Ideologija vladavine prava ili - zašto je EU nametnula “samoupravljanje” u sudstvu Srbije

Ustav Republike Srbije biće promenjen, budući da su to na nedavno održanom referendumu, prema zvaničnim rezultatima, birači prihvatili. Menja  se deo koji se odnosi na pravosuđe. Novina je da Narodna skupština više neće birati sudije, već će to činiti Visoki savet sudstvakao “samostalan i nezavisan državni organ” koji čini jedanaest članova: šest sudija koje biraju sudije i pet istaknutih pravnika koje bira Narodna skupština.  Ovaj organ dobija ogromna ovlašenja. On bira sudije i sudije porotnike i odlučuje o prestanku njihove funkcije, bira predsednika Vrhovnog suda i predsednike ostalih sudova i odlučuje o prestanku njihove funkcije, odlučuje o premeštaju i upućivanju sudija, određuje potreban broj sudija i sudija porotnika, odlučuje o drugim pitanjima položaja sudija, predsednika sudova i sudija porotnika i vrši druge nadležnosti određene Ustavom i zakonom. 

Poznato je da je promena Ustava nametnuta iz EU, uz obrazloženje da se tako obezbeđuju puna nezavisnost sudstva i vladavina prava. U analizi treba odgovoriti na pitanje zašto je EU insistirala na ovakvim rešenjima i čijim interesima ona treba da služe.

Domaća proevropski i liberalno orijentisana politička javnost uglavnom je bila protiv promene, zbog toga što je smatrala da nju ne sme da izvrši nelegitimna  Narodna skupština.

Liberalna pravna teorija polazi od pretpostavke da samo izvršna vlast može ugroziti nezavisnost sudstva. Ovakav pristup ignoriše činjenicu da moć u društvu nije raspoređena na način kako to definišu pravni akti. U kapitalizmu ona se, uglavnom, konstituiše u ekonomskom sistemu i koncentrisana je u rukama vlasnika krupnogkapitala. Da bi sudovi bili nezavisni, a zakoni pravedni, neophodno je postojanje širih društvenih pretpostavki, a ne samo formalne podele vlasti  na zakonodavstvo upravu i sudstvo. Ta podela je svakako neophodna, ali nije dovoljna. Sloboda, demokratija i vladavina prava mogu da postoje samo ako se moć u društvu difuzno prostire. Ukoliko je ona monoplisana, ustavne garancije ljudskih prava ne znače gotovo ništa.

Sudovi su najčešće u istoriji bili branioci interesa privilegovanih društvenih klasa i glavna prepreka progresivnim društvenim tendencijama. Treba se samo prisetiti kao su evropski i američki sudovi surovo kažnjavali radničko organizovanje. Vrhovni sud SAD branio je ropstvo, a bio je nazavisan od izvršne vlasti. Pravna istorija pokazuje da je koncept nezavisnosti sudstva korišćen kako bi se činile drastične nepravde. Sudska presuda nikad ne zavisi samo od pravnih normi i činjenica, već i od brojnih drugih faktora. To je najbolje razumeo jedan Dikensov junak koji, ulazeći u sudnicu kaže:”Brine me da li je sudija dobro doručkovao”

U ovom tekstu pokušaću da pokažem u šta se izrodila doktrina vladavine prava u EU i koja je njena savremena politička funkcija. 

Evropska unija je složena tvorevina koja još nije precizno definisana. Onanije ni federalna država, ni konfederacija, ni međunarodna organizacija. U teoriji o političkom sistemu EU smatra se da je u pitanju politička tvorevina sui generis, tj. ne zna se tačno šta je. Ona nema ustav, kao suverene države, već osnivačke ugovore kojima su definisane njene nadležnosti.(U daljem tekstu Ugovor). On predstavlja njen najviši pravni akt, koji se može promeniti samo saglasnošću svih država članica. U Ugovoru je istaknuto da on  “označava novu fazu u procesu stvaranja sve tešnje povezane unije među narodima Europe (podvukao M.S.).

Unija se temelji na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Navedene vrednosti u Ugovoru nisu precizno definisane i u praksi ne postoji saglasnost o teme kakvo je njihovo značenje.

