Ima li alternative članstvu u EU?

- Prijem Hrvatske u EU znači više za Brisel nego za Zagreb, rekao je iskreno onomad u Vukovaru potpredsednik evropskog parlamenta Migel Anhel Martinez. I lepo objasnio: "U vreme duboke krize koju preživljava EU i kada mnoge stare članice preispituju ostanak u njoj, istrajna želja jedne zemlje da se priključi, vraća nam veru i samopouzdanje" (Hrvatski Radio, 8.4, vesti u 22 časova).

Kao funkcioner EU i kao diplomata iz Španije, čovek naprosto zna kako stvari objektivno stoje. Za svakog iole razumnog i elementarno informisanog, i nije otkrio Ameriku. Međutim, da je to isto, ne daj bože, rekao neko sa Balkana, evroeuforični mediji bi ga proglasili teškim primitivcem, nazadnjakom i mračnjakom, "koji nas koči na evropskom putu u svetlu budućnost".

EU nije što je bila

Kao da niko ne primećuje da EU odavno više nije ono što je nekada bila. Pre svega, to više nije zajednica prosperitetnih, uređenih, stabilnih, ravnopravnih i solidarnih država za koju se, nakon usvajanja zajedničke valute evra i pripreme evropskog ustava, verovalo kao u konačno pronađeni model buduće globalne integracije. Svetske države o kojoj su najveći evropski umovi vekovima maštali. EU je danas tačka ključanja svetske finansijske krize u kojoj se slabije karike, kao Grčka, Irska, Španija, Portugal, Kipar, nalaze na ivici pucanja. One jače, na čelu sa Nemačkom, koja od EU pravi "Četvrti rajh", ne mogu da se dogovore da li da im pomognu ili da ih kazne pa su vladi u Atini predlagali da rasproda grčka ostrva. Britanska javnost uveliko raspravlja o napuštanju lošeg društva zbog, između ostalog, pretećeg talasa masovnog doseljavanja siromašne braće iz zemalja "nove Evrope". Naredne, 2014. godine ističe ozakonjena višegodišnja diskriminacija Bugara i Rumuna pa se već rodila spasonosna ideja da EU, u periodima velike nezaposlenosti, suspenduje slobodu kretanje radne snage.

Uslovi i rokovi

Istina, za to putovanje u obećanu zemlju EU iz Brisela se dobija "mapa evropskog puta", ali na njoj je naznačeno samo polazište i odredište, a nisu obeleženi ni trasa, ni usputne stanice ni prolazna vremena, pa se ne zna ni koliko će putešestvije trajati. Broj i kvalitet uslova je nepoznat, a ništa se ne da predvideti ni po analogiji sa starijim kandidatima. Neki su putovali samo nekoliko godina, drugi već decenijama tapkaju u mestu, trećima se daju izvesne šanse tek u drugoj polovini stoleća. Da takve uslove i termine putovanja ponudite prosečno inteligentnom pojedincu, poslao bi vas dođavola, ma koliko mu krajnja destancija bila privlačna.

Uprkos tome, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija i BiH i dalje demonstriraju svoj nepokolebljivi evroentuzijazam, a briselski evrokrati ih na rastanku, posle čestih obilazaka balkanskog terena, tapšu po ramenu i pokroviteljski uzvraćaju: "Samo budite poslušni i strpljivi i ništa ne brinite! EU računa na vas!" Put u evro-raj je popločan sve novijim i sve teže ostvarljivim uslovima za koje i sami evrokrati kažu da ih ne bi ispunila nijedna od starih članica kada bi se ponovo prijavila za prijem.

Evropska mitologija

U svemu je ipak najbizarnije to što, kako na startu, tako i tokom dugog i neizvesnog evropskog putovanja, izostaju ozbiljne javne debate šta se konkretno dobija, a šta gubi uključivanjem u EU. Umesto toga, sistematski se širi maglovita vizija o tome kako ćemo ispunjavajući evropske uslove "svaki dan u svakom pogledu sve više napredovati". I mada to još nigdje nije potvrđeno, mit o evropskom raju opstaje u zemljama zapadnog Balkana. Kod najstarijih generacija Titovih samoupravljača taj novi mit je zamenio dugo njegovani komunistički o "višem stadijumu socijalizma", u kojem će biti "od svakog prema sposobnosti - svima prema potrebama". Kod mlađih, koji su detinjstvo proveli pod sankcijamam i u izolaciji, taj mit podržava fascinantno iskustvo sa ekskurzija u Beč, Pariz i London, gde se i u krizi živi neuporedivo bolje nego na zapadnom Balkanu. Ni jedni ni drugi ne odlaze u Sofiju ili Bukurešt da bi videli realnu sliku svoje evropske budućnosti, ukoliko u nju uopšte stignu i ako ona dovoljno potraje da ih sačeka.

Većina i avangarda

Postoji, međutim, i demokratska većina koja je protiv ulaska u EU. Ta natpolovična tiha većina malo se čuje u medijima i parlamentu, ali je sve ankete redovno registruju. Poslednje sondaže u Srbiji pokazuju da ih je više od 50 odsto. U Hrvatskoj, na referendumu za pristupanje EU, podršku nije dalo više od 70 odsto ukupnog glasačkog tela, a na izbore za evropski parlament izašlo je manje od 30 procenata. No, balkanske političke elite koje ih predvode vide dalje i bolje od zatucanih masa, ponavljanju mantru: "EU aut nihil". Da li po inerciji? Ili iz mazohizma?! Da li zato što su naivni? Ili zato što su korumpirani? Da li zato što su već toliko zagazili evropskim putem da nema povratka? Ili zato što misle da i nema alternative? Da li zato što iskreno žele da pomognu svojoj zemlji? Ili zato što hoće da vrate veru i samopouzdanje tvorcima EU?

Biće da je ipak ovo poslednje. Zašto bi inače britanski evroparlamentarac Vilijam Dartmaut nedavno ponudio Srbiji da, umesto da čeka 3000. godinu, odmah preuzme mesto njegove zemlje u EU.