Izbor nove Vlade i deformisanost našeg ustavnog sistema

Još smo na putu ka novoj vladi koji može da se protegne do sredine ovog meseca (18 aprila). Ako do tada vlada ne bude izglasana, odnosno ne dobije bar 126 poslaničkih glasova, po sili Ustava (član 132) raspustiće se Narodna skupština i raspisati izbori za poslanike. Baš ovih dana predsednik Republike obavlja kratke konsultacije sa predstavnicima parlamentarnih stranaka (izbornih lista) koje žele da razgovaraju o mandataru i posledično o budućoj „redovnoj“ vladi. Gotovo sva parlamentarna opozicija odbija takve „uobičajene“ konsultacije u ovim kriznim vremenima, praktično zahtevajući razgovore o privremenoj (prelaznoj) vladi koji bi se odvijali u drugačijoj (javno/tajnoj) formi, ne nužno u istom sastavu i u Novom dvoru.

Vučevićeva izjava da "mandatar ne bira sam svoj tim" (ministre u budućoj vladi, nap. S.O) već „u razgovoru sa strankom, koalicionim partnerima i predsednikom“, uklapa se u decenijski populizam koji podrazumeva (ne)normalnost da se predsednik Republike pita za sve u Srbiji („od Gazivoda do nove subotičke pruge“ i nazad)

Po Ustavu (član 127), predsednik Republike predlaže kandidata za predsednika Vlade, odnosno daje nekome mandat da sastavi vladu, i to je dužan da učini u narednih 30 dana od (konstatacije) ostavke vlade. Ukoliko bi istekao mesečni rok a predlog bio uskraćen te tako izazvani parlamentarni izbori, smatramo da bi predsednik Republike ušao u zonu kršenja Ustava (i mogućnost razrešenja). Dakle, po tumačenju ustavne norme, on mora da predloži kandidata, bilo onog čija će vlada potom biti izglasana (sa mandatom do sledećih redovnih izbora), bilo kandidata čiji ekspoze i sastav vlade eventualno neće dobiti podršku skupštinske većine što bi automatski dovelo do novih parlamentarnih izbora (svo ovo vreme trajala bi „tehnička vlada“). I ovim bi se nadležnost predsednika Republike u postupku izbora vlade završila.

Ali, tako ne misli još uvek aktuelni predsednik „tehničke vlade“ (M. Vučević), otkrivajući elementarno ustavno neznanje i po ko zna koji put iskazujući političku inferiornost u odnosu na pojavu predsednika Republike i njegovu omnipotentnu moć. Njegova izjava da mandatar ne bira sam svoj tim (ministre u budućoj vladi, nap. S.O) već „u razgovoru sa strankom, koalicionim partnerima i predsednikom“, uklapa se u decenijski populizam koji podrazumeva (ne)normalnost da se predsednik Republike pita za sve u Srbiji („od Gazivoda do nove subotičke pruge“ i nazad). Predsednik Republike po Ustavu i načelu podele vlasti nije nadležan da određuje sastav vlade, niti mandatar sa njim može o tome zvanično da razgovara (privatno može sa kim god hoće). 

Izjava premijera u ostavci je još jedna potvrda, i to sa najviše pozicije, o iskrivljenosti našeg ustavnog sistema na šta je javnost godinama inertno pristajala. Srbija ima neposredno izabranog šefa države, ali on nema ni blizu one ustavne nadležnosti kao predsednik u predsedničkom (SAD) ili polupredsedničkom sisitemu (Francuska, Rusija) a upravo se tako ponaša, umesto da se drži ustava poput šefova drugih parlamentarnih država koje takođe biraju građani (Austrija, Hrvatska). 

Do kakvog ishoda će dovesti tekuće konsultacije sa predsednikom Republike o mandataru i „mandatarovom timu“, ne možemo dokučiti, ali je sigurno da mandatar nastavljač ili ponavljač dosadašnje politike neće izlaziti iz „šefove“ senke niti će biti u stanju da ovu krizu reši. Neće to moći ni „ispunjavanjem“ studentskih zahteva niti „organizovanjem fer izbora“. 

Hteli – ne hteli, ostaje nam politički naročita vlada (imenom: privremena, prelazna, vlada poverenja, solidarnosti ili jedinstva), koja bi se birala po, jedinom mogućem, ustavnom postupku u Skupštini i koja bi mogla biti mešovitog političkog sastava (vladajuće i opozicione stranke), pojačana nestranačkim ličnostima voljnim da se upuste u takvu jednu avanturu

Hteli – ne hteli, ostaje nam politički naročita vlada (imenom: privremena, prelazna, vlada poverenja, solidarnosti ili jedinstva), koja bi se birala po, jedinom mogućem, ustavnom postupku u Skupštini i koja bi mogla biti mešovitog političkog sastava (vladajuće i opozicione stranke), pojačana nestranačkim ličnostima voljnim da se upuste u takvu jednu avanturu. Vlada bi imala pun kapacitet da vodi državnu politiku (drugačije nije ni moguće po Ustavu) i određeni rok funkcionisanja, shodno političkom kompromisu o izlasku iz krize. U nalikustavnom sistemu poput našeg, svima je jasno da bi samo politički izbalansirana vlada mogla da stvori uslove za fer izbore.

Kako je srpski sistem, zasnovan na „harizmatskoj viziji“ jednog jedinog nosioca javne funkcije – makar što su ga građani onomad direktno izabrali – počeo ozbiljno da „kolabira“ izgubivši narodno poverenje (legitimitet), ne bi bilo zgoreg da, pored ovih javnih konsultacija, po inicijativi predsednika Republike otpočnu i stvarni politički pregovori o prevazilaženju krize. Ili se oni već negde, podalje od reflektora, već utanačuju ili vode. Slutimo i nadamo se tome jer vreme teče u nepovrat.