Prema Ugovoru, Unija deluje samo u granicma nadležnosti koje su joj države članice dodelile. Nadležnosti koje nisu dodeljene Uniji, zadržavaju države članice. Dakle, EU ne može sama odlučivati o svojim nadležnostima.

Kako je već istaknuto, glavni cilj je stvaranje što čvršće Unije. On se legalno može postići samo promenom Ugovora, ali to je komplikovan proces. Kako bi se taj put izbegao, u Briselu sve češće primenjuju pristup koji je nazvan “integracija putem prava”. To faktički znači da se nadležnosti Unije proširuju odlukama evropskih institucija, bez saglasnosti država članica. Ali, pojedine države poslednjih godina počele se da se bune protiv takve prakse,nesklone da dozvole dalje krnjenje svog suvereniteta. Nacionalni ustavni sudovi počeli su da donose odluke kojimasu osporavali načelo suprematije evropskog prava. Naročito je na udaru najviša pravosudna instiuticja EU, Evropski sud pravde (Court of Justice of the European Union, CJEU), koji se nalazi u Luksemburgu. Ovaj sud još šezdesetih godina ustanovio je doktrinu o suprematiji evropskog nad nacionalnim pravima i nadležnost da on odlučuje u situaciji sukoba. Njegove odluke su konačne i obavezujuće za sve države i njihove nacionalne sudove. U osnivačkim ugovorima takva pozcicija CJEU nije predviđena. Do sada je bilo više odluka nacionalnih ustavnih sudova kojima je dovedena u pitanje takva diktatorska pozicija CJEU. Najviše pažnje izazvale su skorašnje odluke ustavnih sudova Nemačke i Poljske.

Quod licet Iovi, non licet bovi. Ili, ono što može Nemačka, ne može Poljska

Svetska finansijska kriza 2007-2009. i potom dužnička kriza u EU iz 2012.nikad nisu sanirane. Kako bi se smirilo finansijsko tržište prezadužene države,članice EU dobile su ogromne zajmove pod nepovoljnim uslovima, a potom je i Evropska centralna banka (ECB) otpočela sumanuto da emituje novac u okviru politike nazvane “kvantitativno olakšavanje”. To je izazvalo reakciju Ustavnog suda Nemačke. Maja 2020. Sud je odlučio da program kupovine  državnih obveznica i drugih hartija  od vrednosti od strane ECB predstavlja povredu nemačkog prava, osim ukoliko ECB ne dokaže da su njene aktivnosti opravdane i proporcionalne cilju koji se želi postići. Nemački sud je tom odlukom osporio odluku CJEU iz 2018. po kojoj je postupanje ECB ocenjeno kao legalno.Sud je zauzeo stav da “kvantitativno olakšavanje” nije samo mera monetarne politike, za šta je u EU isključivo nadležna ECB, već i ekonomske politike, za šta su nadležne države članice. ECB je, prema mišljenju Suda, izašla iz okvira svojih nadležnosti utvrđenih Ugovorom.

Dakako, nemački sud ne može  poništavati odluke ECB, njegove odluke važe samo na nacionalnom nivou. On je naložio nemačkoj saveznoj vladi i parlamentu da sprovedu njegovu presudu i dodatno provere transakcije ECB i od nje zatraže preciznija razjašnjenja.Pravni domet odluke suda iz Karlsruea, dakle, nije bio veliki, alijeste njen politički značaj, jer je dovedena u pitanje suprematija evropskog prava. ECB je odmah stavila do znanja da neće obraćati pažnju na navedenu presudu i da će nastaviti sa otkupom obveznica. Predsednik poljske vlade Mateuš Moravjecki tada je izrazio zadovoljstvo zbog ove „najvažnije presude u istoriji Evropske unije”.

Odluka Suda nije iz više razloga odgovarala tadašnjoj vladi Angele Merkel. Masovno emitovanje evra je bio način da se obezbediodržavanje proevropskih režima u prezaduženim državama Juga. Tako je sprečavan mogući raspad evrozone. Ključni nemački nacionalni interes je očuvanje evra, od koga je ona imala velike koristi. Da bi nemačka hegemonija u EU bila očuvana, neophodno je pružanje minimalnih ustupaka zemljama kojima jedinstvena valuta ne odgovara. Vladi takođe nije bilo u interesu da osporava načelo suprematije evropskog prava, jer Nemačka presudno utiče na njegov sadržaj.

