Интернационализација новосадског водовода

У информационом етру је 1. августа 38. године (од Постања по аутономашком рачунању времена) активирана темпирана информациона бомба. Експлозивном направом се позивају амбасадори 45 земаља, како оних из региона, тако и Савезне Републике Немачке, Републике Аустрије, Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Републике Француске, Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Швајцарске Конфедерације, Јапана, Народне Републике Кине и Краљевине Норвешке да пруже заштиту од наводних притисака:

 “…које ових дана спроводи коалиција окупљена око Српске напредне странке, нарочито у градовима у АП Војводини”.[1]

У новом таласу експлозије се неименовани и неспецифицирани утврђени “градови у Војводини” у које су се повукли херојски браниоци приватно-војвођанских материјалних интереса пред насртајем варварских хорди сужавају на два:

“Дешавања попут ових у Зрењанину и Новом Саду, говоре да се враћамо у период прогона политичких противника злоупотребом државних институција.”[2]

Према сазнањима информативних агенција које имају извештаче на лицу места одговорност за овај патриотско-пословни чин преузело је “Удружење власника патентних права на војвођанску професију” (у даљем тексту скраћено-ЛСВ).

По свему судећи бомбаши су коначно оставарили своје намере од 13. јула ове године када је њихов председник у наступу очајања одбацио помирљиву хришћанску верску етику која га је надахњивала кроз целокупну војвођанску професионалну каријеру да на следбенике и саплеменике, сипа дарове пражњења свог благоутробија. Скромношћу и смерношћу која је красила сваки његов политичко-пословно-јавно-предузетно-буџетски подухват у темпираној бомби за новосадски Дневник благосиљао нас је и обрадовао најрадоснијим аутономашким поздравом:

“… да је интернационализација питање Војводине сада неминовна.”[3]

На то му је случајно окупљено пучанство из свих националних заједница широм АП Војводине, али и припадници оних који захваљујући братској љубави и несебичној помоћи коју су за време Другог светског рата пружали шизматицима за награду више нису међу нама, одговорило:

“Ваистину ће бити независна!”

Ову благу вест која ће нас све усрећити већ истог дана поздравили су и припадници војвођанског огранка Хезболаха, “Зрењанински ослободилачки тигрови јавних предузећа” и Новосадска бригада апотекарских мученика “Нејавна набавка”. Радости су се придружили и истакнути приватно и пословно неостварени појединци војвођанског ослободилачког покрета чијих се имена извештачи, из чистог страхопоштовања, не могу да сете.     

За сваког ко пажљиво посматра експлозију поставља се питање која су то страшна дешавања “…попут оних у Зрењанину и Новом Саду…” која заслужују да се две недеље стара страшна претња о интернационализацији “…питања Војводине…” заиста и оствари. Питање које се, дакле, поставља и које захтева одговор јесте која је то иницијална каписла, који је то повод, који је то механизам који је довео до тога да се радосни званичници ЛСВ у празничном духу упусте у шенлучење и извуку осигурач из те мироносне експлозивне направе?

Поменуто убојно средство има шифровано име: “интернационализација војвођанског питања”. Оно ће, када почне да испаљује свој благородни товар, све у Србији да доведе у ред, а нарочито “…СПЦ, конзервативне делова војске и полиције, недемонтиране Милошевићеве тајне службе, Коштуницу, Николића, Дачића и њихове истомишљенике”.[4] Ове појединце, групе појединаца и организације ЛСВ види као оне који носе “…мрачна, антиевропска и антицивилизацијска размишљања...“[5] којим се иде у „...антицивилизацијско потирање различитости, које у крајњем води херметизацији и изолацији Србије“.[6]

Када је у питању један од два града који су изричито поменути као места страдања професионалних војвођана, Зрењанин, ЛСВ нам сама даје одговор. У питању је наводни „притисак на…   …потпредседника странке и посланика у Скупштини АП Војводине Александра Мартона, а самим тим и на Лигу социјалдемократа Војводине и…   …бираче…” у који је наводно “…укључена и полиција…”.[7]

Међутим, када је у питању Нови Сад, ЛСВ не задовољава наше, али и интересовање међународне заједнице, којој је упућен апел који, несумњиво, представља “интернационализацију” чим се тражи уплитање страног фактора у простор одлучивања носиоца суверенитета у Републици Србији. Из саопштења ЛСВ се уоште не види које је то “дешавање” које се посебно издваја као вид “притиска” или “прогона” херојских бранилаца војвођанских интереса од насртаја “коалиције окупљене око СНС”. Такође, када су у питању остали утврђени  “градови у АП Војводини”, а ту се мисли на оне који нису изричито поменути, иницијатор интернационализације питања Војводине никако да нас саблазни чињеничним описом дела “прогона” и “притисака” којим су последњих 12 година изложени слабо плаћени, слабо храњени и убојним средствима ексклузивних уговора о јавним набавкама оскудно опремљени јунаци војвођанског отпора.

У недостатку информација забринути интернационални посматрачи, који  ефекте “Чанковљевог коктела” гледају са сигурне удаљености, са страхом покушавају да у свом уму визуелизује сцене ужаса које преживљавају припадници ЛСВ и да се саживи са њима како би разумео њихов бол и патње.

И на крају схватају.

Владајућа коалиција са републичког нивоа власти ће се пресликати и у Новом Саду.

И то је то.

Ништа више и ништа мање.

Али за ЛСВ и Чанка – СВЕ.

Ни Статут АПВ, ни Закон о надлежностима АПВ, ни Устав Србије, ни глад у Етиопији, ни геноцид у Дарфуру, ни експлозија у Чернобиљу, ни цунами у Индонезији, ама баш ништа на овом свету није завредело “интернационализације војвођанског питања” колико смена власти у Новом Саду.

А са том сменом иде и губитак ЈКП “Новосадски водовод”, најјачег ЈКП које ЛСВ черупа.

Управо из овог разлога сам овај текст насловио као “Интернационализација новосадског водовода” јер то је једино што је следбеницима ЛСВ свето. За све друго их је брига. Када треба да изгубе могућност да јавно набављају и практично приватизују ЈКП “Новосадски водовод” путем уговора о дугорочном пословно-техничком партнерству са неком страном, мислим француском фирмом (тај уговор су покушали да прогурају у прошлом сазиву новосадске скупштине али их је опозиција зауставила) онда је ђаво однео шалу па ће се “интернационализовати војвођанско питање”.

Своје професионално војвођанство су добро наплаћивали свих ових година којих су били на власти и сада када треба да се баве аутономашењем о свом “руху и круху” и за идеале, сада када на њега треба да троше своју енергију, време и новац, а не да од њега зарађују, онда су се сетили да нас све доведу у опасност “интернационализацијом војвођанског питања”. Њихова логика је следећа: ако они не могу да наплате своју професионалну припадност војвођанском идентитету онда ће све иза њих да пропадне, сруши се, нестане и изгори.

Из ових разлога сам мишљења да ЛСВ баш брига за Војводину и народ који живи у њој и да они у ствари брину за ЈКП “Новосадски водовод”.

Отуд саопштење ЛСВ од 1. августа није покушај “интернационализације војвођанског питања” већ “интернационализација новосадског водовода”.

За крај мало шале.

Када су скамењени следбеници ЛСВ и остало радосно пучанство у неверици питали Чанка да ли је спреман да у потпуности интернационализује војвођанско питање он се, да би их уверио да је спреман да иде до краја, заклео:

“Тако ми скраћени поступак јавних набавки помогао!”

Аутономаши сада знају да је спреман, не само да положи свој живот на олтар буџетских средстава, спреман је и да одузме туђи.