„Druga Srbija“ na braniku Vlade Srbije

Najnovija izjava Sonje Biserko, kojom ustaje u odbranu Vlade Srbije zbog njene kosovske politike, još jedan je dokaz da ova vlada ima značajnu podršku u tzv. Drugoj Srbiji (pravilnije rečeno, anti-Srbiji). Ovo bez obzira na činjenicu da pohvale ovakvih i sličnih individua, za većinu građana Srbije predstavljaju samo povod za pokude, te tako imaju kontraproduktivan efekat („blago onome koga Sonja Biserko brani!“). Biserko je, u svakom slučaju, samo jedna u nizu istaknutih drugosrbijanskih perjanica (tačnije, rodomrzaca) koji otvoreno brane Vladu, a pre svega premijera Dačića, najkasnije od kraja novembra prošle godine, kada je Dačić učinio presudan iskorak u pravcu "prihvatanja kosovske realnosti“, što će reći nezavisnosti Kosova.

Setimo se samo nekih najupečatljivijih primera ove naklonosti i simpatije. „Jovanović je rekao da ta stranka podržava ono što je dogovoreno u razgovoru premijera Srbije i kosovskog premijera Hašima Tačija“; „Jovanović je rekao da je Srbija 'svoje priče o Kosovu ispričala' i da joj 'ostaje da uradi samo ono što joj je nametnuto'. 'I makar u tome je Dačić u pravu. Očigledno je da smo došli do kraja...'“. Nenad Prokić u isto doba izjavljuje da treba „da se pruži podrška onima koji su jedini pokazali želju, ali i sposobnost da se menjaju. To su upravo oni koji su trenutno na vlasti“. Vuk Drašković takođe smatra „da treba podržati ono što radi premijer jer on 'istinom izdaje laži o Kosovu'. Drašković je Ivici Dačiću preko 'Tvitera' uputio poruku 'samo napred i izdaj svaku laž, jer dok ne izdamo svaku laž nećemo doći do istine'“. Svetislav Basara navodi da se „Dačiću se mora priznati visok stepen državničkog razmišljanja i ponašanja“. Borislavu Stefanoviću je „drago ako su oni (predstavnici Vlade Srbije) uspeli da završe ono što smo mi počeli“; „Vlada Srbije je ponosni nastavljač ideje, platforme i politike Borisa Tadića kada je reč o Kosovu“ (Stefanović je, na žalost, velikim delom u pravu). Da je nova vlada učinila čak korak dalje u izdaji od prethodne, govori pohvala Žarka Koraća: „Dačić i Vučić su napravili drastičan politički obrt i krenuli da vode politiku koja se zaista razlikuje od politike Demokratske stranke. U tom smislu, Ivica Dačić pokazuje mnogo više političke hrabrosti od Borisa Tadića koji je - podsećam - tek kada mu je istekao predsednički mandat, u Dubrovniku, na jednom neformalnom susretu, kosovskom premijeru Hašimu Tačiju pružio ruku i sa njim se pozdravio. Iako je, i tada, morao da naglasi da nisu razgovarali; samo su se rukovali. Za razliku od Tadića - doduše, uz prisustvo Ketrin Ešton - Dačić već nekoliko meseci vodi razgovore sa svojim kosovskim kolegom. (...)Tadić je stalno cinculirao: imao politiku i Kosovo i EU, bio opsednut idejom da se Crna Gora vrati u okrilje 'majčice Srbije', vodio ambivalentnu politiku prema Bosni i Hercegovini, družio se i grlio sa Miloradom Dodikom… U tom smislu, politika aktuelne vladajuće koalicije je nešto drugačija. I prema Crnoj Gori i prema BiH. (...)Odgovarajući na nedavno upozorenje patrijarha Srpske pravoslavne crkve da zbog približavanja EU Srbija ne sme da izgubi Kosovo, Dačić je dosta cinično rekao kako je Kosovo već izgubljeno i da Srbija sada može da bira hoće li u Evropu bez Kosova ili će ostati van EU - opet bez Kosova. Takvo direktno suprotstavljanje SPC nismo mogli čuti od Borisa Tadića“.

