Dugo putovanje u Jevropu i stranputice harmonizacije

Podsećanja radi, o pitanju usklađivanja domaćih propisa sa pravom EU je, kao o organizovanom i od strane države svesno usmeravanom procesu, prvi put spravljala već daleke 1996. godine, tadašnja jugoslovenska vlada, zahvaljujući entuzijazmu tadašnjih malobrojnih i smelijih, u odnosu na današnje, "Evropejaca" i dalekovidosti tadašnjeg premijera. Zahvaljujući njima Vlada je usvojila zaključak o potrebi usklađivanja domaćih propisa sa pravom Evropske unije i u tom smislu usvojila i odgovarajuće preporuke. Bilo je to u vreme, kad su naši istočno evropski susedi, čiji su nam bogatiji predstavnici obično dolazili na letovanje, a mi smo ih posećivali u jeftinim šoping turama za vreme vikenda, već potpisivali tzv. drugu generaciju sporazuma sa EU koji su nazvani Evropskim sporazumima, trasirajući na taj način, po prvi put u istoriji, svoju evropsku budućnost. O ozbiljnosti planirane harmonizacije trebalo je da svedoči i hitro formiranje posebne Komisije za harmonizaciju koja je trebalo da i u stručnom pogledu potvrdi, činilo se tada, evropsko opredeljenje SR Jugoslavije. Komisija se, međutim, sastala samo nekoliko puta, i nakon ambicioznih najava je iznenada prestala da radi iako nikad zvanično nije dato objašnjenje za to. Objašnjenje je nam, zapravo, dala, iako to nismo tražili, akcija nazvana "milosrdni anđeo", na čijim su krilima verovatno otišli i oni entuzijasti i dotadašnji Evropejci. 

Nakon promena iz 2000. godine, evropejstvo je, umesto ranije ekskluzivnosti koja je bila rezervisana za određeni broj ljudi, uglavnom znalaca i poštovalaca evropskih vrednosti i prava, postalo javna stvar (res publikum) i popularna ideologija, kojom su se sve više kitili i iza koje su se zaklanjali i oni koji od Evrope nisu videli mnogo više od šopinga u Trstu i vikend poseta Pešti i pijaca u Bugarskoj i Rumuniji. Na tom zanosu masovnog evropejstva su najviše insistirali pojedini političari obećavanjem svetle budućnosti koju su videli u skorom članstvu, pri čemu su neki i javno tvrdili da će to biti 2007. godine. O tome svedoče razni dokumenti ne samo sa političkih već i stručnih tribina i raznih okruglih, radnih i drugih stolova, pa i onih iz Pakta o stabilnosti. 

Međutim, bilo je i onih koji su se osećali razapetim između svežih sećanja na "milosrdne anđele" koji su došli i iz iste te Evrope, i svetle evropske budućnosti oličene u članstvu u EU. Z to vreme, naši dojučerašnji ideološki saveznici su već 2004. godine uspeli da ostvare svoj san, koji je desetak godina raniji bilo teško i zamisliv, kad su ih iz Brisla obavestili da su i formalno primljeni u odabranu Zajednicu 25-rice. U istom periodu naša tadašnja država se na svom primeru odlučila da i sama oproba model evropskog saveza prihvatajući predlog Visokog predstavnika da na novim osnovama ponuđene Ustavne povelje uredi odnose još uvek bratskih republika Srbije i Crne Gore. Kao znak dobre volje, EU je konačno u prostor novoformiranog geopolitičkog pojma Zapadni Balkan, postavila svoju već glomaznu kompoziciju koju je vukla lokomotiva EU, čiji su vagoni namenjeni ovom prostoru bili nešto drugačiji od onih prvih jer je ispred njih bilo postavljeno pet stepenica obuhvaćenih procesom stabilizacije i pridruživanja. Pravo na ulaz u vagone Evropske Komisija je uslovila dobijanjem pozitivne studije izvodljivosti, na koju smo, opet iz teško objašnjivih ili opravdavajućih razloga, čekali neobično dugo, barem u odnosu na već pomenuta obećanja. U međuvremenu dok smo mi ciglih pet godine samo razgledali postavljene vagone, naši susedi Makedonija i Hrvatska su uz "malu pomoć" Brisla za samo jednu godinu dana prešli sve stepenice i ušli u hodnik njima namenjenih vagona u kome su potpisali SSP čime su po prvi put postali, makar i potencijalni, članovi EU. Vagon koji je bio namenjen DZSCG se gotovo nije pomerao, a onda je 2005. godine, počeo da se kreće po duplom koloseku koji je, u međuvremenu već bio trasiran u Brislu. Rezultat duplog koloseka je poznat, a u unutrašnjim odnosima je verifikovan na referendumu o razdruživanju. Nakon razdruživanja Srbija je krenula samostalnim putem ka članstvu, da bi među poslednjima, (u gotovo mrtvoj trci sa BiH) konačno potpisala dokument koji je nazvana SSP, pod vrlo neobičnim okolnostima i sa vrlo neobičnom uslovom. U ovom dokumentu važan deo je posvećen i približavanju (approximation) domaćeg prava pravu EU. 

