Fašizmom protiv fašizma

Kada su tridesetih godina upitali Hjui Longa, guvernera države Luizijane, da li bi fašizam ikada mogao doći u Ameriku, njegov odgovor je glasio ovako: „Naravno, samo što će ga ovde zvati anti-fašizam.“

„Anti-fašizam“ na koji je aludirao guverner Long stigao je u Srbiju i ustoličen je zakonom, koji je beskrajno frivolna i neodgovorna Skupština Srbije nedavno usvojila.

Tim zakonom, propisuje se „zabrana manifestacija, isticanje simbola ili obeležja ili bilo kakvog drugog delovanja neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja,“ (član 1) a istovremeno se zabranjuju manifestacije, isticanje simbola ili obeležja „kojima se propagiraju ideje i delatnosti“ neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja (član 2).

Članom 3, zakon zabranjuje proizvodnju, umnožavanje ili skladištenje propagandnog materijala ili simbola kojima se podstiču razni oblici mržnje ili netrpeljivosti ili se „propagiraju ili opravdavaju neonacističke i fašističke ideje i organizacije“. Član 4. ide korak dalje, pa zabranjuje umnožavanje i upotrebu simbola (pretpostavlja se i argumenata) „kojima se propagiraju ili opravdavaju ideje, radnje ili postupci lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine“

Ovde već dolazimo do jedne logičke, pa i gramatičke nedoumice. Da li se polazi od pretpostavke da je svako lice, koje je bilo osuđeno za ratni zločin, na neki način povezano sa fašizmom? Recimo, ako je taj zločin bio počinjen u kontekstu ratova u Ruandi (ko su tamo bili fašisti: Tutsi ili Hutu?), ili Iraku, Avganistanu, ili Šri Lanki?

Ali ovo su ipak poprilično sitničarski komentari koji još uvek ne zadiru u suštinu stvari. Nedostatak ovog zakona, koji bode oči, odnosi se na samu metu njegove zabrane: u tekstu se pojmovi „fašizam“ i „neonacizam“ uopšte nigde ne definišu. Na koji način savestan građanin, koji želi da skrupulozno ispoštuje zakon svoje zemlje i koji marljivo nastoji da ne naruši ni jednu od njegovih odredbi, može biti siguran da je u svojim izjavama i postupcima i dalje na pravom putu?

U zakonodavstvu, osnovni je princip da zakonske odredbe moraju biti što jasnije svakom ko ih čita i ko se trudi da ih ispoštuje. Pravni udžbenici i priručnici širom sveta naglašavaju ovo pravilo. Tako, na primer, u „Zakonodavnom priručniku“ države Južne Dakote (jedne od SAD) stoji sledeće: „Temeljno načelo zakonodavstva je da se na najmanju meru svede mogućnost pogrešnog tumačenja.“[1] Ali srpski zakonodavac ne mora, ako to ne želi, da se rukovodi savetima pravnika neke od manje poznatih i sasvim nebitnih saveznih država SAD. Međutim, ako mu je stalo do evropskih integracija, onda ne bi trebalo da se ogluši o to šta na ovu temu ima da kaže „Zakonodavni vodič Evropskog parlamenta, Saveta i Komisije.“[2] A tamo doslovce stoji sledeće:

„Zakonski propisi Zajednice biće pisani jasno, jednostavno i precizno,“tako da će zakonodavni akt biti „jasan, lako razumljiv i nedvosmislen; jednostavan, sažet, i bez suvišnih elemenata; precizan, da ne ostavlja neizvesnost u glavi čitaoca.“[3]

Priručnik evropskih ustanova već u produžetku nas opominje na vrlo ozbiljne razloge za primenu ovakvih standarda prilikom pisanja zakona:

„Ovo načelo zdravog razuma izražava takođe i opšte pravne principe, a to su: ravnopravnost građana pred zakonom, u smislu da bi zakon trebalo da bude dostupan i razumljiv svima; pravna sigurnost, utoliko što mora postojati mogućnost da se predvidi kako će zakon biti primenjivan.“[4]

