Десанка Максимовић је "тражила помиловање" - ја тражим одговорност

Још један скандал потреса српску просвету. На видело су избили средњошколски наставни планови за српску књижевност, из којих су избачени највећа српска песникиња друге половине ХХ века, академик САНУ, Десанка Максимовић и велики српски писац из Хрватске Владан Десница. Предлог новог програма, према коме се они не изучавају у обавезној лектири, потписала је јавности непозната комисија. Анонимуси су избацили великане из градива које треба да уче наша деца.

Зашто је то учињено? У оба случаја, ради се о потпуно антисрпском и колаборационистичком контексту. Десанка Максимовић, у збирци Тражим помиловање наступа изразито родољубиво, води дијалог са Душановим Закоником и српском средњовековном културом. Али, такав се дијалог може водити само када имате средњовековну државност. Ако је немате - нема дијалога. Ако други неће да је имате - онда укинете песникињу и њено дело попут главе на пању султану, положите под ноге онима који хоће да вам укину историјско постојање. Не само да је избачена ова збирка, већ и избор из Десанкине поезије. Признајем, заиста је тешко немачком издавачу који је монополиста у издавању уџбеника у Србији, да штампа "Крваву бајку". Треба му се додворити и све препустити забораву кроз избацивање песникиње из програма. При чему се комисија Анонимуса није довољно истакла - Милогорци су Десанку избацили из програма пре две године! И ушли у НАТО.

Десница је Србин из Хрватске (тачније: Аустроугарске), потомак Јанковић Стојана. Већ одавно је политика званичног Загреба да асимилује српску књижевност као део хрватске књижевности, док наше установе културе упорно доказују да се ради о књижевности Срба који су живели на том простору, и који су тиме део српског културног круга и књижевног наслеђа. Сада је једна државна установа - Завод за унапређивање васпитања и образовања (ЗУОВ), новим програмом, заправо подржала хрватску државну политику, негирајући све ставове српских културних посленика. И опет, схватам зашто: како једној хрватској издавачкој кући, која значајно учествује на тржишту уџбеника у Србије, тражити да напишу чињеницу из пишчеве биографије да је Десница - Србин. Треба им олакшати и рећи да у Хрватској никада није било Срба, па ни њихове књижевности. У том случају, опроштен је и геноцид из Другог светског рата и етничког чишћење 1995. Опроштено је и рушење цркве Светог Ђорђа у Исламу Грчком, из XVII века, коју су сравниле хрватске паравојне формације 1993. а у којој је Владан Десница сахрањен. Ти се злочини нису могли извршити над неким ко није тамо постојао. А више не постоји ни овде, пошто га је комисија Анонимуса потезом пера избрисала.

Колико видим, комисија Анонимуса оглушила се и о иницијативу да се аутобиографија Михаила Пупина Са пашњака до научењака, која је добила Пулицерову награду, нађе у обавезној средњошколској лектири.

Треба ли подсетити на славни став Алитисера да је школа кључно место просистемске социјализације. Питам ЗУОВ какав то систем подржава ако руши, попут булдожера, темеље српске духовности? Јер, захваљујући таквом односу према прошлости, било је могуће да се у БИГЗ-овом уџбенику из Историје за 7. разред основне школе нађе став о томе како је данак у крви представљао могућност српској деци за социјалну проходност, док су се они заузврат одуживали лојалношћу султану. Управо је у уџбенику Klett за Географију за 6. разред, одобреном 2019, објављена лекција - са све географском картом - о томе да Народна Република Кина и "Република Кина (Тајван)" имају неки територијални спор! Зар то није субверзија у односу на државну политику Србије о прихватању "једне Кине"?! И како бисмо ми реаговали када би неки издавач уџбеника у НР Кини написао у уџбенику за основну школу, а њихов министар просвете на предлог комисија и институција које су му субординиране то одобрио, да Србија и "Косово" имају територијални спор?!  Иначе, у том истом уџбенику је НАТО промовисан у организацију за посредовање у споровима, што је вероватно друштвено коректна формулација за седамдесетдеветоро деце убијене током НАТО агресије на нашу земљу 1999. Да хиљаде других жртава не помињем.

А све то пише на основу Програма који је потписао министар Шарчевић, на предлог ЗУОВ, у коме стоји да ученик 6. разреда основне школе треба да зна да објасни појмове - НАТО, УН, ЕУ. Тим редоследом. Дакле, прво да објасни шта је организација у коју Србија неће и не жели да уђе ("политика војне неутралности"), потом да објасни шта је организација која је универзална и коју је Југославија основала и, на крају, шта је међународна организације за чије чланство Србија деценијама тврди да је њен приоритетни циљ! Уз, наравно, упитаност о хијерархији, не можемо да не уочимо да то деца у 6. разреду не би требало уопште да уче, посебно не из Географије коју је министар Шарчевић некада студирао и потом предавао. То би могао да садржи нпр. програм из Историје, у 4. разреду средње школе, а у светлу историјских чињеница о злочинима НАТО над Србијом и СРЈ 1999.

Ako je ovo tačno ovo je kulturocid.
Na spisku izbačenih dela je 50 autora. Među njima je i poema "Jama" I.G. Kovačića. pic.twitter.com/BMY6slIqYW

— Janko Veselinovic (@j_veselinovic) June 7, 2020

Све ово ме наводи да, за разлику од Десанке која тражи помиловање, ја затражим одговорност, и то: 1) јавно објављивање имена чланова комисије која је ово предложила и име особе-функционера ЗУОВ која је координирала рад комисије (да више не би били Анонимуси, већ да покупе сву "славу"), те њихову моменталну смену; 2) смену директора ЗУОВ-а, чијим је потписом фомирана таква Комисија и који се није показао дораслим за руковођење ЗУОВ-ом; 3) избор, после парламентарних избора, новог министра просвете који неће допуштати скандале којих је заиста превише; 4) давање Заводу за уџбенике јавног овлашћења за штампање уџбеника из области значајних за наш национални идентитет (српски језик и књижевност, историја, географија, ликовна и музичка уметност), како деца не би била социјализована да постану јаничари и НАТО-медијатори.

(Аутор је редовни професор Учитељског факултета Универзитета у Београду и дописни члан Српске академије образовања)