU, ulazak u ulični rat sa sopstvenim građanima zbog gej parade, partizaciju sudstva, pretvaranje parlamenta u glasačku mašinu, prepuštanje „drugoj Srbiji“ najvećeg dela prostora u kulturi i medijima (posebno uništavanje NIN-a), demografsku imploziju, nerazjašnjeno ubistvo Ranka Panića...

Ono što mi najviše smeta u kampanji vladajuće postave jeste upadljivo odsustvo bilo kakve kritičke samorefleksije. Niko da kaže – „pogrešili smo u tome-i-tome, ali smo zato ipak dobro uradili ovo-i-ovo, naučili smo lekciju, gledaćemo da takve greške više ne pravimo“, itd. Ne mora to da stoji u njihovim spotovima, Ali, zašto se to ne kaže makar uzgred, u brojnim emisijama u kojima nastupaju? Znam da to verovatno nije po pravilima koje nameću marketinški magovi. No bez toga ti političari postaju samo – obične mašine za laganje.

I dok vladajuća ekipa za ove izbore ponovo ima agresivnu i hipnotišuću priču, njen glavni opozicioni takmac, SNS, ostavlja utisak da nema druge političke ideje osim: „Narod je nezadovoljan, hoćemo sada malo i mi da vladamo“. Gledao sam nedavno Upitnik sa Nikolićem i Dačićem i začudio se koliko je Nikolić bio nepripremljen i trom, ali zato politički arogantan i samouveren. Naprednjaci izgleda čekaju da im vlast padne u krilo kao kruška, a da ne moraju da ulože gotovo nikakav ozbiljan intelektualni napor.

Ako neko misli da sam prestrog i da kod njih ima nekog dubljeg političkog mišljenja, neka krene po gore navedenom spisku žutih brljotina i proba da se seti bilo koje naprednjačke ozbiljnije kritike ili osmišljenije alternative. Osim, povremeno, ubistva Ranka Panića, ostale teme za SNS praktično ne postoje. Ni Statut Vojvodine, ni Kosovo, ni briselski diktati, ni drugosrbijanska kulturna politika, zapravo, ništa kod njih ne provocira makar malo patriotskiju političku priču. Jer, takva bi priča nekom od zapadnih ambasadora mogla namreškati čelo. A toga se naprednjaci izgleda čuvaju više nego đavo od krsta.

Pokazatelj te suštinske istosti, za mene je njihova televizija Svet plus info (o kojoj sam već pisao). Ona je – i to je još jedna neverovatno jasna simbolika – latiničnija čak i od Studija B i B92, tih vanbračnih čeda žute „mi-smo-svi-tako-urbani“ praznoglavosti i drugosrbijanskog autošovinizma. Jer, Studiju B i B92 se makar provuče neka ćirilična emisija ili titl za film. Na „naprednjačkim talasima“, međutim, ćirilice nema čak ni u tragovima. Kada gledate te novinare i njihove odabrane goste iz sveta politike, kulture ili sporta, i čujete ne samo šta, već i kako pričaju, postaje vam jasan profil tipične naprednjačke elite.  Oni su, u svojim glavama, isti po svemu sa žutom elitom. A razlikuju se samo po tome što (još uvek) nemaju vlast, nego je samo jako žele i spremni su na sve da bi je se dokopali. Bojim se da je to ipak nedovoljno da bi ih moglo kvalifikovati kao pravu alternativu ovoj vlasti.

Osećajući i sami koliko su tanki po pitanjima državnih i nacionalnih interesa, naprednjaci pokušavaju da se, pred ozbiljnijom publikom, dodatno  „patriotski naelektrišu“ uz pomoć različitih, ne baš preterano inteligentnih metoda. Jedna od njih je stalno pozivanje na nekakav budući savez sa Koštunicom koji će im, jel` tako, danas dati legitimitet da su patriotska snaga u ime nekakve buduće, imaginarne koalicije – kao da se razlike između SNS i DSS tiču samo broja ministarskih mesta (što će se prevazići za dva sata pregovora), a ne potpuno suprotnih gledanja na nastavak vazalnog odnosa prema Vašingtonu i Briselu.

Druga metoda je zasipanje istinskih patriotskih sajtova aktivističkim komentarima (vidi, recimo komentare na Vučićevu izjavu, koju je preneo NSPM) – kao da svakome ko samo baci pogled na ove komentare nije jasno da su pravljeni po istom kalupu, u istom centru i od istih marketinških „eksperata“.

Treći metod je iznenadna provala razumevanja za „mudrog i lukavog Tomu“ na Vidovnjačkim i drugim pseudo-patriotskim sajtovima (kojima do skora niko nije bio dovoljno dobar patriota, ali su sada beskrajno oduševljeni kako je Toma hrabro ćutao pred Nemcima, otvaraju svoje sajtove za „kolumne“ direktnih naprednjačkih propagandista i uzbuđeno otkrivaju kako Nemci nepogrešivo znaju da će upravo Toma i Vučić da pobede na izborima) – kao da većina internet publike ne vidi presudnu ulogu namirisanog (ili obećanog?) masnog kopita u duhovnom razvoju ovih  kriptoanalitičarskih korifeja.

Na kraju, ostaje još nešto da se kaže i o izbornoj kampanji stranaka koje predstavljaju koliko-toliko stvarnu alternativu režimu, a do sada su istakle svoje liste – DSS, SRS i Dveri. Njihova kampanja je daleko manje prisutna u medijima – što možda i nije loše imajući u vidu sve kadrovske i programske slabosti ovih stranaka. Ipak, u poređenju sa žutima i naprednjacima ove stranke su pravo oličenje razuma i moralnosti. Srećna okolnost je da će nacionalno odgovoran birač imati pred sobom mnogo listića, pa neće morati da pravi izbor između ovih stranaka – jer svaka ima neku kardinalnu manu koju je zbilja teško progutati, ma koliko poštovali pojedine njihove vrline. Najlogičnija ideja – da se ove stranke nađu u istom frontu, zajedno sa patriotskim klubovima i nacionalnom inteligencijom (a za šta smo se mi iz NSPM i javno i privatno zalagali), nije ni bila blizu realizacije zbog ličnih sujeta pojedinaca, uzajamnog sumnjičenja, nezrelosti i, naravno, sistematskog rada mnogobrojnih pseudopatriotskih potajnika Brisela i Vašingtona, koji su te sujete i sumnjičenja samo još više rasplamsavali.

Da zaključim. Mi smo danas suočeni sa takvom količinom prevare, na jednoj strani, i nemoći na drugoj, da ovi izbori u nama više izazivaju bes, negoli nadu. Svi osećamo da se nešto u našem stranačkom i političkom životu pod hitno mora promeniti. Ali ne vidimo ni odakle bi se počelo, ni ko bi to mogao da započne. Sledeći izbori su 2016. Da li ćemo dopustiti da se i tada vajkamo na sličan način, ili će se nešto ipak desiti što će nam uliti nadu u stvarni preokret?