„Демократија“ без народа

„Мој политички идеал је демократија - поштујмо сваког човека као биће и не правимо ни од кога идола“, говорио је Алберт Анштајн.

Ово је само једно од многобројних одређења самог идеала демократије, који у себи укључује, пре свега, слободу човека да не буде послушни поданик и поклоник идола и култа личности.

Говорити данас о дубокој кризи демократије је већ опште место и тешко да би овако формулисан демократски политички идеал могао да опстане, јер смо сведоци све већег урушавања елементарних демократских начела. Присуствујемо процесу који води крају демократије као политичког идеала и нестанку саме појаве идеала у савременој политици.

Демократија је постала појам у потпуности испражњен од сваког смисла и садржаја и све више губи своју основну друштвену функцију - да буде јасан и неприкосновен израз воље народа и систем који обезбеђује остваривање јавних интереса и демократских вредности. Она је некада стварала могућност да се афирмишу основне људске и цивилизацијске врлине, које су се и налазиле у средишту демократских идеала.

Хипокризија и лицемерна примена дуплих стандарда, као и одвајање етике од политике, створиле су погодно тле за потпуно девастирање демократије као система, у коме се остварују хуманистички идеали, принципи поделе власти, владавине права, слободе медија, критичког мишљења и људских права. Примере хипокризије и свођења демократије на огољени политички прагматизам и отворену политичку трговину можемо наћи свакодневно, не само у нашој политичкој пракси.

За илустрацију тврдње да је демократија као врховни израз народне воље и поштовања демократских начела изгубила на својој важности, могу нам послужити примери обезбеђивања парламентарне већине за промену имена Македоније, као и начин на који су САД и њени савезници реаговали након бруталног убиства новинара Вашингтон Поста Џамала Кашогија у конзулату Саудијске Арабије у Турској.

Након тешког и убедљивог пораза на референдуму о промени имена и уласку Македоније у ЕУ и НАТО, македонска влада, свесрдно подржана од њених европских савезника и САД, потрудила се да примени својеврсну политичку алхемију и да мањину добијених референдумских гласова волшебно претвори у већину, те на тај начин прогласи „тријумф народне воље“ и „велику политичку победу“. Међутим, само неколико недеља касније, политичка алхемија је дала толико потребне резултате, јер је коначно обезбеђена посланичка већина за покретање уставних промена које ће омогућити спровођење иницијативе за промену имена државе и отворити врата за улазак у НАТО и ЕУ.

Осам посланика опозиционе ВМРО, који су до јуче били жестоки противници владине иницијативе за промену имена, прешли су у владину већину, што је френетично поздрављено од европских савезника и званичника САД као „историјска победа македонског народа“. Резултати раније одржаног Референдума су на тај начин грубо поништени и још једном се показало да се воља народа може прилагођавати и обликовати тренутним политичким интересима.

Сама чињеница да је премијер Зоран Заев нудио амнестију (а вероватно и друге погодности) посланицима опозиционе странке говори у прилог тврдњи да се пре може говорити о политикантској хипокризији и грубом кршењу воље народа. Нема ни говора о „историјској победи“ македонског народа, већ о још једном примеру да се „понудама које се не одбијају“ додатно обесмишљава сваки демократски процес.

Ту разарајућу хипокризију и непринципијелност могли смо видети у тексту Радивоја Цветичанина Македонска лекција за Србију објављеног на првој страни либералног листа Данас: „Македонија је положила на поправном. Већина, која је на самоме крају прошле седмице успостављена у националном парламенту, утрла је пут за уставне промене и примену договора са Грчком о новом имену државе. Пропали референдум заборављен је, као да га није ни било, и македонски булдожер модернизације незаустављиво иде даље. Македонија је преломила и решила да се придружи западној цивилизацији“.

За егзалтираног либерала, модернизатора и цивилизованог европејца Радивоја Цветичанина очигледно није битно на који начин је успостављена парламентарна већина у македонском Парламенту и што је том приликом дошло до очигледног драстичног кршења и негирања основних демократских начела. Али, јасно је да је једино важно да је постигнут зацртани цивилизаторски и политички циљ, без обзира на то што је на тај начин показано да је демократија још једном показала своју немоћ и обесмишљеност.

Реаговање лидера „слободног света“ Доналда Трампа, како се некада називао председник САД, на брутално убиство новинара Вашингтон Поста, оголио је до краја сво лицемерство и хипокризију тзв. либералног, цивилизованог и демократског Запада. Очигледно да је за њега важније да брани савезничку позицију Саудијске Арабије на Блиском Истоку и уносне уговоре о продаји оружја, вредних неколико стотина милијарди долара, него да јасно и резолутно осуди деловање саудијских управљачких структура. Управо оне, на најдрастичнији и најбруталнији начин, крше и газе основне демократске и цивилизацијске вредности, на којима би требало да почива друштвено и политичко устројство САД.

Ни европске земље Велика Британија, Француска и Шпанија (изузетак је Немачка), које би морале да одлучно бране и заступају начела и вредности европске демократије, нису обуставиле продају оружја режиму у Ријаду. Али, зато њихови политички представници непрестано нама говоре да морамо „безусловно да поштујемо и примењујемо европске демократске вредности“, јер „једино тако можемо остваривати напредак у процесу европских интеграција“.

Мило Ломпар је веома јасно указао како функционише не само Pаx Americana: „САД процењују, дакле, неку ствар као универзалну ако им тако одговара, да би ултимативно тражили од оних који гледају другачије да се потчине њиховом виђењу ствари. Њихово виђење је наравно недоследно, јер оно што САД траже од Европе, у овом случају, не могу да траже од Саудијске Арабије. Тамо имају друге интересе. Отуд су лицемерје и лаж неопходни“.

Управо се ради о томе да су лицемерје , лаж и примена дуплих стандарда довели до тога да је демократија данас постала само узгредна флоскула, а користи се као пригодна политикантска поштапалица којом се само, све неуспешније, прикрива очигледна чињеница да је демократија готово неповратно изгубила своју супстанцу, делотворност и историјску вредност.

Морис Диверже је још шездесетих година написао књигу у којој је говорио о „демократији без народа“, а она се и сада може се тумачити као правовремено упозорење да се народна воља не отелотворује у успостављеним демократским системима од којих је остала само испражњена и обесмишљена политичка форма.