Deset razloga zbog kojih je DS tako ubedljivo pobedio u Vojvodini

Pre svega, pola poslanika pokrajinske skupštine se bira po većinskom “nokaut” sistemu koji malu prednost na većini izbornih mesta pretvara u veliku i konačnom broju mandata. Po ovom sistemu stranka koja je nešto jača od druge stranke sa kojom njeni kandidati prolaze u drugi krug, ili pak ona stranka koja je “drugi izbor” za glasače drugih stranaka ili manjinskih zajednica, može da ostvari apsolutnu većinu u skupštini. To se već dešavalo na pokrajinskim izborima tokom devedesetih ali i sa Miloševićevim SPS-om.

Drugi razlog za ovakav uspeh DS-a, koji je bio neočekivan i za njih same, je agilna kampanja koja je bila lokalizovana i “na Vojvodinu” za razliku od “patriotskih stranaka” koje reč „Vojvodina“ gotovo i da nisu koristili u ovoj kampanji. Prošlo je vreme kada su se “patriotski” orijentisani političari i pripadnici nekih srpskih organizacija poput “Miletića” pokušavali da pariraju autonomističkom bloku, koji sada očigledno predvodi koalicija okupljena oko DS-a. A pri tome nije potrošena i kompromitovana kao Čankova Liga. Šta više, ona nije ni kvalifikovana kao autonomistička od strane DSS-a i SRS-a, pa stoga nije kao takva ni prepoznata. Stoga, njihova koalicija na prostoru Vojvodine dobija glasove autonomistički orijentisanih glasača, manjina ali i onih koji u DS-u vide beogradsku urbanu partiju „koja nas vodi u Evropu“. Dakle dobijaju i autonomističke i “centrističke”, ali i manjinske glasove što je naročito bitno u drugom krugu.

Osim toga što su jedini od velikih “beogradskih” stranaka imali nekakvu “vojvođansku priču” koja je prihvatljiva i „vojvođanski“ i „beogradski“ orjentisanim biračima, oni su jedini i vodili vojvođansku „evropsku kampanju“. Generalno, nacionalna kampanja Demokrata u celoj Srbiji im je donela skok u finišu pred same izbore, pa se to tako „prelilo“ i na „evropsku Vojvodinu“. Osim toga, DS i njihovi saveznici su jedini i vodili kampanju između dva kruga, što im je dodatno dalo prednost. Kao i u životu i u politici kada vi nešto radite na nekom planu, ma koliko to efikasno bilo, ono će imati značajnog efekta naročito onda ako je vaša konkurencija potpuno pasivna na tom polju.

Dosta se špekuliše oko toga što radikali a i DSS nisu imali nikakvih aktivnosti u drugom krugu pokrajinskih izbora. Na pitanje “zašto su odustali od pokrajine” čaršija ima svoje odgovore u stilu „mora da su hteli da im prepuste 100% Vojvodine radi vlasti u Beogradu“ to jest da su se neki usko stranački ili lični interesi “poklopili”. Previranja u SRS i DSS u Novom Sadu poslednjih godina (“odlazak Maje” i višegodišnje „vd stanje“ u DSS-u) su isto tako negativno delovali na njihove izborne rezultate. No pored svega toga jasno je da “patriote” tradicionalno ideološki i politički potcenjuju značaj Vojvodine i pokrajinskih institucija. Njihovi lideri Vojvodinu gotovo i da ne spominju, potpuno nesvesni da ovaj prostor može postati žarište nove političke krize (“ustav Vojvodine” i secesionističke aspiracije nekih političkih opcija).

Gotovo neprimećeno „meko autonomaštvo“ vojvođanskog DS-a stoga prolazi bez ikakvog političko-medijskog otpora jer se kontroliše medijski prostor, a Čanak i Liga im na neki način služe kao neko za koga se vezuje negativan odnos prema radikalnijem autonomaštvu i kao probni balon za različite autonomističke projekte i aspiracije. Kada se vidi da nema otpora u “patriotskim krugovima” ni radikalnijim zahtevima za “vojvođanskom policijom, sudstvom i finansijama,” onda je jasno da se mogu lako ostvariti i manje ambiciozni ciljevi. Pri svemu tome, čini se da DS ne mora Čanka ni da “časti” nekom značajnijom funkcijom poput gradonačelnika Novog Sada. Osim ako neko “sa strane” ne bude lobirao da “panonski mornar” ne dobije “svoj brod”. Postoji čak bizarna čaršijska teorija da su “patriote” namerno “prepustile” potpuno pokrajinu DS-u jer su videle da je ne mogu dobiti, ali da barem Čanak ne bude potreban Pajtiću.

Sa druge strane, “beogradske patriote” ne brinu ili ni malo ili premalo za Vojvodinu. Premijer Koštunica, a u tome ga slede Radikali, ima “kosovski orijentisanu” politiku u toj meri da gotovo ne primećuju kako centripetalne sile polako odvajaju Vojvodinu od Beograda. Osim ovoga, posle parlamentarnih izbora su se potpuno fokusirali na formiranje nacionalne vlade, to jest na pridobijanje Dačića & co. da ih konkretno ništa drugo nije ni zanimalo, pa ni drugi krug tamo nekih pokrajinskih izbora.