Reakcije u Briselu su bile žestoke. Predsednica Komisije Ursula fon der Lajen ljutito je istakla da je nemački sud povredio tri osnovna načela: monetarna politika EU u isključivoj je nadležnosti ECB, evropsko pravo ima prednost pred nacionalnim pravom, odluke CJEU obavezuju sve nacionalne sudove „Poslednja reč o evropskom pravu izriče se u Luksemburgu. Nigde drugde.“ rekla je ona. (1)

Komisija je juna 2020. pokrenula postupak protiv Nemačke koji je mogao biti okonačan finansijskom kaznom. Cilj je bio da se pokaže kako ni najmoćnija država EU ne može da dovodi u pitanje odluke evropskih institucija.

Drugog decembra prošle godine, nekoliko dana uoči zakletve nove nemačke vlade, Komisija je saopštila da je obustavila pravni postupak protiv Nemačke zbog “kontroverzne” odluke njenog ustavnog suda,  budući da je dobila uveravanja od nemačke vlade da će suprematija evropskog prava biti poštovana, kao i autoritet CJEU čije odluke Vlada prihvata kao obavezujuće i konačne.

U saopštenju Komisije navedeno je da Vlada Nemčake smatra da legalnost odluka insitucija EU ne može biti osporavana pred nemačkim sudovima, već samo u postupcima pred CJEU. Komisija je takođe navela da je dobila uveravanja od nemačke vlade da će ona biti posvećena tome da preduzimasvemere koje su joj na raspolaganju kako bi se sudske odluke u  vezi za prekoračivanjem ovlašćenja evropskih instucija u budućnosti izbegle. (2)

Problem je u tome kako je nemačka vlada mogla da da takve garancije kada je Ustavni sud nezavisni državni organ, na čije odluke izvršna vlast ne sme da utiče. Radi se o teškoj povredi nemačkog Osnovnog zakona i načela vladavine prava.

Do pravog zemljotresa došlo je posle odluke Ustavnog suda Poljske od 7. oktobra 2021,po kojoj neke odredbe ugovora o Evropskoj uniji nisu u skladu sa Ustavom Poljske. Ta odluka je daleko radikalnija od one nemačkog suda i predstavlja do sada najveći izazov doktrini o suprematiji evropskog prava. Nemački sud osporio je odluku jedne evropske institucije (ECB), a poljski je doveo u pitanje temelje na kojima Unija počiva. On smatra da to što je Varšava prilikom ulaska potpisala osnovni sporazum o funkcionisanju EU ne znači da je time predala sudovima Unije svoj pravni suverenitet, te da nije u svim slučajevima pravo EU nadređeno poljskom.

"Ustavni sud je utvrdio da legitimitet organa EU da postavljaju norme koje obavezuju u Poljskoj postoji samo u onom obimu koliko je to poljski suveren, znači narod, dao saglasnost. Poljsko pravosuđe spada u poljski ustavni identitet. U vezi s tim ono nikada nije predato EU i ostaje u isključivoj nadležnosti poljskog zakonodavca", stoji u obrazloženju presude. (3)

Poljski sud smatra da neke odluke CJEU predstavljaju povredu principa vladavine prava i suvereniteta Poljske. Sud, s pravom, smatra da su države članice na Uniju prenele samo neke, a ne sve nadležnosti. On zastupa usko tumačenje suprematije prava  Unije, a ne široko, na čemu insistiraju evropske institucije. Sud tvrdi da u nekim oblastima one deluju “ultra vires”, da izlaze iz okvira svojih kompentencija i na taj način krše poljski ustav. Sud Poljske naglasio je da je Ugovor o EU, kao i svaki ratifikovani međunarodni sporazum, postao deo poljskog pravnog sistema, ali da se u hijerarhiji nalazi ispod Ustava Poljske i mora da bude u skladu s njim.Vlada u Varšavi sada zaključuje da zemlječlanice same mogu da odlučuju o tumačenju evropskog prava, a ne CJEU.

