Isti scenario za Putina kao i za Miloševića

Propagandisti sa Zapada su, očito, izgubili svaku dozu kreativnosti, pa unedogled primenjuju više puta ponavljane recepte za diskreditaciju i obaranje s vlasti onih koji im nisu politički poslušnici u nezavisnim državama. Na njihovoj meti je sada ruski predsednik Vladimir Vladimirovič Putin.

Zašto Putin smeta Zapadu? Iz istih razloga zbog kojih im je svojevremeno smetao predsednik Milošević: brani interese svoje države i naroda; štiti interese Rusa koji su Jeljcinovom kapitulacijom ostavljeni van granica Rusije, baš kao što su i mnogi Srbi ostali van Srbije nakon 1992; teritoriju koja je oteta Rusiji - Krim vratio je matici zemlji, baš kao što je i Milošević usvajanjem ustavnih amandmana na Ustav Srbije 1989. sprečio da se Kosovo i Metohija još tada odvoje od Srbije.

Osim toga, obojica su na čelo svojih država došli nakon perioda u kojima su one bile ugrožavane i svesno slabljene, i to u saučesništvu domaćih političkih klasa: Milošević kada su posledice Ustava iz 1974. postale očite u smislu demontiranja državnosti Srbije i kada je Srbija, putem tzv. prelivanja dohotka bila privredno eksploatisana od strane razvijenijih jugoslovenskih republika; Putin, nakon perioda Jeljcinove vlasti, tokom koje je Rusija kao gubitnik u hladnom ratu bila bačena na kolena, a Amerikanci diktirali svoje uslove, vršili pljačkašku privatizaciju uz pomoć domaćih oligarha (kompradorska buržoazija, dobrim delom nastala iz nekadašnje sovjetske nomenklature), eksploatisali rudna bogatstva ove moćne države po osnovu dobijenih monopola, itd. U to, Jeljcinovo, vreme narod je živeo loše, standard mu je padao i osećao se moralno teško zbog geopolitičkog položaja u koji ga je novostvorena klasa na vlasti gurnula.

Koliko je ona bila „demokratska“ neka prosude čitaoci koje podsećam na činjenicu da su, nekoliko meseci nakon što su se građani SSSR većinski izjasnili „ZA“ opstanak ove država, Jeljcin, Kravčuk i Šuškevič potpisali Beloveški sporazum o ukidanju Sovjetskog Saveza, obavestivši o tome prvo Buša Starijeg, pa potom Gorbačova. Taj događaj - raspad SSSR Putin će kasnije okarakterisati kao „najveću geopolitičku katastrofu veka“, i ta mu izjava nikada nije "oproštena" o čemu svedoče stalne optužbe da namerava da obnovi Sovjetski Savez. Pitam se šta bi bilo loše u toj nameri, sprovedenoj demokratskim izjašnjavanjem naroda? Jeljcinova vlast je iz artiljerijskih oruđa granatirala Beli dom, sedište Ruskog parlamenta, u ime „odbrane demokratije“, itd. Amerika nije dovela u sumnju „demokratičnost“ takvih poteza, jer joj je Jeljcin omogućio da se njeni interesi ostvaruju.

