Dva razmišljanja o 5. oktobru

Ponosam sam na ovu knjigu. U njoj sam, mislim uspešno, demonstrirao kako treba da izgleda sociološka analiza jednog društva – počev od socijalnih struktura, pa sve do pojedinačnih aktera. Verovatno bih neke njene delove danas stilski drugačije napisao. Ali, iza sadržine svega napisanog i dalje stojim.

Koliko je glasova dobio Koštunica?

Svako ko je proživeo Petooktobarski prevrat navešće poneki događaj koji je, po njemu, bio “početak kraja” Miloševićevog režima. Za mene je to bila jedna rečenica koju je izgovorio Marko Blagojević.

Nakon zatvaranja biračkih mesta, 24. septembra, stotinak novinara okupilo se u beogradskom Medija centru, iščekujući prve rezultate. U jedan sat posle ponoći pred njih je izašao predstavnik CESID-a Marko Blagojević. U dvorani je zavladao tajac. Blagojević je počeo da čita pristigle izveštaje, prema kojima je Milošević ubedljivo gubio. A onda je dodao: “Ukoliko se nastavi ovakav trend, Koštunica bi mogao da pobedi u prvom krugu” (Danas, 25. septembar 2000, str. 1). Shvatajući značaj izgovorene rečenice, Blagojević je zastao i pogledao novinare. Prolomio se snažan pljesak. Od narednog jutra, u Srbiji postoji samo jedna vest: Koštunica je pobedio već u prvom krugu!

“Ja nisam mogao da verujem u ono što sam izgovorio”, svedočio je docnije Blagojević, “a nije moglo ni više od sto ljudi koliko ih je tad bilo u Medija centru, jer niko nije zamišljao da će se to dogoditi. U najboljem slučaju smo predviđali drugi krug u kome bi Koštunica, po broju glasova pobedio” (DSI, 2001:14). Da, ljudi su se nadali da će Koštunica da savlada Miloševića. Ali, da ga tuče tako ubedljivo, i to još u prvom krugu – to se činilo kao najlepši san.

Kao što ćemo kasnije videti, taj san i jeste bio kao i drugi snovi – imao je veze sa stvarnošću ali možda nije bio ni sasvim istinit. Ali, san u koji je odmah poverovalo tri miliona građana Srbije morao je da se ostvari. Blagojevićeva rečenica bila je kao okidač. Njegovo “Koštunica bi mogao da pobedi u prvom krugu” već za nekoliko sati postalo je “Koštunica je pobedio u prvom krugu”, a onda i “Ne sme biti drugog kruga!”.

Da prvi iskaz brzo preraste u drugi, zaslužni su, najpre, glasnogovornici DOS-a. Oni su, dan posle izbora, objavili da je Koštunica tukao Miloševića sa 55%:34%. Ali, da su samo oni tako nešto tvrdili, ko bi im poverovao? Međutim, i glasnogovornici polurežimskih/poluopozicionih stranaka – SRS-a i SPO-a, objavili su sličan ishod. I po šešeljevcima i po draškovićevcima, Koštunica je tukao Miloševića već u prvom krugu. I obe stranke su saopštavale istovetan rezultat: 55%:36%.

Ipak, najveću zaslugu za pretvaranje onog pogodbenog iskaza (“Koštunica bi mogao da pobedi u prvom krugu”) u bezuslovni (“Koštunica je pobedio u prvom krugu”), imali su ljudi iz Miloševićevog režima. Oni su se ponašali kao da se upravo to i dogodilo. I kao da na sve načine pokušavaju da tu istinu prikriju. Ranije, odmah po zatvaranju biračkih mesta, u SPS-u bi počinjale redovne konferencije za novinare. Prvi okvirni izveštaji čitali bi se već dva sata po zatvaranju biračkih mesta, a onda bi na svakih sat, ili dva, sledio novi sastanak sa novinarima. Ovoga puta, međutim, posle prve konferencije za novinare, kasno uveče, nastupio je muk. Na tom sastanku Nikola Šainović, glasnogovornik SPS-a, objavio je da Milošević vodi sa 50%:31%. A zatim je nestao. Cele noći više nije bilo nikoga da bilo šta saopšti. Tek sutradan, novinarima se predočavaju novi rezultati, nešto drugačiji od prvobitnih. Milošević i dalje vodi, ali sada samo sa 45%:40%.