Komisija je 22. decembra prošle godine, dakle posle obustavljanja postupka protiv Nemačke, pokrenula postupak protiv Poljske zbogviše odluka njenog ustavnog suda. Te odluke, po mišljenju Komisije, predstavljaju povredu generalnog principa autonomije, primata, važenja i uniformne primene pava Unije i obavezujućeg važenja odluka CJEU.

Konflikt između Brisela i Varšave počeo je 2015, posle dolaska na vlast konzervativno-nacionalističke i evroskeptične stranke Prava i pravde. Tačna je primedba da je nova vlada učinila znatne napore da disciplinuje sudstvo i ukine njegovu nezavisnost. EU ima legitiman interes da insistira na nezavisnosti pravosuđau državama članicama, jer njihovi sudovi direktno primenjuju, pored nacionalnog, i evropsko pravo.

Poljskoj preti opasnost da bude izložena ozbiljnim finansijskimsankcijama, poput uskraćivanja sredstava iz Evropskog fonda za obnovu. CJEU je već izrekao kaznu  ovoj neposlušoj državi po kojoj ona mora da plaća milion evra dnevno.Protiv Poljske u toku su četiri postupka koje je pokrenula Komisija zbog navodnog kršenja Ugovora. Inače, ova država najveći je neto dobtinik sredstava iz EU fondova. Poljska je 2020. dobila 20 milijardi evra.

Jedan od najlucidnijih kritičara EU, nemčaki sociolog Volfgang Štrek, smatra da je metod “integracija putem prava” postao glavno srestvo da se postigne cilj stvaranja što čvršće evropske imperije. Na taj način zaobilaze se odredbe Ugovora o utvrđivanju nadležnosti. Evropski parlament (EP)i CJEU nastoje da ih sami dodeljuju  Uniji,pozvom na vrednosti navedenim  ugeneralnim odredbama Ugovora, kao što su demokratija, ljudska prava i vladavina prava. Na taj način evropske institucije polažu pravo da snažno intevenišu u unutrašnje odnose i pravne poretke nacionalnih država pod izgovorom da se tako ostvaruju evropske vrednosti. Ukoliko države članice odbiju da se povinuju takvim zahtevima, kako bi odbranile svoj suvernitet, u sporu će odlučiti CJEU, na osnovu principa suprematije evropskog prava. Kako je već istaknuto, taj princip nije sadržan u Ugovoru.

Više je nego očigledno da je Komisija postupala potpuno neprincipijelno. Nemačka je najpre bila optužena od strane Komisije zbog toga što Vlada nije sprečila  Ustavni sud da svojom odlukom dovede u pitanje suprematiju evropskog prava. Ali, po Osnovnom zakonu ona to nikako ne bi smela da uradi. Kada je Vladadala garancije da Sud neće donositi u budućnosti slične odluke, Komisija je obustavila postupak protiv Nemačke. Ali, tim garancijama Vlada je ugrozila nezavisnost Ustavnog suda, tj vladavinu prava. 

Poljska je, pak, optužena, i već kažnjena, zbog toga što ne omogućava svom Ustavnom sudu dovoljno nezavisnosti,te da na taj način krši načelo vladavine prava. Naravno, najveći greh poljskog suda je što je doveo u pitanje supermatiju prava EU.Brisel očekuje da bude promenjen sastav Ustavnog suda kako bi on donosio odluke uz primenu doktrine o primatu prava EU.

Poljsko društvo je podeljeno oko odnosa prema Uniji. Prethodna vlada izgubila je izbore zbog toga što se čvrsto držala briselskih neoliberalnih recepata. Brisel sada pokušava, zloupotrebom principa vladavine prava, da ubedi birače u toj državi da na izborima koji treba da budu održani 2023. smene sadašnju i  vrate staru vladu.

Tako je vladavina prava zloupotrebljena kao instrument za promenu režima, ističe Štrek. Nemačka vlada zadovoljilaje Komisiju obećanjem da će obeshrabriti antievropske i pronacionalne tendencije svog najvišeg suda. Na taj način podrivena je nacionalna vladavina prava, a favorizovanaje supranacionalna. Poljska vlada je optužena zbog toga što je ohrabrila antievropske i pronacionalne  tendencije u svom ustavnom sudu, suspendovala njegovu nezavisnost i tako je, po mišljenju Komisije, povredila načelo vladavine prava i na nacionalnom i na evropskom planu.