I pored navedenih nedoslednosti i diskontinuiteta, ovakvo odabrani evropski put su stalno pratila dva procesa: proces saradnje sa Hagom i proces harmonizacije domaćih propisa sa pravom EU. Čini se da je u oceni važnosti i jednoga i drugoga bilo i preterivanja i potcenjivanja i glorifikovanja i minorizovanja. Međutim, i pored navedenih razlika u mišljenjima, jedno im je bilo zajedničko: neodređenost i u pogledu trajanja i u pogledu sadržine. Tako je proces harmonizacije 1996. godine krenuo kao obaveza treće države da svoje propise usaglasi u nešto više od 20 sektora, da bi današnja obaveza obuhvatila preko 30 sektora. Slično je bilo i sa listom iz Haga. Druga zajednička karakteristika je nezadovoljstvo brzinom sprovođenja oba procesa, ali i podeljena mišljenja u pogledu njihove opravdanosti ili nužnosti. 
Kada je reč o procesu, dometima i efektima harmonizacije domaćih propisa sa pravom EU , čini se da su tom pomešanom osećanju doprinele dve kategorije njegovih tumača: oni koji su harmonizaciju tretirali i predstavljalo kao puku tehniku prepisivanja stranih rešenja pa im se činilo da od toga nema ništa lakšeg i bržeg. Ali, i on i drugi, koji su ovaj složeni i vrlo delikatni proces kompromitovali svojim neznanjem, nastojeći da to prikriju fetišizacijom svega što ima predznak "evro" i karakter evropejstva i evropeizacije. Ovi prvi su doveli do toga da su, u nama susednoj državi?, propisi EU usvajani u skupštini ne samo bez prilagođavanja domaćim uslovima, nego i bez prevoda kao originalni, pa je ova država ostala upamćena po tome "originalnom" metodu, koga bi se valjalo čuvati. No, da to nije svojstveno samo našem istočnom susedu, nedavno je pokazao i naš severni sused koji je, utrkujući u iskazivanju odanosti evropskim integracijama, ratifikovao Lisabonski ugovor i pre nego što je tekst bio konsolidovan i preveden na maternji jezik poslanika. Rezultat rada ovih drugih, često samoprozvanih eksperata, je neprimereno laicizovanje i pojednostavljenje prava EU, i spremnost da "nepodnošljivom lakoćom" predaju pravo EU na isti način kao kosmičko pravo ili pravo drevnih Inka, što zbunjuje prosečnog čitaoca i slušaoca na brojnim seminarima koji idu do nivoa večernjih kurseva. Na utrkivanje sve brojnijih ekspertskih i manje ekspertskih organizacija vrlo šarolikog sastava, sastavljenih ne retko i od zapostavljenih domaćih političara i izletnički raspoloženih stranaca, uz čast izuzecima sa kojima je bilo zadovoljstvo raditi, država gotovo i da nije reagovala u smislu da se organizuje sistematsko izučavanje prava EU, pre svega na fakultetima, bez čijeg se poznavanja, valjda ne može ni ići u harmonizaciju. U tom pogledu proces harmonizacije predstavlja jedinstveni poduhvat donošenja novih i izmene postojećih zakona i podzakonskih akata čija bi rešenja trebalo da budu usklađena sa onim pravom koje se nigde ne izučava. Zbog toga su, između ostalog, projekti o usklađivanju domaćih propisa postali atraktivni i predmetom oštre borbe između domaćih i stranih formalnih i neformalnih grupa, konzorcijuma ili udruženja. Najnoviji primer je i nacrt Zakona o zaštiti konkurencije koji gotovo dva meseca cirkuliše u engleskoj verziji, bez autora i bez otvaranja diskusije čak ni u Savetu za zaštitu konkurencije. Čeka se valjda pouzdani prevod, da se ne bi desilo kao u nekom ranijem periodu kada je hipoteka prevedena kao apoteka, pa da preveden ode u postupak usvajanja do kraja ove godine. Trebalo je da nas o tome obavesti predsednica Komisije za zaštitu konkurencije, ali izgleda da ona nema vremena od nastupa po novinama (bliže se i izbori), pa članovi Saveta, koji su najpozvaniji da o tome raspravljaju, tek iz novina saznaju da je neko u njihovo ime već usvojio tekst novog Zakona. Valjda je i laicima jasno da će konkurencija biti zaštićena dobrim zakonskim rešenjima, a ne naknadnim prepucavanjima preko novina i svrstavanjem za i protiv tajkuna.  

Na kraju, valja istaći da se složenost i delikatnost procesa harmonizacije ne ogleda samo u izboru prave tehnike ili metoda usvajanja tuđih rešenja (približavanje, usklađivanje, koordinacija), već i u tome što se na taj način zadire u kulturno i u istorijsko nasleđe domaće države. Jer, proces harmonizacije nije ograničen, ni po dubini ni po širini samo na usklađivanje domaćih propisa sa pravom EU, već sa celokupnim komunitarnim nasleđem (acquis communautaire).  
 
(Prof. dr Radovan D. Vukadinović je direktor Centra za pravo EU)