Slično je bilo i sa Saveznom izbornom komisijom (SIK), zvaničnim telom zaduženim za sprovođenje predsedničkih izbora. U njemu su predstavnici režima imali nadmoćnu većinu. Činilo ga je dvadesetak sudija, vernih režimu, i po jedan predstavnik izbornih takmaca. Tako, opozicija u njemu nije imala više od nekolicine predstavnika. SIK se ranije oglašavao već dva sata po okončanju glasanja. Recimo, prilikom izbora 1996, već oko deset uveče saopšteni su nezvanični rezultati o broju izašlih. Dan kasnije, takođe 1996, SIK je dao i tačan izveštaj za dve trećine glasova. Ovoga puta, međutim, nije bilo ničega od toga. Celu noć i ceo dan SIK je ćutao. Tek prekosutra, 26. septembra, usledilo je jedno nemušto saopštenje. Saopštenje, ne konferencija za štampu.

Kako su zvanična glasila prenela, SIK je utvrdio da je Koštunica dobio 48% (2.428.714), a Milošević 40% glasova (2.026.478). Stoga je zaključak SIK-a bio da će “prema prvim privremenim rezultatima proteklih izbora, biti održan drugi krug predsedničkih izbora, te da će koalicija stranaka levice imati apsolutnu većinu u saveznom parlamentu i da će formirati novu saveznu vladu”.

Ovo saopštenje SIK-a bilo je ključna greška miloševićevaca. Ako ga dobro osmotrimo (za šta zgodno može da posluži Tabela 34), lako ćemo uvideti šta su tada mislili i čemu su stremili. Oni su se očigledno obeznanili kada su videli da Milošević ne može da pobedi u prvom krugu. Njima se bilo činilo da će sve biti jednostavno kao 1990. ili 1992. godine. Milošević će da dobije mnogo glasova, a ukoliko mu nešto bude nedostajalo lako će mu se dodati. Međutim, ovoga puta, Miloševićev manjak iznosio je čitavih 500.000 glasova! Toliko se jednostavno nije moglo ukrasti. Milošević je morao u drugi krug.

Onda su se miloševićevci dosetili sledećeg. Dodaće onoliko glasova koliko je potrebno da njihov takmac baš mnogo ne izgubi. Milošević je osvojio manje od dva miliona glasova. Evo mu koliko treba da se pređe taj psihološki prag. I taman toliko da se pređe 40% glasova. A i Koštunici će zakinuti gde mogu. Tako su došli do rezultata koji se njima činio baš zgodnom osnovom za drugi krug. Koštunica – 2,4 miliona glasova i 48%, Milošević – 2 miliona glasova i 40%.

A u drugom krugu, mislili su, uzeće se u pamet. Uostalom, nije im prvi put. Već su oni umeli da izgubljeni prvi krug preokrenu u pobedu. Tako su izgurali Martića 1994. godine. Tako su izgurali Milutinovića 1997. godine. Tako će i Miloševića 2000. godine.

Tabela 34

Rezultati predsedničkih izbora 2000.

prema različitim saopštenjima i odlukama

Savezne izborne komisije[1]

Najlepše od svega je to što Koštunica možda ni nije bio pobedio već u prvom krugu. Zbog spaljene građe to zapravo teško da ćemo ikada saznati. Ali, hajde da ponovo osmotrimo tabelu 34. I da pogledamo šta su, nakon Petooktobarskog prevrata, uradili prestrašeni članovi SIK-a. Oni su, u odnosu na prvo izborno saopštenje, umanjili biračko telo za milion ljudi. Umanjili su broj glasalih za nekih 250.000. Oduzeli su Miloševiću 200.000 glasova, a vratili Koštunici 40.000 glasova. I tek sa takvim prepravkama postignuta je većina od 50,24%. To je svega nekih deset hiljada glasova preko granične crte. Odveć malo u poređenju sa stotinama hiljada izbrisanih imena, ili sa stotinak hiljada poništenih glasova. Ali, ono što nas treba da zanima jeste pravac prepravki. Srazmerno je najmanje moralo biti rađeno oko Koštuničinih glasova (-40.000). Najviše je rađeno oko Miloševićevih glasova (+200.000) i, zatim, oko broja glasalih (+250.000). Ako je to bio obrnuti postupak od onog pre Prevrata, onda se može zaključiti sledeće. Glavna krađa nije bila u tome što su Koštunici oduzeti glasovi. Glavna krađa je, izgleda, bila u tome što su Miloševiću dodati glasovi.