Štrek ističe da je “integracija putem prava”, a ne na osnovu Ugovora, idealan metod da se stvori evropska imperija pod nemačkom dominacijom. Zbog toga je nemačka vlada i pristala da disciplinuje svoj ustavni sud. Da li će u tome i uspeti, to je drugo pitanje.

Iz Brisela insistiraju da se dalje integracije odvijaju na osnovu vladavine pravila i da ne budu vođene političkim odlukama; da počivaju na sudskim presudama, a ne na političkoj legitimnosti, na normama, a ne na intersima. Prema briselskim oligarsima, koji zastupajuinterese krupnog kapitala i najmoćnijih država, legitimitet se crpi iz poštovanja normi, a ne iz politike saglasnosti.Kakvo je značenje normi, o tome odlučuje pravnička ekspertokratija iza zatvorenih vrata. Osim toga, tim metodom lakše se mogu disciplinovati neposlušne države nego primenom mehanizama koje predviđa Ugovor.

Takavo postupanje donosi i znatne političke teškoće, istče Štrek. Francuska, nemački kohegemon u EU, ne pokazuje entuzijazam za takav pristup. Istorijsiki i kullutno, ona preferira politiku u odnosu na legalizam, diskreciono odlučivanje u odnosu na ono koje se oslanja na pravila, personalno liderstvo u odnosu na nepersonalnu primenu pravnih normi. (4)

Pokušaj da se stvori čvršća Unija metodom “integracije putem prava” doveo je do suprotnih efekata od željenih. Nije stvorena  evropska imperija koja je kadra da deluje kao globalni politički akter, a EU je sve razjedinjenija.

Vladavina prava kao način da se poništi suvernitet nacionalnih država

Posle prvih osporavanja doktrine o suprematiji evropskog prava od strane nacionalnih ustavnih sudova u Briselu se pojavio opravdani strah da ti primeri mogu postatii zarazni. Centrifugalni otpori poništavanju nacionalnog suverniteta nedemokratskim putem postaju sve snažniji. Širom EU jačaju evroskeptični suvernistički populistički pokreti, mahom desno orijentisani. Kao što se moglo i pretpostaviti, bregzit je ugrozio opstanak Unije. Brisel ima sve više problema kako da obuzda rastuće nezadovoljstvo siromašnijih naroda Juga, kao i konzeravtivnih režima u Poljskoj i Mađarskoj. I ne samo njih.

Najnoviji udar došao je iz Rumunije. Tamošnji ustavni sud prošle godine poništio je, iz proceduralnih razloga, neke presude protiv državnih funkcionera koji su bili umešani u skandale oko zloupotrebe sredstava iz evropskih fondova.  CJEU je reagovao  21.decembra i ohrabrio rumunske sudije, koje su u isto vreme i nacionalne i evropske, da ne postupe po odluci Ustavnog suda. Na taj način, navodno, bila bi obezbeđena njihova nezavisnost u primeni evropskog prava. Rumunski sud potom je odlučio da se odluka CJEU ne može primeniti sve dok se ne promeni važeći rumunski ustavprema kome su odluke Ustavnog suda obavezujuće.

Ovakvi konflikti nastaviće se i u buduće, sve dok u Brislelu ne odustanu od zloupotrebe načela vladavine prava kako bi bili postignuti nelegitimni politički ciljevi stvaranja sve čvršće unije nedemokratskim putem. Ali, do takve promene ponašanja evrokratije teško da može doći. Interes bogatih država, predvođenih Nemačkom, je da ponište suvernitet većine država članica kako bi ih podredile svojim interesima. Sve više evropskih nacija ne želi da se podredi briselskim, tj. nemačkim, diktatima i odustane od svog suvereniteta kao bi bili ostvareni tuđi intersi.Vladavina prava tako je prestala da bude princip, a postala je samo sredstvo u ostvarivanju imperijalnih interesa najbogatijih evropskih država. Ta doktrina danas služi evropskim institucijama, najviše CJEU, da vrše prave državne udare i obaraju režime koji ne odgovaraju sultanističkoj vlasti u Briselu.