Kako zakon srpske Skupštine prolazi u svetlu ovih klasičnih pravnih i zdravorazumskih principa? Činilo bi se da on, to jest njegovi sačinitelji, padaju već na prvom koraku zato što se u tekstu predpostavlja nešto što bi za svrhe jednog pravnog akta najpre trebalo definisati. Šta su fašizam, neonacizam, njihove ideje, simboli i manifestacije? Koji je sadržaj političkih stavova i praksi koji se ovim zakonom zabranjuju? Ako savesnog građanina zakon  uskraćuje za tu veoma bitnu informaciju, on ne samo da mu oduzima punu upotrebu ustavom zagarantovane slobode izražavanja, već ga stavlja i u izrazito nepovoljan položaj pravne nesigurnosti. Ako građanin ne zna kakvih stavova i postupaka treba da se kloni, on će iz predostrožnosti ćutati i svoje ustavom zajemčene slobode neće uopšte ni koristiti. Zato član 1. ovog zakona, gde se zabranjuje aktivnost nedefinisanih fašističkih i neonacističkih udruženja „kojima se na bilo koji način povređuju ustavna prava ili slobode građana,“ deluje ako ne kao vrhunski cinizam, ono u svakom slučaju kao još jedan ekser u mrtvačkom sanduku slobode u ovoj zemlji.[5]

Ako nam je stalo da idemo u Evropu, onda moramo oslušnuti dalje neke praktične savete uglednih evropskih ustanova, kada se radi o pisanju zakonskih nacrta: „Zakonski nacrti imaju uzimati u obzir osobe na koje se odnose, tako da će im pružiti mogućnost da identifikuju bez dvosmislenosti svoja prava i obaveze, kao i (prava i obaveze) osoba čija je funkcija da zakonsku normu primenjuju.“[6]

Ako bi se držali ovakvih evropskih stavova, onda je član 3. zakona krajnje zabrinjavajući: „Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, veličanje ili na bilo koji drugi način širenje propagandnog materijala, simbola ili obeležja kojima se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema slobodnim opredeljenjima građana, rasna, nacionalna, ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju ili opravdavaju neonacističke i fašističke ideje i organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak. “ [7]

U ovom članu zakona, koji se po svom naslovu bavi kontrolisanjem fašističke delatnosti, najednaput i bez upozorenja težište prelazi sa propagiranja jedne neodređene političke ideologije na takoreći moralno-psihološki teren širenja „mržnje i netrpeljivosti“. To su pojmovi koji, potpuno u stilu u kome je ovaj zakon sročen, opet ostaju nedefinisani. Pređašnje težište, „propagira(nje) i opravdava(nje) neonacističke i fašističke ideje i organizacije,“ gotovo da se pretvara u neku naknadnu misao i sve se to zaokružuje zabranom nedefinisanih radnji koje „na drugi način ugrožava(ju) pravni poredak.“

Neumoljive evropske norme, sa kojima će srpski poslanici, sudije i pobornici ovog zakona morati da se suoče, i utoliko pre ukoliko im brže bude pošlo za rukom da Srbiju stvarno povedu putevima evropskih integracija, propisuju da „tamo gde izrazi koji se koriste u zakonskom aktu nisu nedvosmisleni, oni se moraju definisati zajedno u jednom članu na početku tog akta.“[8] U odsustvu takve definicije, naš hipotetički savesni srpski građanin je na velikim mukama. On ne može da bude siguran kako će se neki njegov malo jači ili nedovoljno obazrivi komentar u sudnici protumačiti, niti on može unapred da zna da neko zadužen za sprovođenje ovog zakona neki njegov stav inadžijskog neodobravanja prema nekome ili nečemu neće uzeti kao dokaz kažnjive netrpeljivosti i mržnje.[9]

Ali ako je položaj građanina delikatan, podjednako je nezavidan i položaj zakonodavca koji se ovako olako i bez proučavanja materije latio tako pozamašnog projekta društvenog inženjeringa. Čak i da se zakonodavac prisetio obaveze da definiše svoje ključne pojmove, u ovom slučaju ne bi mu išlo lako. Kako saznajemo na sajtu Wikipedia, istina ne nekom strogo naučnom izvoru, ali ipak od praktične pomoći, i koji bi trebalo da bude dostupan prosečnom članu srpskog parlamenta:

„Šta je to fašizam i fašistička država veoma je sporno pitanje koje je vrlo složeno i predmet oštrih nesuglasica. Istoričari, politički naučnici i druge kategorije naučnih radnika vodili su dugotrajne i ostrašćene debate u odnosu na tačnu prirodu fašizma i njegova suštinska načela.“ Enciklopedija zatim značajno dodaje: „Jasno je da, ukoliko bi se definicija ograničila na prvobitni italijanski fašizam, onda bi pojam ‘fašizma’ ostao bez velikog značaja van okvira italijanskih političkih odnosa.“ [10]

Stav DŽordža Orvela, poznatog britanskog analitičara savremenih distopija, briljantnog polemičara i pronicljivog kritičara politički motivisane zloupotrebe jezika (posebno u diskursu grupa nadahnutih totalitarizmom), kristalno je jasan po ovom pitanju: fašizam je maglovit epitet, pežorativna etiketa koja se pakosno lepi ljudima i idejama koji nam se ne sviđaju ili sa kojima se ne slažemo, u nastojanju da ih na taj način diskreditujemo.