Naravno, time što su Miloševiću pripisivani glasovi povećavan je i broj izašlih na izbore. Tako je, ujedno, Koštunica guran ispod crte od 50%. Ali, pitanje je na šta bi stvarno naišlo neko nezavisno povereništvo da je došlo da ispita brojanje. Valja imati na umu da su sve procene o Koštuničinih pedeset i nešto posto glasova davane na osnovu dela biračkog tela. Marko Blagojević je svoje predviđanje zasnivao na izveštaju o 50.000 glasova, SRS na 50% prebrojanih glasova, SPO na osnovu 53%, a DOS na osnovu 66% glasalih. Da je biračko telo bilo ujednačeno, i to bi verovatno bilo dovoljno za slanje čestitki Koštunici. Međutim, izveštaji su dolazili gotovo isključivo iz Srbije (bez Kosova), i to iz onih delova Srbije u kojima je opozicija imala podršku i posmatrače. Ali, premda je Crna Gora imala neveliko biračko telo, tamošnji glasači su se ponašali sasvim suprotno od srbijanskih. A u okolnostima kada je odluka zavisila od jednog postotka glasova (pa i manje), projekcije zasnivane na 50%-60% izbrojanih glasova jednog nehomogenog biračkog tela nisu baš mogle biti uzete kao najpouzdanije.

S druge strane, ono što bi bez ikakve sumnje potvrdilo pominjano povereništvo jeste dodavanje bar 200.000 glasova Miloševiću. To je bila glavna krađa i glavna bruka. Čim su članovi SIK-a, 26. septembra, dali prvo saopštenje, Đinđić ih je optužio da su Koštuničine glasove umanjili za 400.000, a Miloševićeve povećali za 200.000 (Danas, 27. septembar 2000). Ovo prvo nije bilo tačno. Kao što smo rekli, Koštunici izgleda da nije ukradeno više od 40.000 glasova. Ali, ovo drugo je bilo potpuno istinito. Miloševiću jeste dodato 200.000 glasova. I zbog toga što su izvršili tu drugu krađu, članovi SIK-a se nisu mogli odbraniti od optužbe za prvu. Kako da dokažu da nisu potkradali Koštunicu a da se ne otkrije kako su dopisivali Miloševiću?

A upravo je prva optužba zapalila Srbiju. “Posedujemo zapisnike sa 98,5% biračkih mesta”, izričit je bio Đinđić, prema kojima u SIK-ovih 2,4 miliona za Koštunicu “ima 400.000 glasova manje” (isto). Već sutradan stotine hiljada razjarenih građana izašlo je na ulice. U Beogradu je negodovalo 200.000 ljudi, u Novom Sadu 35.000, u Nišu i Kruševcu 25.000, u Kragujevcu 15.000, a po više hiljada građana okupilo se u Leskovcu, Užicu, Čačku, Pirotu... Da je Milošević mogao samo da oslušne šta pričaju građani! To više nisu bili zborovi negodovanja. To su bili zborovi besa, škrguta i priprema za napad. “Ne pada nam na pamet da opet šetamo i mitingujemo”, izlio je svoj jed pred okupljenim svetom Aleksandar Krstić, šef izbornog štaba DOS-a u Nišu. “Nateraćemo ga da prizna izbore!” (prema listu Danas, 28. septembar 2000).

Gotovo cela Srbija povikala je uglas na SIK: “Ma, vi kradete!”. Dan posle prvog saopštenja SIK-a, u Saveznu skupštinu, gde se nalazilo sedište SIK-a, došlo je pedeset naročitih predstavnika DOS-a. Oni su zahtevali da na uvid dobiju zapisnike na osnovu kojih je sročeno saopštenje. SIK je to odbio, pozivajući se na zakon. Dozvolu za proveru dobio je samo Nebojša Bakarec, ovlašćeni predstavnik DOS-a. On je ušao u zgradu i već posle pola sata izašao. Odmah se požalio novinarima kako on sam nije u stanju da pregleda deset hiljada zapisnika. A to što SIK ne dozvoljava pravu proveru, jasan je znak da su miloševićevci “u strahu da se ne otkrije falsifikat” (Glas javnosti, 28. septembar 2000, str. 3).