Veliki probleme evrokratiji donelo je i njeno insistiranje na nametanju svim društivima neoliberalnih kosmopolitskih moralnih normi, koje nisu uvek u skladu sa njihovim nacionalnim tradicijama. Iz Brisela više insistiraju na pravima LGBT populacije i kvir ideologiji nego na socijalnoj pravdi. Takvo agresivno postupanje dovelo je do velikih talasa nezadovoljstva, jačanja ultradesnice,  čak i do dolaska na vlast konzervativnih režima u Mađarskoj i Poljskoj. Moralne norme formiraju se spontano, u dugim vremenskim periodima i ne mogu se menjati dekretima.Jedan Solženjicinov junak kaže:”Živiš tako, živiš, onda kažu, nije u intersu radničkeklase”. Svako društvo mora imati pravo da samo bira način života koji smatra vrednim.

Da stvar u vezi sa gotovo nasilnom kulturnom homogenizacijom bude još gora, takvo postupanje je protivno izričitoj odredbi Ugovora po kojoj Unija “poštuje jednakost država članica kao i njihove nacionalne identitete, koji su neodvojivo povezani s njihovim temeljnim političkim i ustavnim strukturama”

(Čl. 4).

Komplikovana argumntacija izložena u ovom članku ima za cilj da objasni zašto je EU insistirala da se promeni Ustav Srbije i da se uvede “samoupravljanje” u srpsko pravosuđe, tj  da sudije same biraju ko će unašoj zemlji “deliti pravdu”. Cilj je da se pravosuđe oslobodi bilo kakvog unutrašnjeg uticaja i da bude podređeno intersima stranih korporacija i velikih zapadnih sila. U društvu vakum moći ne postoji. Pitanje je samo od koga će sudije biti zavisne, od domaćih ili stranih uticaja.Ustavne promena treba da obezbede da u našim sudovima dominiraju sudije koje rezonuju globalistički i preoevropski, a ne patriotski. Da sude “po tuđoj volji, i za tuđ račun”, kako bi rekao Crnjanski. Temeljne pripreme naših sudija za pravničko rezonovanje bazirano na tzv. vladavini prava vrše se već dve decenije u nastavi na pravnim fakultetima i bezbrojnim seminarima koje finansiraju strane fondacije.

Iako Srbija neće skoro postati članica EU, zapadnim vladama je u intersu da ustavni poredak u našoj zemlji oblikuju u njihovom intersu. Već sam proces pridruživanja nameće harmonizaciju unutrašnjeg sa evropskim pravom.

Ukoliko predstavničko telo bira, ili učestvuje u biranju sudija, to bi moglo voditi do pronacionalne orijentacije u pravosuđu. Takve tendencije sprečavaju se tako što se parlament isključuje iz tog procesa, jer je to, tobože, jedini način da se obezbedi poštovanje evropske vrednostitzv. vladavine prava. A šta ona znači, o tome se odlučuje u evropskim institucijama, od slučaja do slučaja.

U Briselu vrlo dobro znaju da će, pre ili kasnije, pasti Vučićev režim. Obnova demokratije u našoj zemlji mogla bi ugroziti interese zapadnih sila. Zbog toga je EU požurila da iskoristi većinu koju ima SNS u nelegitmnoj Narodnoj skupšitini kako bi Ustav bio promenjen. Jer, lakše je kontrolisati jedanaest članova Visokog saveta sudstva nego dvesta pedeset narodnih poslanika i ceo narod.

Da zaključim:nešto je trulo u Evropskoj uniji.

Autor je politikolog iz Zrenjanina

1.https://www.dw.com/sr/rat-nema%C4%8Dkih-i-evropskih-sudija/a-53410240

2.https://ec.europa.eu/commission/presscorner/detail/en/inf_21_6201

3.https://www.slobodnaevropa.org/amp/poljska-eu-pravosu%C4%91e-sukob/31498223.html

4.https://newleftreview.org/sidecar/posts/ultra-vires