Guzenbauer – od kosovskog lobiste do savetnika Vlade Srbije

Još jedan stranac, Alfred Guzenbauer, bivši austrijski kancelar,  najverovatnije će postati savetnik prvog potpredsednika Vlade za pitanja politike, evropskih integracija itd. Naravno, odmah se postavlja pitanje čime je zavredeo takvu poziciju, u čemu je njegova stručnost i kakvu politiku zastupa?

Guzenbauer je za kancelara Austrije izabran u januaru 2007. godine i nije bio baš uspešan - na tom mestu se održao manje od dve godine. Istakao se za to vreme kao promoter kosovske nezavisnosti, a poznat je i kao biznismen i savetnik kazahstanskog predsednika. Prate ga različite kontroverze, tako da mediji objavljuju kako je „njegova savetnička delatnost više puta uzburkala austrijsku javnost“[1].

Poznata je njegova izjava da će Austrija među prvima priznati Kosovo ("Mi nećemo sedeti u prvim redovima i gledati šta drugi rade")[2]. Austrija je to zaista i učinila već 20. februara 2008. godine. Pre toga, krajem 2007. godine izjavio je kako se sa srpskom vladom pregovara o tome kako da Kosovo dobije nezavisnost, a da Srbija ne bude ponižena, ističući da Zapad treba da prihvati kako Srbija u tom trenutku ne može da prizna nezavisno Kosovo i prihvati Ahtisarijev plan, ali da se mogu pronaći modaliteti da se taj plan ostvari. Predlagao je više modela, i svaki je podrazumevao primenu Ahtisarijevog plana i nezavisnost Kosova. Doduše, imao je razumevanja za Srbe sa severa i zalagao se da im se dopusti određena autonomija, slična recimo onoj koju ima Južni Tirol u Italiji.

Ova oblast (pretežno naseljena Nemcima) do Prvog svetskog rata bila je deo Austro-Ugarske koja je tu oblast izgubila (pripojena je Italiji) posle poraza u tom ratu. Međudržavnim sporazumima između Austrije i Italije dobila je veliku autonomiju, nemački jezik, pored italijanskog, ima status službenog, ali je Austrija pristala da se ni na koji način ne meša u unutrašnje stvari Južnog Tirola, tj. Italije.

Ako se iz ovoga povuče paralela na Srbiju, Guzenbauerov predlog mogao bi da se svede na sledeće:

- Srbija je izgubila rat, tu činjenicu treba da prihvati i da se odrekne Kosova i Metohije.

- Ono o čemu treba da pregovara i što joj kao pravo treba priznati jesu prava srpske manjine i poseban status severa u okviru nezavisnog Kosova.

Posle Guzenbauerovih izjava iz 2007. godine, Leon Kojen, koji je tada bio koordinator državnog pregovaračkog tima, označio je sasvim ispravno takav predlog kao protivpravno i protivustavno odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, a posle izjave iz januara 2008. godine o tome kako će Austrija među prvima priznati Kosovo, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić uputio je austrijskom ambasadoru u Srbiji oštar demarš u kojem se kaže da se "Republika Srbija oštro protivi ovakvim izjavama smatrajući da proces pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije treba nastaviti pod okriljem Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija"[3] kao i da takve izjave kvare bilateralne odnose dve zemlje.

Sadašnja vlada i pregovarači, međutim, umesto da se i dalje drže ovih principa i Rezolucije 1244, da se eventualno ponudi celom Kosovu i Metohiji u okviru Srbije status sličan Južnom Tirolu, odrekli su ih se i prihvaćen je tzv. briselski sporazum, kojim se stvara zajednica srpskih opština i daje poseban status severu, ali u okviru Kosova kojem se priznaju suštinske odlike državnosti. U velikoj meri to je ostvarenje ideja koje je zastupao Guzenbauer, tako da ne čudi preokret u odnosu na 2008. godinu – tada je dobio demarš, a sada poziv da bude savetnik prvog potpredsednika Vlade za politička pitanja.

Kako ne bi izgledalo da je u pitanju američki diktat, Srbija je, zvanično, još ranije, Austriju zamolila za pomoć oko rešavanja kosovskog pitanja.[4]

Teško je govoriti danas o nekoj sasvim samostalnoj austrijskoj politici prema Srbiji. Ona je tu moć izgubila još 1918. godine posle velikog rata. U pitanju je mnogo više instrumentalizacija američke politike, što nije teško uvideti kada na primer, austrijski ministar inostranih poslova Špindeleger izjavi da su „granice utvrđene“ i kako je u stvari „bitno da se unutar tih granica dođe do rešenja prihvatljivog za oba naroda“[5], kako Austrija podržava Srbiju na njenom „evropskom putu“ i kako se od nje ne traži da SADA prizna nezavisnost Kosova.

Potpuno je jasno da iz toga „ne sada“ sledi da se formalno priznanje ostavlja za neku kasniju fazu, a da su evrointegracije i dalje najviši politički cilj srpske vlasti, iako bi trebalo da budu samo sredstvo za ostvarenje nekih viših vrednosti.