Istoga dana, DOS novinarima saopštava svoje rezultate (“na osnovu 98,72% zapisnika”). Koštunica ima 2.649.000 glasova, Milošević 1.765.000. Dakle, Koštunica je pobedio sa 52,54%:35,01%. To je 220.000 glasova više za Koštunicu i 260.000 manje za Miloševića, nego što SIK tvrdi. Ujedno i 180.000 glasova više za Koštunicu a 60.000 manje za Miloševića od rezultata proglašenih nakon Prevrata. Ako li su, 5. oktobra, spaljene Savezna skupština i tamošnja građa, nisu spaljeni sedište DOS-a ni tamošnjih “98,72% zapisnika”. Zašto je DOS oprostio SIK-u ovih 180.000 glasova za Koštunicu? Da li su oni zaista postojali, ili su bili tek plod propagandnog rata?

Na ova i druga pitanja odgovore će verovatno potražiti neki budući istraživači. Tek, toga 27. septembra javnost je bila uverena da SIK u svemu laže, a da DOS u svemu govori istinu. A kada je sutradan, 28. septembra, objavljena i zvanična odluka SIK-a o ishodu izbora, ljude iz Savezne izborne komisije više ništa nije moglo da spase od optužbi da petljaju i kradu. Po toj odluci, Koštunica je dobio 46.000 glasova više nego pre dva dana, Milošević 75.000 glasova manje, biračko telo je skraćeno za 610.000, a broj glasalih umanjen za nekih 120.000 (vidi tabelu 34). Gotovo sve brojke, iz ove odluke, bile su u nesaglasnosti jedna sa drugom. Tako je ispadalo kako je 2.213 birača glasalo bez listića, zbir upotrebljenih i neupotrebljenih listića bio je za 119.457 manji u odnosu na broj štampanih, primljeno je 95.845 listića više od broja birača, zbir važećih i nevažećih listića bio je za 16 veći od broja upotrebljenih, a svi kandidati ukupno su dobili 3.942 glasa manje od broja važećih listića. “Kradu u žurbi i panici, pa nisu u stanju da naštimuju rezultate”, jetko su primećivali građani.

I zaista, SIK se ponašao kao lopov-početnik koji tako nespretno krade da to svi moraju da primete. Predstavnik DOS-a Siniša Nikolić žalio se da su opozicioni članovi SIK-a “kao materijal za odluku koji su konačni rezultati dobili samo jedan papir na kojem su ispisani statistički podaci. Nijedan zapisnik s biračkog mesta, niti jedan presek rezultata s izbornih jedinica nismo bili u prilici da vidimo” (Glas javnosti, 29. septembar 2000, str. 3). Zbog toga je sve što je SIK uradio, i dobro i loše, protumačeno kao krađa. SIK je bio zakonski ovlašćen za nadzor nad biračkim spiskovima. Stoga je za sva ona mesta na kojima nisu održani izbori (na Kosovu u oko 300 mesta) jednostavno smanjio biračko telo. Time zapravo niko nije bio oštećen, jer se odredba o natpolovičnoj većini odnosila na glasale, ne na ukupno biračko telo. Međutim, predstavnici DOS-a su zavapili kako je SIK time “preko noći izbrisao 600.000 birača”. Uz to je išla i optužba da je “Koštunici skinuto oko 300.000 glasova” (Glas javnosti, 29. septembar 2000, str. 3). Naime, DOS je toga dana izašao s tvrdnjom da je Koštunica dobio 2.783.870 glasova, ili 309.478 glasova više nego što mu je dao SIK (isto). Tako se stvarao utisak da su članovi SIK-a poništavali izbore upravo tamo gde je Milošević izgubio.

