.jpg)
| Politički život | |||
Fraza o pomirenju |
 |
 |
 |
| nedelja, 13. jul 2008. | |
|
Da li se iza fraze o pomirenju kriju „goli ekonomski interesi“, kako je to formulisao novinar B92 Miša Stojiljković u nedavnoj emisiji „Uvećanje“? Ili se tu radi o mogućnosti da sve što se ranije dešavalo prekrije amnezija, kako kaže Boža Đelić? U svakom slučaju, ideju o političkom ili nacionalnom pomirenju skoro celokupna javnost dočekala je sumnjičavo, kao da je sva ta priča apsolutno nepotrebna Srbiji. Čini se da je to posledica toga što je ova vlada prva vlada postpetooktobarske Srbije koja protiv sebe ima dominantne stvaraoce javnog mnenja, iako je izabrana, što znači i da neka tiha većina ipak stoji iza nje. Kako to da je pomirenje ideja koja je toliko odbojna svima baš u Srbiji za koju je doskora važio konsenzus o tome da se u njoj vodi „kulturni rat“, a da se politički protivnik shvata sa tolikim osećanjem neprijateljstva? Odgovor na ova pitanja nije teško naći. Upravo formirana vlada nastala je u trenutku kada je verbalni rat između političkih grupa u našoj zemlji doživeo vrhunac. Prezir je reč preko koje se dobro može pratiti stanje tog rata. „Žuti“ za patriote nisu samo politički protivnici nego, sada i sasvim javno, izdajnici, od skora i diktatori. Njihova vlada je smrt i kraj Srbije. S druge strane i Druga Srbija pomirenje smatra potpuno nepotrebnim. Vesna Pešić čak kaže kako ona i ne primećuje neki totalni rat na srpskoj političkoj sceni i sve joj se to čini nepotrebno. Obe reakcije nisu nimalo čudne – sama ideja pomirenja prst je u oko i Prvoj i Drugoj Srbiji. Političko ili nacionalno pomirenje naprosto je suprotno uobičajenoj praksi u našoj javnosti i protivljenje njemu samo je znak da grupe koje su u kulturno-političkom ratu ne žele da odustanu od svojih navika. Svaka od njih ima spremnu sličnu zamenu teze kada je u pitanju pomirenje. Ono je predstavljeno kao nacionalno jedinstvo u kome se zaboravljaju sve razlike i svi argumenti, ranije greške i prestupi se brišu, tako da sve nestaje u poslovičnoj noći u kojoj su sve krave crne. Na ovaj način lako je pomirenje prikazati kao nešto neprihvatljivo. Međutim, pomirenje koje nam je potrebno uopšte se ne odnosi na ovu amneziju ili jedinstvo u kome nestaje stvarnost. Kao što je u pomenutoj emisiji dobro objasnio i istoričar Predrag Marković, pomirenje je znak da se shvata da politički protivnik ne mora da bude krvni neprijatelj. To nije znak da mi želimo da zaboravimo vlastite političke principe ili da greške iz prošlosti prestaju to da budu, već znak da želimo da pogrešne prakse zamenimo ispravnim, a ne da istisnemo iz društva same ljude koji su povezani sa tim praksama. Naš problem, međutim, nije samo u tome što su akteri, da tako kažemo, emocionalno vezani za rat koji vode, nego u tome što je ideja ovakvog pomirenja, koje ostavlja sve razlike, ali pravi razliku suparnik-neprijatelj, pri čemu neprijateljstvo osuđuje, previše apstraktna za veći deo javnosti, iako se na toj razlici temelji demokratsko društvo. Da to pokažemo preko iste emisije sa kojom smo počeli. Posle nekog vremena, na primedbu o „frazi o pomirenju“ iza koje se kriju samo goli ekonomski interesi, Predrag Marković se nadovezao primedbom da ne vidi šta je tu loše da vlada bude zasnovana na interesima i da je dobro što nas ne više ne vode političari koji imaju mesijanske ideje. Tu je zanimljiv odgovor novinara: „Dobro, ali zašto onda ne kažu da je reč samo o interesima, nego koriste te fraze o pomirenju?“. U tom pitanju je naša tragika. Ono podrazumeva da je pred svakim političarem izbor između interesa i principa. Ako izabere stranu interesa onda će biti izložen baražnoj vatri optužbi za neprincipijelnost, ideološki bućkuriš, „prodavanje vere za večeru“. Naš novinar kao ne zna da će onaj koji javno kaže da iza svih njegovih postupaka stoje takvi interesi biti zbog toga snažno diskvalifikovan. S druge strane, za njega je fraza o pomirenju samo fraza koja služi da zamaskira ove interse, ona nema nikakvu vrednost sama po sebi. Tu imamo nesporazum između jednog „demokratskog“ novinara i jednog demokrate istoričara na više ravni. Dok istoričar misli da je pomirenje samo po sebi vredno, novinar misli da je suvišno, dok istoričar misli da su interesi legitiman deo politike, dotle su oni za novinara polje za izbegavanje na koje treba navlačiti samo one kojima se žele videti leđa. I ono što je najbitnije: dok se za novinara principi i interesi isključuju, dotle istoričar ne vidi nikakvu protivrečnost između to dvoje. Može se biti za političko pomirenje kao princip, a opet slediti i vlastite interese u političkom delovanju. Ova nova vlada ima šansu da pokaže da je to tako. A da bi to postigla, mora znati da odbije optužbu da je za političko pomirenje samo zbog svojih golih ekonomskih interesa. |
Od istog autora
- Platani i mediji
- Tarot prosvetiteljstvo
- Rat je bio dobar
- Dekafeizirana politika
- Rasizam bez rase
- Žižekova filozofizacija hrišćanstva
- Intelektualci kao medij
- Tužba za mir
- Libertarijanski raj i promena
- Izlazak iz pećine
- Kultura održavanja stereotipa
- Srbizam
- Tehno Srbija
- Arheologija ideologije
- Filozof Maša Mileusnić
Ostali članci u rubrici
- Protesti građana i dalje rade
- Rezervat Aleksandra Vučića i Vlade Srbije za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Zašto Srbija nije u stanju da izvuče pouke iz nesreća koje joj se dešavaju? Svi tragovi odgovornosti vode ka vrhu kolonijalne uprave
- Rezolucija o merama koje država Srbija mora da preduzme povodom stanja na KiM
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