Svojom karakterističnom britanskom ironijom, Orvel kaže da je „...reč fašizam skoro u potpunosti lišena sadržaja. U običnom razgovoru, ona se koristi čak neuračunljivije nego li u štampi...Sa izuzetkom relativno malog broja fašističkih simpatizera, gotovo svaki Englez bi prihvatio da je reč ‘siledžija’ sinonim za ‘fašistu.’ To je otprilike nešto najsličnije definiciji ove strahovito zloupotrebljavane reči što postoji.“[11]

To što Orvel kaže, možda je i tačno, ali ako pojam siledžije uzmemo kao sinonim za fašistu, onda imamo jedan drugi problem, a to je da se pobornici ovog zakona već godinama na srpskoj društvenoj i političkoj sceni ponašaju kao siledžije. Međutim, oni za sebe insistiraju da su izraziti anti-fašisti. Osim vizionarskog upozorenja Hjui Longa (koji, doduše, nije bio nikakav intelektualac već prosti populistički političar) ne bi znali kakvo drugo objašnjenje da ponudimo za ovaj stvarno složeni fenomen.

Čini se da srpska javnost ima puno razloga da bude veoma zabrinuta sve brojnijim pretnjama osnovnim i neotuđivim ljudskim slobodama koje se nadvijaju nad Srbijom. Sloboda mišljenja, osećanja, raspoloženja, izražavanja, istupanja, raspravljanja... sloboda da budemo opušteni i da ne strahujemo od drakonskih kazni za neku manifestaciju neobuzdanog duha koju anonimni društveni cenzori ne odobravaju... sloboda da budemo osobe koje jesmo bez da imamo da strahujemo da će nas čovekomrzci naoružani ljigavim i primitivno sročenim „zakonskim regulativama“ za to moći uzeti na nišan... svi ti oblici slobode nalaze se u vrlo nesigurnom položaju.

U jednoj pravno uređenoj državi postoji još jedna stvar koju ljudi imaju pravo da očekuju: da će zakoni biti usklađeni, konzistentni, da se neće međusobno poništavati i da jednim zakonom neće biti oduzimana prava koja su drugim data. Kako bi se zakon koji komentarišemo mogao uskladiti sa zvučnim odredbama takođe srpskog „Zakona o javnom informisanju“[12] gde u članu 1 stoji doslovce ovako:

„Pravo na javno informisanje obuhvata naročito pravo na slobodu izražavanja misli, slobodu prikupljanja, istraživanja, objavljivanja i širenja ideja, informacija i mišljenja, slobodu štampanja i distribucije... slobodu primanja ideja, informacija i mišljenja...“

Jasno je da u „Zakonu o zabrani manifestacija neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja“ nema ni traga od uvažavanja ovih sloboda, niti svesti o njihovom postojanju.

(Stefan Karganović je predsednik holandske nevladine organizacije AmicusIuris koja interveniše pred nadležnim evropskim ustanovama u slučajevima grubog narušavanja osnovnih ljudskih prava, sa posebnim naglaskom na prekršaje te vrste u politički nerazvijenim balkanskim društvima) 

Z A K O N

O zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja

Član 1.

Ovim zakonom uređuje se zabrana manifestacija, isticanje simbola ili obeležja ili bilo kakvog drugog delovanja neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, kojima se na bilo koji način povređuju ustavna prava ili slobode građana i propisuju sankcije za povredu ovog zakona.

Član 2.

Zabranjuju se manifestacije, isticanje simbola ili obeležja ili bilo kakvo drugo delovanje pripadnika i pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja kojima se propagiraju ideje i delatnosti takvih organizacija i udruženja.

Ukoliko nadležni organ utvrdi da registrovana organizacija ili udruženje postupaju suprotno odredbi stava 1. ovog člana, pokrenuće postupak za brisanje iz registra, u skladu sa zakonom.

Član 3.

Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, veličanje ili na bilo koji drugi način širenje propagandnog materijala, simbola ili obeležja kojima se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema slobodnim opredeljenjima građana, rasna, nacionalna, ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju ili opravdavaju neonacističke i fašističke ideje i organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak.

