Inicijativa te tuži, inicijativa ti sudi

Od kada je, odlukom Prvog opštinskog suda u Beogradu da se proglasi nadležnim, tužba "Inicijative mladih" prerasla u zvaničan postupak, NSPM uspešno izbegava da pomene taj slučaj. Ne zato što nemamo šta da kažemo – u principu, teško je naći brbljiviju grupu ljudi – već zato što je zakon vrlo jasan i nedvosmislen: zabranjeno je javno komentarisati sudske postupke koji su u toku.

Od debate u medija centru teško da postoji javnije komentarisanje. Dakle, neko ko bi, povodom određenog NESVRŠENOG sudskog postupka, organizovao javnu debatu, svakako bi vršio pritisak na sud i time prekršio zakon. Ipak, druga strana u "našem" procesu, i to ona koja ga je pokrenula, "Inicijativa mladih za ljudska prava", u petak 16. oktobra okupila je u NUNS-ovom medija centru nekoliko sagovornika na temu govora mržnje:

- Neposredan povod debate je prva pravosnažna presuda u Srbiji izrečena za govor mržnje u sporu Inicijative i "Glasa javnosti" i proces koji je Inicijativa inicirala protiv časopisa "Nova srpska politička misao" – stoji, doslovce, u pozivu koji je dostavljan svima za koje je Inicijativa smatrala da bi trebalo da budu obavešteni o njihovom nesvakidašnjem kršenju zakona.

Zajedno sa spiskom onih koji će učestvovati u debati, poziv je stigao i na adresu NSPM. Pamtim i srdačnije pozive, ali sam otišao iz radoznalosti, a i jer bi bilo glupo da takvo flagrantno kršenje zakona, kad već ne možemo da ga sprečimo – i kad ga niko drugi ne sprečava! – prođe bez svedoka. Što će reći da nismo imali previše poverenja u medije od kojih smo očekivali da će izveštavati sa tog čudnovatog skupa.

Kakva ljudska prava, takvi i mladi

Elem, tačno u 12 sati, Marinko Vučinić i moja malenkost zatekli su se na debati o govoru mržnje, koju je organizovala Inicijativa mladih za ljudska prava. Moderator Dragan Popović je, u ime organizatora, najpre pozdravio prisutne i onda redom davao reč uvodničarima: pomoćnici ministra kulture Nataši Vučković-Lesendrić (koja je došla umesto najavljenog ministra Nebojše Bradića), zaštitniku građana Saši Jankoviću, potpredsednici NUNS-a Jelki Jovanović, te nezaobilaznoj Biljani Kovačević Vučo, predsednici JUKOM-a, kao i predsednici UNS-a Ljiljani Smajlović, koja se priključila nešto kasnije.

Već prvo izlaganje pokazalo je koliko je ovakva rasprava, u pomenutoj organizaciji, promašila temu. Pomoćnica ministra kulture, naime, istakla je da joj je izuzetno drago što su debatu pokrenuli mladi ljudi – misleći na "Inicijativu mladih za ljudska prava" – zaključujući kako je to nagoveštaj da će budućnost biti bolja od sadašnjosti! Do tada sam verovao da svi u sali shvataju da Inicijativa ima veze sa mladima taman koliko ima i sa ljudskim pravima: vrlo malo. Da budem iskren, mlađeg od sebe, ne računajući devojke koje su preuzimale garderobu, ni svećom tamo nisam mogao pronaći, a još pre pet godina sam prestao da lažem sebe kako sam mlad!. Bilo kako bilo, u svom kratkom izlaganju pomoćnica ministra kulture je pročitala nekoliko članova Zakona o informisanju, posle čega je je ubrzo i napustila debatu.

Zatim je  reč uzeo Saša Janković, čija funkcija – zaštitnik građana – običnim smrtnicima, neupućenim u to kakva su sve ovlašćenja data ombudsmanu, može da deluje kao nešto poput Betmena: štiti nas od nepravdi, pogotovo onih institucionalnih. Sličnosti između Jankovića i pravog Betmena, ruku na srce, zaista postoje, ali ne po pravičnosti, već po tome što i jedan i drugi preuzimaju različite identitete u različitim okolnostima. Janković je, tako, od 1997. pa do 2000. bio stručni saradnik u Ministarstvu za omladinu i sport. Pošto je to bilo pre petog oktobra, Janković je, znači, bio „službenik režima Slobodana Miloševića,“ što se nikako ne bi moglo zaključiti po onome što je izrekao na debati o govoru mržnje, gde mu je nastup bio usklađen sa svim principima današnje, proevropske i građanističke političke korektnosti.

- Decenijama smo gajili govor mržnje, trebaće nam verovatno isto toliko da ispravimo stvari – pesimistički je zaključio Janković u svom obraćanju, koje je "obogatio" do tada nekorišćenim izrazom "ranjive grupe". Pozivajući se na Preporuke Saveta Evrope, srpski ombudsman naveo je da govor mržnje naročito pogađa "ranjive grupe", u koje je uvrstio sve vrste manjina (nacionalne, seksualne, socijalne) i tako dao šlagvort za kasniju raspravu.

