Đinđićeva najveća greška

Radeći kao savetnik Ujedinjenih nacija u Vladi Zorana Đinđića, imao sam veoma zanimljivu komunikaciju sa njim, sa kojom do sada nisam izlazio u javnost. Sada smatram da je dobar trenutak da obelodanim neke naše razgovore. Verujem da nam mogu pomoći da sagledamo Zorana Đinđića iz još jednog ugla, ali i da bolje procenimo šta bi morali da uradimo pošto sa vlasti ode sadašnji „vladar“.

Đinđića sam upoznao tek pošto je postao predsednik Vlade. Do tada sam bio profesor i viši naučni saradnik na Univerzitetu Tvente u Holandiji. Dobio sam ponudu od Ujedinjenih nacija i predstavnika Vlade Srbije da postanem savetnik UN u novoj Vladi Srbije, pritom sam imao i snažne lične razloge da se vratim u Srbiju, te sam ponudu prihvatio.

Đinđić je znao da sam doktorirao političke nauke u SAD, ali da sam završio filozofiju u Srbiji. Znao je i da sam bio među organizatorima prvih demonstracija protiv Slobodana Miloševića. Naravno mu je bilo poznato da ću ga savetovati o reformi državne uprave. Da li je još nešto više o meni znao, nisam nikada ni saznao.

Prvi naš susret izgledao je ovako. Upoznavanje i odmah Đinđićev pokušaj dijaloga o jednoj filozofskoj (etičkoj) temi sa kojom se on neretko povezuje. Bio sam zatečen time da je baš nju otvorio neposredno posle upoznavanja sa mnom. Pretpostavljam da ga je na to navelo ili to što je znao da se tim pitanjem i ja bavim (kao etičar) pa je hteo odmah da otvori temu koja nas potenicjalno može povezati ili je bio okupiran tim pitanjem. Ili i jedno i drugo.

Ono što je za mene bilo frustrirajuće je to što nije postavio kao prvi zadatak po preuzimanju vlasti da se organizuju masovna suđenja za politički kriminal SPS/JUL/SRS-u, zabrana tih parapolitičkih formacija i presude njihovim predvodnicima, ali i saradnicima na svim nivoima

Dakle, započeo je Đinđić, ako smo potpuno sigurni u moralnu superiornost cilja, zar onda nisu nemoralna sredstva dozvoljena da bi se došlo do tog cilja? Ja sam rekao da smatram da je pitanje suviše uopšteno postavljeno i da moramo znati da li su nemoralna sredstva do te mere nemoralna da će oslabiti moralnu superiornost cilja. On je još par puta ponovio isti stav koji je bez ikakvog uvoda izneo i time je ta tema zauvek završena među nama.

Moj prvi utisak o njemu bio je da mu je misao bila brza, visprena i neobična. Drugi utisak je bio da je iskreno želeo da od Srbije napravi bolju zemlju.

Bio sam uporan u ponavljanju svog stava o potrebi da se osnuju sudovi za politički kriminal i da se sprovede lustracija. Tu temu je izbegavao, a objašnjenje mu je bilo da je to komplikovano zbog Koštunice. Bio sam istrajan i u repliciranju da se rizik mora uzeti, jer bez istinskog razvlašćivanja mafije devedesetih njegova vlast neće dugo trajati, a možda ni on sam.

Moje reči bez uvijanja su mu se i dopadale i nisu. Razlog što mu se nisu dopadale bio je što su mu zvučale zlokobno (a i bile su), a kasnije sam čuo od drugih ljudi da za mene govori da imam „jaka uverenja“. Poznavajući ga, ta „jaka uverenja“ su mu više smetala nego što su mu prijala.

Iako sam bio savetnik za državnu upravu, o njoj smo manje pričali nego o stvaranju bolje Srbije generalno i šta u tom cilju valja učiniti sa korovom koji je urastao u sve pore društva.

Bio sam uporan i u inisistiranju na obračunu sa kriminalcima iz bivšeg režima, čak i uz određene rizike koji bi ga pratili, jer bez takvog obračuna ne bi imali nikakav rizik već izvesnost neuspeha velikog reformskog projekta. Našim razgovorima često je prisutsvovao njegov savetnik, profesor Jovan Filipović sa FON-a. On je bio svedok toga koliko često je Đinđić pokazao nespremnost da o toj temi govori. Zabacivao je glavu nekako u stranu i uvek prelazio na neku drugu temu.

Bio sam uporan i u inisistiranju na obračunu sa kriminalcima iz bivšeg režima, čak i uz određene rizike koji bi ga pratili, jer bez takvog obračuna ne bi imali nikakav rizik već izvesnost neuspeha velikog reformskog projekta

Jednom sam pokušao da mu dočaram do koje mere je zgrada Vlade neobezbeđena. Prvo sam video da su ljudi iz obezbeđenja zgrade jednom prilikom mene i jednog zamenika ministra koji je ušao u zgradu sa mnom dočekali hladno, a odmah zatim se izljubili sa Draganom Tomićem (Simpo, Vranje), koji je ušao odmah iza nas.

Iako nisam nikakav stručnjak za obezbeđenje objekata, u čitavoj situaciji mi se nametalo da izvršim jedan mali eksperiment sa obezbeđenjem zgrade. Kada su na ulazu u zgradu bili isključivo ljudi iz obezbeđenja koje nikada nisam video (a svih njihovih lica se sećam), sa torbom sam namerno zaobišao skener i ušao u Đinđićevu kancelariju, prethodno prošavši kroz kancelariju Biljane Stankov (Đinđićeve sekretarice) koja je bila predvorje Đinđićevih službenih prostorija.

