Embrion ekonomske nezavisnosti

Naplaćivanje poreza

Prvi prinicip, na koji se moramo pozvati kod ocene nekog od predloga u vezi sa izmenom bilo koje odredbe o porezima, jeste pitanje da li je predlog zasnovan na pravu. Prema Ustavu RS samo država može da uvodi i naplaćuje poreze i da ih posle na osnovu zakona raspodeljuje korisnicima javnih prihoda (član 91. i 184). Izuzeci od ovog pravila, jesu federalne ili konfederalne države, kao što su SAD ili Švajcarska, Kanada, gde su porezi podeljeni na federalne i pokrajinske i gde je razvijen model fiskalnog federalizma u skladu sa federalnom strukturom države. Rešenje da samo republika uvodi i naplaćuje poreze ne predstavlja nikakvo ograničenje prava pokrajina i sasvim je u skladu sa rešenjima koje možemo naći i u zemljama sa najsavremenijim poreskim sistemima, koje primenjuju najrazvijenije zemlje Evrope.

Primenom ovog pristupa zagarantovana je jednakost svih građana pred poreskim vlastima, što garantuje član 3. Ustava Nemačke, član 7. Ustava Austrije, član 1. Ustava Holandije. Zbog toga je predlog iz Statuta APV o uvođenju dodatnih ovlašćenja Pokrajini u pogledu autonomne naplate poreza, protivustavan i nerazuman. Predlog Statuta pokušava da uvede autonomnu naplatu poreza na dobit i dohodak građana, kao presedan, koji ruši princip, i koji pod određenim uslovima može biti zloupotrebljen, kao još jedan dokaz državnog statusa Pokrajine.

Isplaćivanje subvencija

Predlog Statuta predviđa da sredstva naplaćena od poreza na dobit preduzeća i poreza na dohodak građana na teritoriji APV, služe za finansiranje nadležnosti Vojvodine, što je predviđeno stavom 4. člana 63. Ovo ne samo da je protivustavno, već je i protiv svake logike. Prvo, ovi porezi su se i sada u najvećoj meri vraćali Pokrajini, po principu poreske zajednice, te nije jasan razlog zbog čega se sada to rešenje prenosi u Statut, osim ako se ne želi nagovestiti promena odnosa u raspodeli. U 2008. porez na dobit deljen je između Pokrajine i Republike u odnosu 42,7:57,3 a porez na dohodak građana ostavljao je Pokrajini udeo od 40 odsto. Drugo, ukoliko neko smatra da je raspodela nepravična, tada sigurno nije uzeo u obzir da je profit ostvaren poslovanjem na teritoriji cele zemlje, da se subvencije na poljoprivredno zemljište, za stoku, mleko, a za izvoz, isplaćuju na teret republičkog budžeta i za preduzeća i fizička lica iz Vojvodine.

Uostalom, i u postojećem načinu naplate i raspodele pomenutih poreza postoji usaglašena srazmera. U skladu sa tim, u prethodnoj godini je, u prva tri kvartala, u Pokrajini naplaćeno 18,65 milijardi dinara poreza na zarade i 7,50 milijardi dinara poreza na dobit preduzeća. Od toga je u Pokrajini, po osnovu poreza na dobit preduzeća ostalo 3,20 milijardi dinara, a od poreza na zarade 10.46 milijardi dinara.

U visini prihoda od poreza koji su apostrofirani kao izvorni za Pokrajinu je još jedna nelogičnost tog predloga. Naime, i da celokupna masa naplaćenih poreza na dobit i dohodak građana ostane Pokrajini, to ne pokriva ni 30 odsto sadašnjeg budžeta, te nije jasno zašto se želi napraviti izuzetak od opšteg principa raspodele ovih poreza između Republike i lokalnih samouprava, ako ne postoje neki drugi razlozi koji nisu javno izneseni.

Pravilo da se porezi naplaćuju samo na osnovu zakona, i ni jednog nižeg pravnog akta, uvedeno je pre nekoliko vekova i osnovni je instrument ograničenja samovolje vlasti u poreskom sistemu. S obzirom da je Statut AP Vojvodine niži pravni akt od bilo kog zakona, što ne može da se promeni bilo kakvom retoričkom vratolomijom kojom se on prevodi u snagu zakona na teritoriji Vojvodine, sasvim je jasno da je svako navođenje poreza koji će se naplaćivati u Pokrajini protivpravno i protivustavno. Primenu ovog principa su u Ustavu zaštitile sve najrazvijenije zemlje, počev od Francuske u članu 34., Italije u članu 23, Belgije član 170, kao i Srbija, u članu 91.

Javni prihodi

Materija javnih prihoda u Predlogu Statuta samo je na prvi pogled postavljena korektno i u skladu sa postavkama Ustava RS. Član 63, stav 1 i stav 2, tačka 1 Predloga Statuta APV pozivaju na povećanu pažnju. Ni u jednoj državi Evrope nije predviđena samostalnost u utvrđivanju i naplaćivanju javnih prihoda – svuda je to nadležnost centralnog nivoa. Čak ni potpuno administriranje izvornih prihoda nije prepušteno nižim nivoima.

Poslovi administriranja porezima su poslovi najvišeg nivoa vlasti, uz mogućnost ustupanja dela tih poslova nekom od nižih nivoa. U Srbiji je administriranje porezima na imovinu prepušteno opštinskim službama, ali samo u delu prvostepenog postupka. Porez na imovinu i sada predstavlja jedan od poreza koji su u celosti preneseni na opštine, ali ne samo u Vojvodini već u celoj Srbiji, i to je pristup koji se mora zadržati. Porezi su jednaki za sve i ne mogu jedne građane dovoditi u neravnopravniji položaj, samo zato što ne žive u Pokrajini.

Ideja formiranja pokrajina nisu bile njihove privredne i tržišne specifičnosti, već pre svega kulturne, multinacionalne i istorijske različitosti. Zaštita tih različitosti ne može biti rezultat poreske autonomije, koja se na mala vrata želi uvesti u specifičnosti Pokrajine, i čime se želi stvoriti embrion ekonomske nezavisnosti, koja je jedan od najopasnijih elemenata potencijalne državnosti pokrajine.

(Autor je predsednik Ekonomskog saveta DSS)