Pozovi BKV radi vređanja

Usledilo je ni po čemu upečatljivo izlaganje Jelke Jovanović, potpredsednice NUNS-a i, prema sopstvenom priznanju, saradnika "Inicijative mladih", a zatim je do mikrofona došla osoba koju su ostali uvodničari do tada oslovljavali toplim "Biljo": Biljana Kovačević-Vučo, lično i personalno.

Predsednica JUKOM-a najpre je pričala o manjkavostima srpskog zakonodavstva i, naročito, ovdašnjem deficitu stručnjaka za govor mržnje, iako je sebe spremno ubrojala u iste (i kao takva navela nekoliko zemalja čije bi zakonodavstvo trebalo da nam posluži kao primer, a u njih ubrojala i Hrvatsku). Ali, rešena da nikoga ne razočara, ekspresno je napustila edukacionu i zauzela borbenu formaciju, čim je shvatila da su u sali prisutni i predstavnici "Nove srpske političke misli". Kada je Marinko Vučinić pročitao šta sve Petar Luković piše o srpskom narodu ili našem sajtu, i zapitao uvodničare da li su spremni da i to nazovu govorom mržnje, Biljana Kovačević-Vučo je "eksplodirala":

- NSPM na prilično diskvalifikatorski način brani ideologiju koja je dovela do rata i ratnih zločina. Tekstovi na NSPM pravdaju politiku zločina. To je moj stav, nije nikakva predrasuda. Svaka moguća reakcija na NSPM nije prejaka, bez obzira koliko je gruba ili ružno zvuči. Kada ljudi, koji su nažalost još uvek u manjini u Srbiji, osete gnev i ljutnju prema NSPM, koja i dalje istrajava na idejama koje su Srbiju dovele u propast, to ne može da bude govor mržnje – rekla je žena koja se inače predstavlja kao pravnik, čak i predsednik nekakvog komiteta pravnika, i to ni manje ni više nego za ljudska prava.

Kao što nijednu uvredu na račun NSPM ne smatra preteranom, Biljana Kovačević-Vučo isto tako nijednu agresivnu vulgarnost na račun srpskog naroda, od onih nekoliko sa "E novina" koje smo Marinko Vučinić i ja pročitali na ovoj debati, ne smatra govorom mržnje. Štaviše, Biljana Kovačević-Vučo, pravnica i borac za humanitarna prava, tvrdi da ništa što se izgovori protiv Srba ne može biti govor mržnje, jer srpski narod nije ranjiva grupa!

- Zna se da se štite ranjive grupe. Srpski narod ne može da bude nezaštićen i ranjiv – ponavljala je predsednica JUKOM-a.

Na insistiranje autora ovog teksta da pojasni u kakvim se to pravnim aktima govor mržnje definiše kao nešto što je upereno samo protiv ranjivih grupa, kao i po kojim to osnovama Srbi nisu ranjiva grupa a Albanci jesu, Biljana Kovačević-Vučo je čas histerisala ("Vi toliko ne znate, pa postavljate glupa pitanja!"), čas nadmeno držala lekcije o životu ("Kad postavljate pitanje, morate da pođete od nečega"), a čas pokušavala da impresionira/uplaši prisutne nabrajanjem silnih dokumenata koje je ona prostudirala i koje bi, valjda, trebalo da savlada svako ko bi se usudio da se raspravlja s njom na temu govora mržnje. Od konkretnih odgovora, procedila je tek član 20 Pakta o građanskim i političkim pravima ("To je klasična definicija govora mržnje"), kao i Konvenciju za borbu protiv rasizma.

Istorijski nivo jedne pravnice

Nevolja je, međutim, što se u tim dokumentima ni ne pominju ranjive grupe, a kamoli da se daju neke smernice prema kojima biste mogli da izuzmete Srbe sa spiska onih grupacija koji mogu biti žrtve govora mržnje. Pravnici iz NSPM, ili koji sarađuju sa NSPM, redom su bili veoma iznenađeni kada smo im preneli šta je Biljana Kovačević-Vučo potezala kao argumente. Svi do jednog su nam potvrdili nešto što je jasno i laicima, samo ako poštuju logiku: nikakve međunarodne konvencije i povelje ne prave razliku među narodima na one koji spadaju i one koji ne spadaju u "ranjive grupe"!

Zašto su najpre Saša Janković, a zatim i mnogo glasnije Biljana Kovačević-Vučo, insistirali na "ranjivim grupama", bog sveti zna. Srećom po NSPM, a na žalost raznih „inicijativa“, reči koje su ovi "stručnjaci" izrekli tom prilikom, nemaju – još uvek – pravosnažni karakter.