Ja sam mu opisao događaj, započevši dijalog rečima: „Sada sam mogao u tvoj kabinet da unesem ne nož, nego atomsku bombu“. Sve sam mu ispričao, a na sve to je on, ponovo, samo odmahnuo rukom. Delovao je kao čovek koji je čvrsto odlučio da se sa problemom bezbednosti (i svoje lične, a i u širem smislu) nikada ne suoči. O razlozima sam mogao samo nagađati.

Osećao sam zebnju da će njegov stav imati nepovoljan epilog, ne zato što sam video nešto što drugi nisu, već zato što sam video ono što su svi mogli videti.

Bilo je tu puno događaja i dijaloga koji su slikoviti i koji mogu biti putokaz ne samo za to kojim putem bi danas trebalo ići, već i kojim putem ne bi trebalo ići posle pada sa vlasti sadašnjeg režima.

Đinđić je vremenom postajao sve rezigniraniji što je verovao da se u postojećem sistemu i sa postojećim ljudima ne može ništa uraditi. Bilo mi ga je žao dok sam to gledao, jer sam znao koliko je želeo da od Srbije napravi ne bolju, već mnogo bolju zemlju.

Njegova smrt me je veoma pogodila, iako sam sve vreme osećao da će njegova vladavina imati fatalan ishod po njegovu egzistenciju. Naglašavam da to uverenje svakako nije bilo nikakva velika mudrost, jer sam svojim očima gledao, kao i mnogi drugi ljudi, da su oko njega, osim prijatelja, i istinski neprijatelji koji mu žele najgore.

Ono što je za mene bilo frustrirajuće je da je na to, bukvalno uvek (ako me sećanje dobro služi), odmahivao rukom i što nije postavio kao prvi zadatak po preuzimanju vlasti da se organizuju masovna suđenja za politički kriminal SPS/JUL/SRS-u, zabrana tih parapolitičkih formacija i presude njihovim predvodnicima, ali i saradnicima na svim nivoima. A oni koji nisu mogli biti osuđeni, valjalo je da budu lustrirani, smatrao sam i redovno govorio.

I dalje smatram da bi takav pristup, iako je nosio i izvesne rizike, imao velike šanse da uspe. Izostanak obračuna sa političkim kriminalcima, sa druge strane, imao je, da ponovim, izvesnost tragičnog kraja. Posledica tog kraja smo i dalje svedoci; sa protokom vremena sve više.

Uprkos Đinđićevoj inteligenciji i sposobnosti ne samo apstraktnog već i izrazito originalnog mišljenja, u njemu je bilo i nečeg što bih opisao kao neku nesvakidašnju vrstu površnosti. Jednom prilikom, na Zlatiboru, kada smo večerali za velikim stolom sa petnaestak ljudi (u hotelu u koji je, da i to primetim, mogao da uđe i priđe Đinđiću bilo ko) počeo je da se vodi razgovor o Slobodanu Miloševiću i njegovom navodnom „makijavelizmu“. Izneo sam nestandardnu tezu da je Milošević antipod Makijevelijevom „Vladaru“, jer je „Vladar“ činio i nemoralna dela zarad dobra države, dok je Milošević činio zlo državi radi sopstvenog dobra (opstanka na vlasti). Filozof Đinđić je na ovo samo primetio, a i nekoliko puta pred svima ponovio, da je Milošević „seljačina“.

Nije mi bilo jasno zašto nije mogao o tom čoveku ništa više da kaže. Šta ga je paralisalo? Da li je smatrao da je dovoljno da se Milošević svede na „seljačinu“ i da se time o njemu svaki razgovor završi? Da li je to zapravo bio i Đinđićev stav prema bivšem režimu: toliki prezir, gađenje ili strah (ili od svega toga ponešto)

Nije mi bilo jasno zašto nije mogao o tom čoveku ništa više da kaže. Šta ga je paralisalo? Da li je smatrao da je dovoljno da se Milošević svede na „seljačinu“ i da se time o njemu svaki razgovor završi? Da li je to zapravo bio i Đinđićev stav prema bivšem režimu: toliki prezir, gađenje ili strah (ili od svega toga ponešto) da se konstatacijom da su njegovi pripadnici, na primer, „seljačine“ (šta god to tačno značilo) završava potreba za njihovim izvođenjem pred lice pravde, lustracijom, pa čak i doslednim razvlašćivanjem?

O svim ovim i drugim dijalozima sa Đinđićem mogla bi se napisati čitava jedna knjiga, ali u ovom tekstu oni imaju jednu sasvim drugu svrhu: da pokažu kako u budućnosti, i sa najboljim namerama, nećemo stvoriti suštinski i trajno bolju Srbiju ako ponovimo greške iz prošlosti koje sam veoma kratko pokušao da dočaram u ovom tekstu. A Đinđićeva daleko najveća greška, sa pogubnim posledicama i po njega lično i, kako se pokazalo, po čitavu Srbiju, bila je što nije počeo sa temeljitim iskorenjivanjem zla devedesetih, oličenog kako u političkom sistemu, tako i u ne malom broju individua koje su upravljale tim sistemom.

(Autor je redovni profesor, upravnik Centra za filozofiju Instituta društvenih nauka, direktor Centra za bioetičke studije, šef Uprave za Evropu UNESKO katedre za bioetiku, predsednik pokreta „Novi 6. Oktobar“)