Na istom tragu, nedavno je Vesna Pešić podigla prašinu u javnosti eksplicitnom podrškom Dačiću, idući čak dotle da „čoveka iz Žitorađe“ egzaltirano poredi sa Čerčilom i De Golom?! „Ivica Dačić je prvi srpski političar koji je seo ravnopravno da razgovara sa nekim političkim predstavnikom kosovskih Albanaca...Dačić ne samo što je seo da razgovara sa Tačijem ciljajući na rešenja, već je i Patrijarhu poručio da nam Kosovo neće biti vraćeno ako ne uđemo u EU, a 'braniocima Ustava' da uzmu Ustav pod mišku pa da se prošetaju Kosovom ako mogu...U skupštini se Dačić ceo celcati dan divovski borio oko Rezolucije, sa napadima svih vrsta. Održao je tom prilikom nekoliko istorijskih govora, koji su meni delovali ubedljivo i sigurno, kao da je rođen neki naš Čerčil ili De Gol, svejedno. Danima sam prepričavala kako se Dačić odbranio od Marka Jakšića, ofanzive Aligrudića i ostalih šarži iz DSS-a, ali i onih iz DS-a i Čedinog klana. Sve ih je nadmašio i nadgovorio Dačić, čovek iz Žitorađe“. Pre ovoga, Pešićeva je izjavila da je „Dačićeva i Vučićeva vlada prva posle Đinđićeve koja iskreno vodi Srbiju u EU i koja na realnim osnovama pokušava da reši kosovsko pitanje“; „Sve sam više uverena da je promena vlasti u Srbiji, za šta sam se ja zalagala, jako dobra“; „Ova vlada je bolja od prethodne, a sigurno je bolja od one koja je mogla nastati da je sve ostalo po starom...Želela bih da idemo evropskim putem Srbije. Smatram da je važno što vlast naglašava da Srbija nastavlja tim putem i to mnogo ubedljivije nego ranije. Tu pre svega mislim na rešavanje problema Kosova...Neshvatljivo je da patrijarh kaže da je naša budućnost u tome da živimo kao pre 500 godina, i to kao privezak Rusije! Ja se nadam da će se vlast odupreti takvim pritiscima. Nadam se da Dačić, Vučić i Nikolić neće pokleknuti pred tim stravičnim idejama“. Na kraju, Pešićeva ističe da joj je „drago da neke ideje koje je zastupao Građanski savez dobijaju danas svoju potvrdu čak i u taborima negdašnjih sledbenika Miloševića i Šešelja“. Njeno mišljenje deli i Miljenko Dereta: „Oni koji su bili odgovorni za rat i nacionalizam zapravo su preuzeli delove programa i ideje takozvane druge Srbije“. Moramo priznati da je Dereta u pravu, makar u drugom delu svog stava. Aktuelna Vlada Srbije je zaista prihvatila, i odlučno sprovodi, politiku anti-Srbije kad je reč o Kosovu i „evropskim integracijama“. Zato sve veće političko, pa i personalno, približavanje ovih pozicija poslednjih meseci uopšte ne treba da nas čudi.

Pažljivijim posmatračima naznake ovakvog razvoja situacije bile su mnogo ranije vidljive. Setimo se poslednjeg kongresa SPS-a, kada u Glavni odbor ove partije, između ostalih, ulaze Boris Milićević, poznati gej-aktivista i osnivač Gej-strejt alijanse, i reditelj Srđan Dragojević, obojica ideološki i praktično pripadnici drugosrbijanskih krugova. Dalje, u vreme pregovora o formiranju Vlade Srbije između DS-a i SPS-a, SPS prihvata ulazak LDP-a u vladu, pod uslovom da se u vladi nađe i URS. Demokrate nisu prihvatile ovo poslednje, što ništa ne menja na činjenici da je SPS bio spreman na koaliciju s LDP-om. S druge strane, u vreme predizborne kampanje, e-novine, kao ekstremno glasilo “Druge Srbije“, pružaju podršku naprednjacima; na njihovom sajtu mogli su se videti baneri ove stranke, sa Vučićem u prvom planu, zajedno sa reklamiranjem muftije Zukorlića (Nikolić i Zukorlić su se tada i dogovorili o političkoj saradnji). U isto vreme Vesna Pešić poziva svoje simpatizere da u drugom krugu glasaju za Nikolića, a ne za Tadića. Posle izbora i formiranja nove vlade, mnogi kadrovi DS-a bivaju pozvani, pre svega od strane Vučića i naprednjaka, da zadrže svoje pozicije, uprkos odlasku DS-a u opoziciju. Tako je Vučić ponudio Milici Delević ni manje ni više nego mesto ministra spoljnjih poslova?! Dejan Pavićević, član DS-a, postaje šef našeg pregovaračkog tima u „tehničkom“ dijalogu sa Prištinom, a od nedavno „oficir za vezu“. U Narodnoj banci Srbije sva tri viceguvernera ostala su iz ranijeg upravljačkog sastava koji je imenovala „žuta“ vlada. U mnogim kulturnim i medijskim institucijama koje snažno utiču na javno mnenje, nije došlo ni do kakve promene na vodećim položajima; njima i dalje rukovode pripadnici DS-a ili „Druge Srbije“. Nedavno je predsednik Nikolić odlikovao Verana Matića Sretenjskim ordenom trećeg stepena, na dan državnosti Srbije?! Itd. itd. Šta govori ovolika darežljivost „nove“ vlade? Ništa drugo do jasnu poruku da će produžiti po starom, tamo gde su „žuti“ stali, što se sve vreme i čini, u mnogim aspektima čak nadmašivanjem „žutih“ u servilnosti i izdajstvu (za šta su mnogi mislili da je nemoguće, da smo sa „žutima“ dotakli samo dno dna). To je signal „Evropi“ da može da bude bezbrižna u pogledu nove vlasti, da će se održati kontinuitet „evropskog puta“, uprkos tome što većina nas zna da taj put vodi u potpunu državnu i nacionalnu propast. „Evropa“ je ove signale dobro prepoznala, i zato „našu“ vladu obasipa pohvalama i podsticajima da istraje na putu dokrajčivanja Srbije. Počev od čestitke Nikoliću na izbornoj pobedi, nekoliko sati pre objavljivanja prvih rezultata. S obzirom na sve što se naknadno desilo i ispostavilo, da li se ovde radilo o „slučajnoj grešci“? Ili pre o brzopletom nastojanju da se inaugurišu i pozdrave novi lakeji eu-forične politike u Srbiji, koji će je, nakon izbornog potonuća „žutih“, obnoviti i osvežiti pod obmanjujućom maskom „patriotskih“ snaga?