Član 4.

Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se propagiraju ili opravdavaju ideje, radnje ili postupci lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine.

Član 5.

Manifestacijom, isticanjem simbola ili obeležja ili bilo kakvim drugim delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kojeg naroda, nacionalne manjine, crkve ili verske zajednice.

Član 6.

Izazivanjem, podsticanjem i širenjem mržnje ili netrpeljivosti u smislu člana 3. ovog zakona smatra se činjenje dostupnim javnosti simbola, obeležja ili propagandnog materijala koji sadrže neonacistička ili fašistička obeležja preko računarskih sistema.

Propagandnim materijalom, simbolima i obeležjima iz stava 1. ovog člana smatraju se naročito: zastave, značke, oznake, crteži, grafiti, amblemi, fonografski zapisi, muzički sastavi, fotografije, parole, uniforme, ili delovi uniformi.

Neonacističkim ili fašističkim organizacijama ili udruženjima iz člana 2. ovog zakona smatraju se one organizacije ili udruženja koje u svojim statutarnim ili programskim dokumentima afirmišu ili šire neonacističke ili fašističke ideje i postupke.

Član 7.

Novčanom kaznom od 5.000,00 do 50.000,00 dinara kazniće se za prekšaj fizičko lice koje učestvuje u manifestaciji, ističe simbole ili obeležja ili delovanjem na bilo koji drugi način kao pripadnik ili pristalica neonacističke ili fašističke organizacije ili udruženja propagira ideje i delatnost takve organizacije i udruženja (član 2).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i registrovana organizacija ili udruženje novčanom kaznom od 100.000,00 do 1.000.000,00 dinara ako prekršaj izvrši fizičko lice koje je njen član.

Član 8.

Novčanom kaznom od 100.000,00 do 1.000.000,00 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako:

1) proizvodi, umnožava, skladišti, prezentuje, veliča ili na bilo koji način širi propagandni materijal, simbole ili obeležja kojima se izaziva, podstiče ili širi rasna, nacionalna ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju ili opravdavaju neonacističke ili fašističke ideje ili organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak (član 3);

2) proizvodi, umnožava, skladišti, prezentuje, širi ili na bilo koji drugi način upotrebi simbole kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji ili postupaka lica iz člana 4. ovog zakona (član 4).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 5.000,00 do 50.000,00 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se preduzetnik novčanom kaznom od 50.000,00 do 500.000,00 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se fizičko lice novčanom kaznom od 5.000,00 do 50.000,00 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana može se izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta kojim je prekršaj izvršen.

Član 9.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od objavljivanja u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.

Prilog II

Mnoge ustanove i države (dovoljno je samo pogledati onog poslednjeg orla sa desne strane), od drevnih vremena pa do danas, mogli bi da potpadnu pod oštricu diletantski napisanog zakona o fašističkim i neonacističkim manifestacijama, koji je usvojila srpska Skupština:

Ako je većina poslanika svoje obrazovanje stekla po Bolonjskim standardima, onda je razumljivo što kada su glasali nisu znali neke pojedinosti o istorijskom poreklu i korišćenju kukastog krsta. Krivična prijava u Srbiji protiv nacističkog ideologa Gautame Bude, a to je nešto što član 2. Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja sada nalaže, možda bi bila komična:

Ali krivična prijava protiv njega (član 7.) i njegove stranke (član 8.), sa mogućnošću novčane kazne do 1.000.000,00 dinara ne samo da bi predstavljalo delicious ironiju, već je to sada pozitivna zakonom utvrđena obaveza čije izvršenje je ujedno i lakmus test licemerja struktura koje su ovaj zakon donele u svrhu selektivnog zastrašivanja i ućutkivanja građana:

Da li bi bilo fer krivično goniti samo zavedenu decu, koji su bez ikakvih perspektiva u jednom ruiniranom društvu, i kojima je ponuda od 10 evra možda bila dobrodošla da nekome poziraju za ovu sliku kao dokaz postojanja fašističke opasnosti u Srbiji, dok mini fireri mirno uživaju sve počasti i prećutnu amnestiju? : 

[1] State of South Dakota: Legislative drafting manual,” s. 3, na internet stranici: http://legis.state.sd.us/general/DraftingManual.pdf 

[2] Joint Practical Guide: Guide of the European Parliament, the Council and the Commission, na internet stranici: http://eur-lex.europa.eu/en/techleg/index.htm