To, međutim, teško da je bilo tačno. SIK je umanjio biračko telo za kosovske Albance, a oni odista nisu izašli na izbore. I brojka od 300.000 glasova ukradenih Koštunici, iz današnjeg ugla, deluje takođe kao poprilično proizvoljna. DOS-ov podatak o Koštuničinih 2.783.870 glasova u znatnom je neskladu i sa konačnim rezultatom, objavljenim nakon 5. oktobra, od 2.470.304 glasa za Koštunicu (vidi tabelu 33). Još jednom se možemo zapitati da li je DOS posle prevrata, u opštem oduševljenju zbog obaranja Miloševića, tih 313.566 glasova jednostavno oprostio SIK-u, ili zapisnici sa tolikim brojem glasova zapravo nikada nisu ni postojali?

Međutim, miloševićevci jesu varali i to tako što su dodavali glasove svome vođi. Najviše se, naravno, petljalo sa kosovskim glasovima. U Prizrenskom okrugu navodno je izašlo da glasa preko 30.000 ljudi, pri čemu je Milošević dobio 30.658 glasova, Tomislav Nikolić 40, a Koštunica i ostali takmaci ni jedan jedini glas! (Glas javnosti, 28. septembar 2000, str. 2). Po zvaničnom izveštaju iz “IJ Vranje”, na Kosovu je glasalo 146.000 birača, od toga 142.000 za Miloševića a 4.000 za ostale takmace (ili su glasovi bili nevažeći). Tako je u Prištini, gde nije ostalo više od 200 Srba, za Miloševića navodno glasalo 5.500 ljudi, u Glogovcu, u kom nema Srba, Milošević osvaja 4.500 glasova, u Podujevu, koje je takođe bez Srba, 2.500 itd. (Glas javnosti, 30. septembar – 1. oktobar 2000, str. 4). Izgleda da je bilo dosta zloupotrebe i sa glasovima vojnika i zatvorenika (50.437). Po onome što je izjavio Mlađan Dinkić, nakon razgovora sa ljudima iz Saveznog zavoda za statistiku, ti glasovi su “svi do jednog falsifikovani” (Glas javnosti, 4. oktobar 2000, str. 3).

Premda je Miloševiću skinuto 75.000 glasova, njegov je rezultat i dalje bio bolji od stvarnog za bar stotinak hiljada glasova. Tih stotinak hiljada glasova bilo je sasvim dovoljno i za držanje Koštunice ispod crte od 50% glasalih. Pošto su tako nespretno nastojali da prikriju krađu, činilo se da je ona mnogo strašnija nego što je uistinu bila.

(------)

Milošević kao vladar

Kakav je Milošević bio kao vladar?

Srbi su, na početku njegove uprave, Miloševića kovali u zvezde. Na njenom kraju, jedva su dočekali da Milošević ode. Ali, niti je on bio anđeo na početku, niti je na kraju postao đavo.

Milošević je na koncu vladavine vrlo često nazivan diktatorom i tiraninom, a poredak u Srbiji diktaturom i tiranijom. Ali, ako pažljivo pogledamo stvari, videćemo da su to ipak pre bila propagandna preterivanja nego politička zbilja. Milošević nije bio diktator. Njemu se pripisuju različita nepočinstva, a neka od njih – poput ubistva Slavka Ćuruvije ili nesreće na lazarevačkom drumu – nesumnjivo su istinska zlodela. Ali, ako Miloševića uporedimo sa pravim tiranima, videćemo da, bez obzira na svu našu današnju osetljivost na nasilje, on teško da među njih spada.

Tiranin je bio poslednji Somoza (Anastasio Somoza Debayale), koji je lično mučio političke zatvorenike, a neke od njih je držao u bašti predsedničke palate, u kavezima, uz divlje životinje (Dominguez, 1998:136). Tiranin je bio Bokasa (Jean Be¢del Bokassa), poznat po pokoljima stotina mališana, koji je uživao da u kabinetu lično šiba ne samo sluge i ministre (što se kod njega svodilo na isto), već i strane novinare, zatvorene političke protivnike i, naravno, decu (O'Kane, 1987:8). Tiranin je bio i Hajle Selasije, koji je hranio dvorske lavove telima svojih protivnika, kao i njegove zapadnoafričke kolege koje su bacale svoje opozicionare krokodilima (Nwankwo, 1990:66). Tiranin je bio i Said Bare (Said Barre), iz Somalije, koji je naredio da se kastrira na hiljade političkih protivnika (Nwankwo, 1990:67). Tiranin je bio i Idi Amin, koji je za osam godina vlade u smrt oterao preko sto hiljada Uganđana (Nwankwo, 1990:67). Tiranin je bio i DŽafer Nimeiri (Jaffar Nimiery), iz Sudana, po čijem su naređenju pripadnici snaga bezbednosti političkim zatvorenicima odsecali udove, kopali oči i unakazivali tela (Nwankwo, 1990:68).