Tako je poražavajući ishod poslednjih izbora činjenica da je politika „Druge Srbije“, naročito u pogledu Kosmeta i EU, ojačala i (p)ostala vladajuća (čak su i „žuti“ na tom planu pokazivali više - makar iz tehničkih razloga - obzira i opreza). To se može sasvim neposredno zaključiti iz apologetskih i glorifikujućih istupa i izjava drugosrbijanskih vedeta spram Vlade Srbije. Ovo sumorno stanje stvari, osim Pešićeve i Derete koji u njemu nalaze razlog za (veće ili manje) zadovoljstvo, konstatuje i Đorđe Vukadinović, naravno s kritičkom intonacijom: „Mnoge ideje koje su oni (predstavnici „Druge Srbije“) zagovarali, zapravo, postaju deo oficijelne politike...Ta druga strana kojoj su prišli napravila je mnogo veći zaokret (od njih) po glavnim pitanjima na osnovu kojih je i pravljena podela na prvu i drugu Srbiju. Konkretno, Vučić, Dačić“. Sada se svi oni zajedno utrkuju u disciplini „najveći evropejac u Srbiji“. Jačanje drugosrbijanske politike na vlasti logično dovodi do njenog slabljenja u političkoj opoziciji. Tako je posle više godina primetno da LDP nema nikakvu opipljivu osnovu za forsiranje svoje agresivne anti-nacionalne priče. Jer, Vlada ne radi suštinski ništa drugo nego što bi i oni radili da su se sticajem okolnosti našli na vlasti. Stoga su njegove primedbe nebitne i periferne, i svode se praktično na to da vodeći funkcioneri tu i tamo pokušavaju prikriti tragove svog izdajstva. Previše je to tanko i slabo da bi činilo matricu sopstvene politike. Ipak, drugačija platforma i retorika se ne mogu očekivati jer su one determinisane logikom opozicionog položaja i do sada izgrađenog ideološkog identiteta ove partije (neverovatno je da bi LDP mogao za jotu da se pomeri ka patriotskoj opciji). Zato LDP-u, kako stvari stoje, preti odumiranje, u najmanju ruku pad ispod cenzusa. Njegovo raspadanje pojačano je napuštanjem partijskih redova od strane nekih viđenijih članova poput, recimo, Nenada Prokića ili Vesne Pešić u poslednje vreme. Teško da je povlačenje i udaljavanje ovakvih persona od neposrednog stranačakog angažmana motivisano ičim drugim do nezadovoljenom ličnom sujetom i političkom ambicijom. Jer, iz njihovih javnih nastupa vidi se da su i dalje zadojeni svojom starom anti-nacionalnom ideologijom.

Danas oni i njima slični upućuju javne pohvale Vladi Srbije i, štaviše, brane je od napada sa patriotske strane, po svojoj prilici na taj način se preporučujući novim domaćim vlastodršcima. I istovremeno dokazujući dalju lojalnost njihovim zajedničkim stranim gospodarima, u strahu da ne budu pušteni niz vodu kao ubuduće nepotreban politički činilac.