No, Demokrate imaju jak i autonoman pokrajinski odbor na čijem je čelu Pajtić koji je i do sada vladao “vojvođanskim feudom”. Demokrate su posle smrti pokojnog premijera Đinđića, koji je bio centralista, polako ali sigurno preuzele štafetu autonomističke na takav način a to nije bilo primećeno i kritikovano od njihovih političkih rivala. Vidljivo je da, za razliku od SRS i DSS, kod demokrata postoje jaki ideološki, politički i ekonomski interesi da dobiju ponovo vlast u Vojvodini i za to su bili spremni da se agilno bore. Čini se da su se patriote potpuno istrošile, kako organizaciono tako i finansijski, u nacionalnoj kampanji čak i par nedelja pre “prvog kruga”, to jest pre parlamentarnih izbora, pa stoga ni ne čudi mnogo što nisu imali snage da se bore za pokrajinu.

Oni su preko svojih aktivista na terenu, preko kol centara i ozbiljnog dogovora sa “srodnim strankama” i manjinskim zajednicama, uspešno motivisali svoje “sigurne glasove” koji daju značajnu prednost pri maloj izlaznosti (oko 30%). Mora im se priznati da su odradili ozbiljan posao na terenu koji nije bio toliko vidljiv na medijima. To je precizno definisana i fokusirana kampanja u kojoj se “radi” samo tamo gde je vaš kandidat prošao u drugi krug i gde ima šansu da pobedi. Kada se tome doda većinski sistem, dobija se fantastično dobar rezultat. Ovi pokrajinski izbori pokazuju šta je zapravo moderni “politički ideal”: da pri maloj izlaznosti “vaši” izađu u što većem procentu i da vi sa otprilike šestinom ukupnog broja birača možete da osvojite apsolutnu vlast. Što je najbolje to vam niko ne može osporiti.

Kao šlag na tortu za DS dolaze sigurni manjinski glasovi koji u velikom procentu idu u njihovu korist. Demokrate godinama vode politiku pridobijanja i vezivanja manjinskih zajednica i njihovih političkih oligarhija, što se naročito pokazuje značajno kada su ishodi izbora na nacionalnom nivou neizvesni. Prednost Tadića nad Nikolićem u drugom krugu predsedničkih izbora, može se lako predstaviti i kao pobeda manjinskih glasača kao jezička na vagi. Stotinjak hiljada mađarskih i nešto manje muslimanskih glasova, uz nešto malo “podrške” drugih manjinskih zajednica, donelo je tu ključnu razliku koja je bila dovoljna za pobedu na predsedničkim izborima. Značaj manjinskih glasova je naravno još veća na pokrajinskim izborima gde je njihovo prisustvo u stanovništvu značajno. Manjinske zajednice su u drugom krugu glasale za kandidate DS-koalicije, ili, pak za svoje kandidate koji su prošli u drugi krug. Ono što je interesantno je da su mađarski glasači izašli u većem procentu no srpski, pa je to u nacionalno mešovitim sredinama pri niskoj izlaznosti donelo prednost “njihovim” kandidatima. Pokazalo se ono što smo pisali i pre više godina, da u Vojvodini nisu radikalski birači disciplinovani, već mađarski. Kako se srpski glasovi u drugom krugu najčešće dele na one koji glasaju za radikale i demokrate, dok manjinski gotovo svi idu demokratama (osim tamo gde imaju svoje kandidate) jasno je kakav to rezultat donosi. Kada se tome doda da je iza svega toga stajala ozbiljna terenska aktivnost DS-a koji je uspeo da disciplinuje svoje “sigurne glasove”, apsolutna većina u skupštini ne čudi mnogo.

Ovakav izborni sistem odgovara velikim strankama koje imaju dosta kandidata u drugom krugu, što znači pre svega DS-u i Radikalima. No ovakav izborni mehanizam naročito pogoduje velikim strankama koje su „drugi izbor“ za druge političke opcije, u čemu se DS pokazuje sposobniji da mobiliše i „saveznike“. Demokrate na ovom polju imaju veliko iskustvo dok Radikali to verovatno nisu radili do sada. „Patriote“ su pokušale da nastupe zajedno u drugom krugu, ali je SPS to uspešno eskivirao. No, čak i da se Bajatović pojavio na konferenciji za štampu i podržao zajednički nastup u drugom krugu to ne bi mnogo značilo. Da bi takav nastup imao efekte, potrebno je da na terenu postoji saradnja i da ona stranka koja ima najviše interesa od toga (u ovom slučaju SRS) motiviše izlazak na birališe svojih „sigurnih glasova“ ali i glasača „saveznika“. To se očigledno nije desilo i demokrate su trijumfovale jer su „odradile“ i jedno i drugo.