Milošević, i njegova vlast, umeli su da nasrnu na život, slobodu i imovinu. Ali, istine radi, ti nasrtaji nisu bili odveć česti, pogotovo ne u poređenju sa pravim tiranijama. Naravno, “neki put mali broj slučajeva dovoljan je, pa da se o nekome stvori dobro ili rđavo mišljenje” (Jovanović, 1938:26). Tako je i Miloševića, baš kao što Slobodan Jovanović veli za knjaza Miloša, na kraju počeo da prati glas da ne poštuje ničiji život, ničije pravo, da pod njegovom vladom niko i ni sa čim nije bezbedan. Međutim, samovoljnost njegove vlade nije značila diktaturu, kao što ni njegove samodržačke sklonosti nisu značile tiraniju. Njegova policija jeste bila nasilna. Ali broj političkih zatvorenika, političkih ubistava ili političkih prognanika mogao je da se izračuna na prste. Njegove vojne snage (ili snage koje su ga doživljavale kao zapovednika) jesu vršile zlodela nad Hrvatima, bosanskim Muslimanima ili kosmetskim Albancima. Ali, građani Srbije kojima je vladao, ipak su, najvećma, bili pošteđeni toga. On jeste u svakoj prilici ispoljavao samodržačke sklonosti i progonio opoziciju. Ali, Milošević nikada nije ukinuo ni izbore, ni parlament, niti stvarnu opoziciju, a sa vlasti je ipak nekako otišao posle izgubljenih izbora.

Uopšte, bilo je nečeg u Miloševićevoj prirodi što mu nije dozvolilo da izraste u istinskog tiranina. Čak i u prilikama kada se služio nasiljem, više je odavao utisak činovnika hladnog srca nego okrutne moralne nakaze, kakvi su istinski tirani. “U odnosu na okolinu ne ispoljava mržnju. Osvetoljubivost nije njegova karakterna osobina a ponaša se krajnje poslovno: ko mu služi izdašno će ga nagraditi. Takođe, bez ikakvog sentimenta, najuriće sve one koji pokušavaju da ograniče njegovu volju(...) Nije okrutan prema političkim protivnicima, i ne pokazuje želju da se naslađuje tuđim mukama” (Đukić, 1997:31). Za Miloševića se može sasvim isto reći što i za Aleksandra Obrenovića. “Lično, nije bio ni zao ni krvoločan, ali je patio od izvesne hladnoće srca i od izvesnog moralnog slepila. Osim Drage, nije voleo nikoga” (Jovanović, 1990c:347).

Uz to, Miloševiću su nedostajali smelost i sistematičnost velikih tirana. On jeste umeo da krene sa silom na svoje protivnike. Ali, svagda je to izgledalo – da se opet setimo reči Slobodana Jovanovića – pomalo traljavo, navalice, gotovo bez reda, puno lutanja. I često je za gorljivim najavama čvrste stege sledila iznenadna klonulost i brzo odustajanje.

Uzmimo samo njegovo ponašanje 5. oktobra. Kada su prevratnici zauzeli Skupštinu i Televiziju, i kada se zaljuljao čitav policijski aparat, Milošević je raspolagao još jednim moćnim oružjem - vojskom. Da je vojska krenula na pobunjenu varoš, pitanje je kako bi se sve završilo. Milošević je pozvao telefonom vojnog zapovednika, generala Pavkovića, i naredio napad. Međutim, Pavković se predomišlja i ne izdaje naređenje već spremnim jedinicama. Milošević opet zove i pita šta je sa napadom a Pavković i dalje vrda. I šta tada radi Milošević? Od njega do Pavkovića nema ni pet minuta vožnje. On treba samo da se pojavi na komandnom mestu, sa svojom ličnom gardom, i Pavković neće imati kud. Uostalom, ako neće Pavković, tu su drugi ratoborni generali koji jedva čekaju priliku da ga zamene i obračunaju se sa opozicijom. Milošević samo treba da se nađe tamo gde je najvažnije, gde je “krizni štab”, gde se odlučuje, i eto krvi, a možda i preokreta! Ali, ništa od toga. Milošević ostaje gde jeste i nastavlja da zove Pavkovića. I što ga više zove, sve manje naređuje, a sve više moli. A što on više moli, Pavković je više rešen da naređenje ne izvrši. Na kraju, negde pred zoru, Miloševića hvata malodušnost. Nema više njegove smelosti, drskosti pa ni bezočnosti.