Putin, međutim, nije Jeljcin. On je Rusiju podigao na noge, ostvario brz privredni rast, povratio deo nacionalnog bogatstva koji su oligarsi oteli skupa sa svojim inostranim pokroviteljima, obnovio i unapredio oružanu moć zemlje, posebno u raketnom naoružanju, u meri da može da parira američkoj, vratio Rusiju na međunarodno-političku scenu, povratio nacionalno dostojanstvo Rusima... Ostvario je bar tri krupne geopolitičke pobede: Rusija je zaštitila Južnu Osetiju i Abhaziju na čije stanovnike je oružano nasrnuo režim američkog štićenika, tadašnjeg gruzijskog predsedsednika Sakašvilija (koji je u međuvremenu, aktivno učestvovao u državnom udaru u Kijevu i postao savetnik proameričkog ukrajinskog predsednika Porošenka), što je rezultiralo njihovom nezavisnošću od Gruzije; u trenutku kada je izgledalo da je američka agresija na Siriju nezaustavljiva, a gde je sirijska opozicija imala ulogu pešadije poput tzv. OVK tokom NATO agresije na Kosmetu, Putin je postigao diplomatsko rešenje, održao Bašara el Asada na vlasti i sačuvao rusku vojnu bazu na Mediteranu; kada su američke obaveštajne službe izazvale građanski rat u Ukrajini, on je prisajedinio Krim matici zemlji, a potom i pružio podršku izvornim rusofonima u njihovoj borbi protiv obespravljenosti u Ukrajini. I da se razumemo: kao što je američki visoki funkcioner DŽon Noris svojevremeno utvrdio da „otpor Jugoslavije širim trendovima političkih i ekonomskih reformi - ne težak položaj kosovskih Albanaca - objašnjava NATO rat“, tako isto i težnja NATO da dođe na ruske granice i učvrsti svoj uticaj u Ukrajini, a ne briga SAD za demokratiju i ukrajinske „evrointegracije“, objašnjava državni udar izveden sa Majdana i građanski rat koji je time izazvan.

Sve ovo kvalifikovalo je Putina za - obaranje sa vlasti. Zapad na tome već dugo radi, po istom scenariju kao i u slučaju rušenja sa vlasti predsednika Miloševića, a u cilju dovođenja marionetskog režima. Najpre su korišćena propagandna optužbe: optužbe za navodno enormno bogaćenje, izmišljenu spregu sa oligarsima, uskraćivanje demokratije u Rusiji; potom je usledio arsenal optužbi za kršenje ljudskih prava, posebno homoseksualaca koji su zbog toga stavljeni u prioritetnu agendu američkim diplomatskim predstavništvima u svetu, za nedozvoljavanje nevladinog organizovanja zbog zakonskog rešenja da svaka NVO koja prima novčanu pomoć iz inostranstva mora da je obelodani stavljanjem oznake „strani agent“, čime je (delimično) sprečeno finansiranje iz SAD subverzivne političke delatnosti u Rusije, kakvu su svojevremeno neometano, za američke pare, sprovodili DOS i „Otpor“ u Srbiji, o čemu svedoče T. Maršal, V, Montgomeri, N. Čović, V. Ilić i dr.

U međuvremenu su iznete optužbe, ničim potkrepljene, za ubistva novinarke Ane Politkovske i nekadašnjeg agenta KGB-a Aleksandra Litvinjenka (2006). Kako se sve ovo pokazalo nedovoljno efikasnim za obaranje Putinove vlasti, a podrška u ruskom narodu njemu lično rasla, izazvan je građanski rat u Ukrajini, uz pokušaj da se Rusija direktno uvuče u konflikt. Putin je uspeo i da situacija na terenu u trenutku postizanja minskog primirja ide u prilog ruskoj političkoj opciji. Baš kao i kada je Srbija branila Srbe s druge strane Drine, i Rusiji su uvedene ekonomske sankcije. Uveli su ih Amerika i EU, preskočivši UN u kojima Rusija ima pravo veta. I one se, baš kao i u slučaju podrivanja vlasti predsednika Miloševića, stalno pojačavaju. Razlika je, međutim, drastična: u trenutku uvođenja sankcija, ruska ekonomija je bila veoma snažna a privredni rast visok. Gubitak po rusku privredu je veliki, ali ekonomske sankcije štete veoma mnogo i zemljama EU kojima je Rusija najveći trgovinski partner. Osim toga, u periodu od dolaska na vlast, Putin je konsolidovao zemlju, obnovio industriju, obezbedio i alternativna tržišta vodećim ruskim kompanijama. Kod ruskog naroda postoji svest o nužnosti žrtve zarad ostvarivanja višeg cilja, kakav je Krim u sastavu Rusije. I zato je njemu narodna podrška i dalje rasla.

Zbog svega toga, Zapad je pribegao istom rešenju kao i u Srbiji: totalno moralno diskreditovati Putina! U Srbiji je takav pokušaj izvršen ubistvom Ivana Stambolića 2000, na koga je Milošević u političkom smislu potpuno zaboravio, ali su propagandisti radi njihovog političkog sukoba na VIII sednici 1987. odmah uprli prstom u njega. I izvesno postigli neki politički efekat, premda ni približan onom koji su očekivali, pa zato nisu ni mogli da se odreknu petooktobarskog nasilja kako bi stvar izveli do kraja. Priprema za to je, međutim, bila NATO agresija.

