„Dobri“ i „rđavi“ apsurdi

Teatar apsurda pre pola veka bio je sjajan način za profilisanje i artikulisanje ubojite kritike društva, okolnosti, karaktera i naravi. I danas, takav metod aktuelan je samo zbog toga jer sveobuhvatno i temeljno dijagnostikuje stvarnost...

Uobičajeno bi bilo da se svaki razboriti pojedinac pripupita - čemu su zapravo poslužili majski izbori? Snage su manje-više iste, odnos suštinski nepromenjen, društvo i dalje podeljeno. Zašto je pravljena tolika halabuka oko Sporazuma kada danas niko ozbiljno ne traži njegovo poništavanje. Koalicija sa radikalima podjednako je kontroverzna kao i ona sa socijalistima. Otud, valjda, toliko isključivosti? Koliko su majski izbori usidrili Kosovo u sastav Srbije? Koliko smo se pomakli ka pobedi u toj bitki za Kosovo u Srbiji? Zašto je Koštunici i Nikoliću lakše da naprave koaliciju kada imaju 78 i 30 (što nije dovoljno za većinu) nego kada imaju 81 i 47 poslanika (što je više od dovoljnog za većinu)?..... Mogli bismo ovako da nabrajamo apsurd za apsurdom dok se ne onesvestimo, ali to nam nije namera. Uostalom mnogi o tome govore i teško bi se tu pronašlo nešto što već u ovoj ili onoj meri ili obliku nije rečeno.

Međutim, upravo posmatrajući celokupnu apsurdnost u kojoj se nalaze takoreći svi politički činioci, vodeći računa o tome šta čine, ne iz perspektive prošlosti već imajući u vidu buduće vreme, odnosno kuda se sve kreće, možemo na pravi način primetiti politički proces koji se odvija. Politička dešavanja ne bi trebalo posmatrati kao statičnu pojavu. Reč je o procesu, kretanju, tendencijama, kinetičkoj proporciji namera, metoda i ciljeva.

Naime, apsurdnosti posmatrane kao posledica dešavanja iz prošlosti ne bi trebalo da budu relevantne i osuđujuće ukoliko u budućnosti donose pozitivne kvalitativne pomake. Paradoksalno je to što potez nekog političkog subjekta može biti okvalifikovan kao apsurdan, što on uistinu i jeste iz perspektive prošlosti, ali istovremeno isti potez može biti nužan, racionalan i valjan ukoliko u budućem vremenu donese opšti prosperitet i boljitak i društvu i državi. Na primeru to može biti mnogo jasnije: Koalicija SPS i DS apsurdna je ako u obzir uzmemo sve ono što su jedni drugima govorili i činili. U tim korelacijama iz prošlosti ima bar milion konkretnih stvari koje čine njihovu koaliciju apsurdnom, međutim, ako njihova koalicija u budućem vremenu ima za posledice – stabilizaciju političkih prilika, umirivanje podeljenosti društva, ekonomsku stabilizaciju, integraciju bivše antidemokratske partije u internacionalne demokratske tokove, de fakto stvaranje istinske socijaldemokratske partije, onda njihova koalicija ne izgleda nimalo apsurdno.

S druge strane, ako te apsurdnosti iz prošlosti armiraju ili umnožavaju apsurdnosti u budućnosti, ako one ne vode pozitivnim kvalitativnim pomacima, već idu ka konzervaciji problema ili njihovom usložavanju, onda možemo govoriti o zaista shizofrenoj politici. Utoliko se te dve politike razlikuju i ta razlika koja čini razliku dovoljno je velika, ako ne i „sudbinski“ velika da utiče bar na to da se jedna i druga politika, potezi ili procesi ne mogu smatrati istim ili barem sličnim. Reč je o dijametralno različitim procesima ukoliko se uzme u obzir teza o „dobrim“ i „rđavim“ apsurdima.

Nevolja, na prvi pogled, sa ovom tezom može da bude u tome što je vrlo teško, gotovo nemogućno, kvantifikovati svojevrsne mere, etalone, lakmuse po kojima bi se utvrđivalo „dobro“ ili „rđavo“ stanje apsurda. To će, međutim, utvrditi vreme i da li smo na dobrom putu ili stranputici kada o ovome govorimo nije najbitnije. Najbitnije je to da postoje dobrane razlike. U perspektivi postoje konstante koje utiču na posledice koje proizvode apsurdni događaji, a takvi događaji mogu da daju pozitivan, ali i negativan rezultat. Što se nas tiče, to je kriterijum koji bi trebalo imati u vidu. Mnogo bi površnije bilo, na drugoj strani, teatrom apsurda apriorno ismevati, osuđivati ili prostim isticanjem, vrednosno izjednačavati sve pojave ovakvog tipa.

23.5.2008.