Uostalom, on i jeste smeo samo u dejstvovanju unutar aparata. Vešt je i bezočan jedino unutar igre koja se odvija po okoštalim pravilima poznokomunističkog autoritarizma. Ali, kada treba da se izađe iz kabineta i deluje, počinje da se boji i premišlja. Dok su ljudi figurice na političkim kartama, on sa njima postupa proračunato i bez milosti. Ali, kada treba da se suoči s njima, hrabrost ga napušta, počinje da se koleba i na koncu pada u malodušnost. Tako i sada, taj “genije zla” (u svim slučajevima u kojim zlo ima oblik zavođenja naroda ili zatiranja političkih neistomišljenika), odjednom postaje ono što zapravo i jeste: strašljivi palanački aparatčik koji se čudnovatim sticajem prilika našao na mestu koje daleko nadmaša njegov um i njegov karakter.

Takav je, nedosledan i nedorastao za “velikog tiranina”, Milošević bio i u drugim, manje presudnim okolnostima. Kada je trebalo da deluje kao tiranin, da u autoritarizmu ide do kraja, povlačio se i odustajao. Setimo se, recimo, događaja od 1. juna 1993. godine. U to vreme Vuk Drašković i njegova stranka bili su, već tri godine, najopasniji neprijatelji Miloševiću. Te večeri pristalice SPO-a napale su zgradu Savezne skupštine, pokušavši da je zauzmu. Time je Drašković dao sjajnu priliku Miloševiću da ga uništi. Republičko javno tužilaštvo zatražilo je, 3. juna 1993, od Ustavnog suda Srbije da zabrani čitavu stranku, a Draškoviću je pretio višegodišnji zatvor. I ništa Miloševiću u tom trenutku nije stajalo na putu. Opoziciona javnost je zbog zatočenja Draškovića negodovala, ali ne previše ubedljivo, a svet je bio zauzet gašenjem rata u Bosni. No Milošević je, ipak, od svega odustao. Drašković je oslobođen, a zahtev za zabranu SPO-a izgubio se u činovničkim “hodnicima vremena”.

Isto se može reći i za svojevremeni Miloševićev sukob sa Šešeljem. Šta sve on za njega i njegovu suprugu nije govorio! (vidi drugu glavu). I da je Milošević bio osvetoljubivi tiranin, on bi takvu napast, jamačno, brzo i za sva vremena ućutkao. Ali, sve što je uradio bilo je da je u dva navrata udesio da Šešelj bude prekršajno kažnjen i da tu kaznu odleži (od 29. septembra 1994. do 28. januara 1995, i od 3. juna 1995. do 3. avgusta 1995). I ne samo da je oba puta Šešelj iz zatvora izašao zdrav i čio, nego ga je, samo tri godine docnije, Milošević uzeo i u vladu!

Naravno, oba navedena slučaja možda mogu da se objasne i “policijskom hipotezom”, tj. pretpostavkom da su Drašković i Šešelj bili Miloševićevi potajnici. Međutim, Milošević je slično postupao i sa ostalom opozicijom. Uzmimo primer rata 1999. godine. Uoči i tokom njega bilo je mnogo pretnji opoziciji. Sam general Pavković je upozoravao da se, u slučaju rata, zajedno sa teroristima iz OVK “treba razračunati i sa svim domaćim izdajnicima koji u poslednje vreme zagovaraju tezu da se mi ne možemo suprotstaviti celom svetu” (Vreme, 20. mart 1999, br. 439, str.12). I kada je sam rat izbio, Miloševiću više ništa nije moglo da smeta da surovo izravna račune sa političkim protivnicima. Ali, sve se završilo smaknućem Ćuruvije. Nije bilo hapšenja, proterivanja, zabrana, nije bilo logora, mučenja, suđenja za veleizdaju... Čak i oni opozicioni delatnici koji su tokom rata došli u sukob sa vojnim vlastima – poput Velje Ilića, posle rata su se jednostavno pojavili iz prikrivanja a da ih više niko nizašta nije pitao!