Osim ako sve to zaista nije bilo deo sudskog procesa! Jer, u debatu se, uoči samog završetka, uključila i izvesna Slavoljupka Pavlović, koja se, ograđujući se kako ovoj debati prisustvuje u svoje ime, predstavila kao "saradnica u Prvom opštinskom sudu". Onoj istoj sudskoj instanci pred kojom se vodi postupak "Inicijative" protiv NSPM.

Tada je definitivno postalo jasno da od javne debate povodom sudskog postupka koji je u toku, ipak postoji gora stvar: javna debata povodom sudskog postupka koji je u toku, a u kojoj učestvuje službenica suda koji se prihvatio postupka!

Ali, ni tu nije bio kraj moralnim i pravničkim "kontroverzama" inkvizitorske debate koju je priredila "Inicijativa mladih za ljudksa prava". Jer, svaka naša slutnja je ustotručena posle samog izlaganje Slavoljupke Pavlović, koja je, između ostalog, rekla:

- Ono što se meni čini jako bitnim da se naglasi, treba imati u vidu istorijski kontekst, društvo u kojem se to govori, državu u kojoj se to govori. Nije isto kada je jedan ovakav tekst objavljen na nekom sajtu u Švedskoj, koja je dostigla nivo, standarde ljudskih prava itd, i da se to objavi u našoj zemlji, sa našim istorijskim nasleđem. Srbija nije dosledna sekularna država, jer jedan vladika sedi u RRA – naglasila je saradnica Prvog opštinskog suda.

Eto, ako jednog dana u pravničke nauke budu uvedeni "istorijski konteksti" i "istorijska nasleđa", moja malenkost će moći da se pohvali kako je prisustvovala rađanju tog pravca u zakonodavstvu. Pravca koji će, nesumnjivo, biti nazvan po Slavoljupki Pavlović, "saradnici u Prvom opštinskom sudu u Beogradu".

Pravo na pogrešno mišljenje

Moderator debate Dragan Popović nekoliko puta je ponovio da je "neobično što polemišemo, ali da je dobro što polemišemo". Iz čega proizilazi da je do pojavljivanja "Incijative mladih za ljudska prava", po svoj prilici, u Srbiji retko ko polemisao, a niko na tako civilizovan način.

Kao strana koja je tužena u sudskom postupku, a zatim napadnuta gomilom neistina i uvreda u pratećoj debati, NSPM teško da može da deli Popovićevo zadovoljstvo. Imali smo priliku da vidimo kako žena koja se predstavlja kao  jedini stručnjak u Srbiji za pitanja govora mržnje, tvrdi da ništa što se izrekne o Srbima (ili o NSPM) ne može biti okarakterisano kao govor mržnje. Kako ta ista osoba u jednom trenutku kaže da su kod govora mržnje najopasniji stereotipi, a već u sledećem i sama izrekne gomilu stereotipa o NSPM. Kako u javnoj debati povodom sudskog postupka koji je u toku i koji organizuje jedna strana u sporu dobrovoljno učestvuju zaštitnik građana, pomoćnica ministra, predsednica komiteta pravnika i saradnica suda, a da niko od njih ni ne spomene kako je zakonom zabranjeno komentarisati procese koji još nisu dobili presudu. Kako se svi pomenuti pozivaju na konkretne međunarodne sporazume, konvencije i povelje, a u tim dokumentima uopšte ne stoji to što oni citiraju. Kako na naša pitanja ili odbijaju da odgovore (predstavnik Inicijative, na primer, nije obrazložio zbog čega su tužili NSPM, a nisu "E novine" ili "Peščanik"), ili uzvraćaju galamom i uvredama. Kako čovek, izvesni Goran Miletić – čija mi je funkcija ostala misterija pošto je nije izrekao – galami da bi sve Srbe trebalo vratiti u obdanište da se uče ponašanju, a zatim bez ikakvog povoda počne da viče na Marinka Vučinića, kojem je, da bezobrazluk bude veći, okrenut leđima!

Polemika?! Diskusija?! Dijalog?! Daleko od toga! Jedino što je u celom tom događaju ličilo na argumentovanu i civilizovanu raspravu jeste bilo obraćanje Ljiljane Smajlović, iz kojeg izdvajamo deo koji se odnosi ne samo na ovaj konkretan slučaj, već na celokupnu hajku pokrenutu protiv svih koji nisu saglasni sa vladajućom evroatlantskom, reformskom, anacionalnom, politički najkorektnijom retorikom:

- Mora postojati zabranjena oblast u javnom govoru, mora postojati ono što je sankcionisano i što se ne sme reći, ali, istovremeno, ne sme nešto drugo da bude obavezno, pa da dozvoljeno bude reći samo kako su svi narodi dobri, kako su svi narodi kreativni i da niko ne sme da ih poredi. Mora da ostane jedna široka oblast, zona čitava, koja će biti van domašaja zakona. Da se sme misliti slobodno i da se sme misliti i pogrešno, jer nema drugog načina ni da se utvrdi šta je ispravno mišljenje, ako se ne čuje netačno mišljenje.