U Rusiji se ista stvar pokušana ovih dana s ubistvom Borisa Nemcova, jednog od ruskih opozicionara. Independent već spinuje javnost kako je ovaj, navodno pre desetak dana, izjavio kako će ga „Putin ubiti“. A onda je, sve živeći u strahu za život, nakon večere u jednom od najskupljih restorana na Crvenom trgu, krenuo u šetnju peške sa svojom ukrajinskom ljubavnicom! Američki državni sekretar Keri već je rekao šta SAD očekuju („nezavisnu i efiksnu istragu“), ali se nije setio da kaže šta bi sa takvom istragom za ubistvo crnog dečaka u Fergusonu, gde je krivica vlasti (policije) nesumnjiva; nije se osvrnuo ni na torture po američkim ilegalnim zatvorima u 53 države, niti na mogućnost da je takav odnos prema ljudima koji ne znaju za šta su optuženi, ali znaju koje su vere, možda uzrokovao zločin u prostorijama pariskog Šarla Ebdoa.

Zar vlast na čijem je čelu predsednik koji u direktnom televizijskom prenosu gleda ubistvo čoveka po njegovom nalogu (makar taj čovek bio i teorista, poput Bin Ladena, on ima pravo na fer suđenje), uopšte može da govori o ljudskim pravima? Nemcov je, navodno, pre tri godine, razmišljao da zatraži politički azil u Litvaniji, za razliku od Edvarda Snoudena koji je to o učinio nakon objavljivanja istine o špijunskim aktivnostima SAD nad svojim (i našim) građanima, da ne bi bio osuđen u SAD na smrtnu kaznu, po Zakonu o špijunaži iz 1917! Po tom zakonu Obamina administracija je gonila sedmoro ljudi - dvostruko više nego sve predsedničke administracije pre njega. Kaže se da vidi trn u oku tuđemu, a ne vidi balvan u oku svome.

Pravnici znaju da je osnovno pitanje kod izvršenja krivičnog dela cui bono (kome ide u prilog). Kao što je ubistvo Stambolića išlo u prilog jedino protivnicima Miloševića, tako i ubistvo Nemcova ide u prilog samo protivnicima Putina, koga podržava čak 87% nacije! Optuživati Putina za taj čin je apsurdno. Uostalom da se optužba „nije primila“ pokazuje i onih 50000 demonstranata u Moskvi, cifra koju su srpski mediji naglašavali kao da je to ne znam šta u gradu koji ima 11,5 miliona stanovnika! Pa i činjenica da je Nemcov bio ministar u liberalnoj Jeljcinovoj vladi koja je tzv. „reformama“ upropaštavala Rusiju, već ga je dovoljno kompromitovala u narodu da bi predstavljao bilo kakvu ozbiljniju političku opoziciju.

Naravoučenije (za Zapad): kao što Miloševića nisu srušila sa vlasti "politička ubistva" koja su mu zapadni propagandisti pripisivali ne bi li ga stigmatizovali u narodu, već je ključni udarac bila NATO agresija tokom koje su ubijali civile, decu, rušili bolnice, zgradu RTS, raketom spržili voz u Grdeličkoj klisuri kao i kolonu Albanaca u Koriši koji su se vraćala svojim kućama, sve u Metohiji koristeći osiromašeni uranijum, tako se ni Putin ne može oboriti sa vlasti ni ubistvom Njemcova ni drugim propagandističkim metodama koje su već isprobane ne samo u Srbiji, već i u drugim zemljama. Ako je za rušenje Slobodana Miloševića bio potreban rat koji je izveo NATO, zaključite sami šta je potrebno za rušenje Vladimira Vladimiroviča. Ali, srećom po čovečanstvo, NATO je odveć vojno slab da bi oružjem mogao da smenjuje i postavlja vlast u Rusiji.       

Autor je vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini.