Политички живот | |
Гузенбауер – oд косовског лобисте до саветника Владе Србије |
![]() |
уторак, 27. август 2013. | |
Гузенбауер је за канцелара Аустрије изабран у јануару 2007. године и није био баш успешан - на том месту се одржао мање од две године. Истакао се за то време као промотер косовске независности, а познат је и као бизнисмен и саветник казахстанског председника. Прате га различите контроверзе, тако да медији објављују како је „његова саветничка делатност више пута узбуркала аустријску јавност“[1]. Позната је његова изјава да ће Аустрија међу првима признати Косово ("Ми нећемо седети у првим редовима и гледати шта други раде")[2]. Аустрија је то заиста и учинила већ 20. фебруара 2008. године. Пре тога, крајем 2007. године изјавио је како се са српском владом преговара о томе како да Косово добије независност, а да Србија не буде понижена, истичући да Запад треба да прихвати како Србија у том тренутку не може да призна независно Косово и прихвати Ахтисаријев план, али да се могу пронаћи модалитети да се тај план оствари. Предлагао је више модела, и сваки је подразумевао примену Ахтисаријевог плана и независност Косова. Додуше, имао је разумевања за Србе са севера и залагао се да им се допусти одређена аутономија, слична рецимо оној коју има Јужни Тирол у Италији. Ова област (претежно насељена Немцима) до Првог светског рата била је део Аустро-Угарске која је ту област изгубила (припојена је Италији) после пораза у том рату. Међудржавним споразумима између Аустрије и Италије добила је велику аутономију, немачки језик, поред италијанског, има статус службеног, али је Аустрија пристала да се ни на који начин не меша у унутрашње ствари Јужног Тирола, тј. Италије. Ако се из овога повуче паралела на Србију, Гузенбауеров предлог могао би да се сведе на следеће: - Србија је изгубила рат, ту чињеницу треба да прихвати и да се одрекне Косова и Метохије. - Оно о чему треба да преговара и што јој као право треба признати јесу права српске мањине и посебан статус севера у оквиру независног Косова.
Садашња влада и преговарачи, међутим, уместо да се и даље држе ових принципа и Резолуције 1244, да се евентуално понуди целом Косову и Метохији у оквиру Србије статус сличан Јужном Тиролу, одрекли су их се и прихваћен је тзв. бриселски споразум, којим се ствара заједница српских општина и даје посебан статус северу, али у оквиру Косова којем се признају суштинске одлике државности. У великој мери то је остварење идеја које је заступао Гузенбауер, тако да не чуди преокрет у односу на 2008. годину – тада је добио демарш, а сада позив да буде саветник првог потпредседника Владе за политичка питања. Како не би изгледало да је у питању амерички диктат, Србија је, званично, још раније, Аустрију замолила за помоћ око решавања косовског питања.[4]
Потпуно је јасно да из тога „не сада“ следи да се формално признање оставља за неку каснију фазу, а да су евроинтеграције и даље највиши политички циљ српске власти, иако би требало да буду само средство за остварење неких виших вредности. |