Tu je i primer zloglasnog predloga Zakona o terorizmu. Taj zakon je najavljen već sutradan po ubistvu Boška Peroševića, 14. maja 2000. godine. Ovo umorstvo je do krajnjih granica iskorišćeno za javnu hajku na opoziciju. Iz dana u dan, u vladinim glasilima, ređale su se optužbe da je opozicija teroristička, da okuplja “NATO sluge”, “NATO plaćenike” itd. Javnost je već bila sasvim pripremljena za donošenje zakona i za obračun sa “teroristima”. Opozicija je mogla da bude satrta a da to značajnije ne poremeti mir ustajale bare, kakvom se, polovinom 2000. godine, činila Miloševićeva Srbija. Ali, ništa se od toga nije dogodilo. Prolazile su nedelje a od zakona ni traga. Napetost u javnosti postepeno je popuštala, a na kraju je Milošević i sam od njega odustao. Rešio je da ide na predsedničke izbore i tako sam sebi presudio. Umesto da jednim odlučnim potezom obezbedi vlast za još nekoliko godina, Milošević se nećkao da krene sa širim nasiljem, i na koncu odabrao put koji ga je odveo u propast.

Sve u svemu, kada svodimo račune njegove vladavine, Miloševića treba osuđivati za ono što je učinio. Bio je hladan i bezočan samodržac koji se samo za svoju vlast brinuo, i na kraju upropastio Srbiju i srpski narod. Ali, Miloševića ne treba osuđivati i za ono što nije uradio. Nije bio nikakav krvavi diktator, nikakav okrutni tiranin. Naneo je mnoga zla, počinio zločine. Ali Srbijom je vladao bez mnogo krvi, i na kraju otišao bez mnogo krvi.

Ironično je to da je prethodni vladar, Josip Broz Tito, ostao upamćen u narodu po dobru, premda je bio daleko krvaviji despot od Miloševića. Tito je bio neposredno odgovoran za smrt bar sto hiljada građana Srbije, koje su njegove jedinice ubile tokom i posle Drugog svetskog rata. Tito je bio kriv za hiljade političkih zatvorenika, osuđenih na dugo tamnovanje i smišljeno mučenje. Tito je bio kriv i za mnoga politička umorstva, u zemlji i van nje. Tito je zaslužan i za višegodišnje zlopaćenje stotina hiljada srpskih seljaka, činovnika, trgovaca i intelektualaca, koji su bili žrtve njegove “klasne borbe”. Otuda, Titovi zločini daleko prevazilaze Miloševićeve. Ali, Tito je, sa godinama, postajao sve podnošljiviji i umereniji vladar, njegova uprava je bivala sve blaža, a narod sve bolje živeo. Kod Miloševića je bilo obrnuto. Što je vreme više proticalo, on je postajao sve okrutniji vladar, a narodu je bivalo sve gore. Zato je svet na beogradskim ulicama zasuzio kada je otišao Tito, a zaigrao kada je otišao Milošević.

Ali, bar u društvenoj nauci, jedna uravnoteženija slika Miloševića ne može biti na odmet. Time se ograničava sklonost većine Miloševićevih pomagača, pa i nas, njegovih savremenika, da sve zlo što nas je zadesilo svalimo jedino njemu na dušu. Isto tako, ograničava se i sklonost današnjih upravljača da se za sve tekuće nevolje okrivi Milošević i njegov režim.

Mi nismo živeli u diktaturi. I Milošević, ma koliko da se trudio, nije sve upropastio. To posebno valja da imamo na umu danas, kada se Miloševiću sudi u Hagu. Ako to suđenje bude pravedno, Srbija bi mogla da dovrši duhovno očišćenje. Ali, ako se Milošević osudi i za ono što uistinu nije uradio; ako ispadne jedini krivac; ako ni svet ni mi iz ovoga ništa ne naučimo, Milošević će da dobije priliku da nam svima učini poslednje zlo. Zlo da, nepravedno oklevetan, sutra može da vaskrsne kao znamenje malog naroda koji se usudio da ne trpi veliko nasilje.