Једанаест година самоће

У неком далеком добу, на некој планети Млијечне Стазе гдје је хуманост дошла до врхунца правичности, постојала је једна услужна међународна, затворска институција која се посебно бринула о људским правима својих штићеника.

Елем, када би нека особа ометала поредак властодржаца, тај би је затвор узео под своје, и за скупе паре гарантирао моћницима чији је поредак био ометан, да ће ту индивидуу хумано сређивати све док она не испусти душу, или док не буде близу тога да издахне, поставши несвјесна своје егзистенције.

Једино ограничење за тај затвор било је то што та особа није могла бити на бризи те установе више од једанаест година. Па, боже мој. Ако нека особа, чак ни након једанаест година не испусти душу, након софистицираних хуманих третмана којима је подвргнута, онда је ту, очито, ђаво умијешао своје прсте, а с њим се није шалити. И управо се такав случај, статистички мало вјеројатан десио у тој институцији.

Али узнемирене особе, посебно оне у Градбеоу и Шинвонгтону нису имале разумијевања за ријетке статистички грешке. По њима је та особа, извјесни Љешеш, морала већ одавно бити ван Млијечне Стазе, позвана код Свевишњег или Луцифера, свеједно.

Хумани затвор се бранио: „Урадили смо све што смо могли да Брсе упокојимо. Ломишевић није издржао наш третман, Кманодовић, Вакочевић исто тако. Ћибабу смо помогли да се самоубије, итд. Љешеш је требало да испусти душу због церкана, али, ето, није. Он је изнимка, а у свим другим случајевима смо били ефикасни.

Међутим, они за које сада зли језици тврде, наравно неточно, да су са оптуженим некада тикве садили, били су заиста љути. „Који су то штосеви, не упокојити неког након толиког времена, а добивати огромне паре да их се правно и физички среди? Што ми да сада радимо?“

Међународни суци из затвора у Вешенингену, који се никада не би могли оптужити за проституцију, су мало размишљали. „Па, можда има рјешење. Ми ћемо овог полумртваца пустити. За то вријеме се Ви склоните код нас у затвор, па кад овај одапне, Ви се вратите.“

Узнемирени моћници су, након овог приједлога, комплетно пошизили. „Па нисмо ми ти који су оптужени као криминалци, па да одемо до вас. Укратко, никада нећемо отићи добровољно у ХАГ. А што се Љешеша тиче, смирите га као оног бунтовника у 'Лету изнад кукавичјег гнијезда'.“

Вешенингенски мозгови су наставили размишљати. „Као прво, одбијамо, из хуманих разлога, да расправљамо о вашем посљедњем приједлогу везаног за томолобију. Уосталом, нисмо ни стручно екипирани за ту врст интервенција. Затим, има и других рјешење. Нека се и даље врше преговори с нама о увјетима отпуштања из затвора. Љешеш ће много тога одбити, остат ће код нас, а вријеме ће пролазити. У том периоду, ми ћемо, као Ломишевићу, тајно давати криве и штетне лијекове све док Љешешов организам не буде пред дефинитивним колапсом. Када установимо да се више не може опоравити ни луцидно мислити, пустит ћемо га и удовољити свему што Љешеш данас хоће.“

И би тако. Љешеш је пуштен жив, а унапријед мртав и немоћан да ишта сувисло каже. Кад је дошао у свој град, његова се душа убрзо претворила у ноћног лептира настрадалог у контакту са ватром која у тој заједници неда ником да слободније дише.

Али, све то је било јако, јако давно и на некој другој планети. Било је то доба када су лептирове затварали и уништавали, а стршљенове пуштали да пале и жаре наоколо, а што је, с правом, називано хуманизмом, правдом и друштвеним прогресом.