„Decentralizator“ Čanak i srpska država

Nedavno se pojavio prvi broj dvomesečnika „Decentralizator”, lista koji izdaje Kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije. To telo je osnovano odlukom vlade Srbije (26. marta 2009), sa zadatkom „da učestvuje u pripremi Strategije decentralizacije Republike Srbije“. Na čelu saveta nalazi se predsednik Nenad Čanak, a članovi su, između ostalih, i Mlađan Dinkić, Svetozar Čiplić, Šandor Egereši, Saša Milenić, Meho Mahmutović, Boško Ničić, Ragmi Mustafa... A upravo ovaj list, koji je, posle godinu dana rada Saveta, njegovo prvo i jedino čedo, na najbolji način pokazuje kako izgleda zamisao da građani Srbije svojim novcem treba da finansiraju razbijanje sopstvene države.

Već sam naziv lista - „Decentralizator”, svojvrsna je Čankova provokacija. Taj naslov prosto simboliše agresivnost, želju da se neko ili nešto razbije, dezintegriše, razvali, bez mnogo milosti i pardona. Nastavak „ator“ je, inače, u srpskom jeziku vezan za nekog nasilnika ili pokvarenjaka. Otuda imamo „snagatora“, „manipulatora“, „dezintegratora“ ili „defloratora“. Sada je Srbija, eto, dobila i svog „decentralizatora”. To je tipična čankistička bestidnost i egzibicionizam, još jedno ispoljavanje one dobro znane Čankove osionosti sa kojom je svojevremeno razbijao znak Radio televizije Srbije, štampao „vojvođanski pasoš“, učestvovao u manifestaciji „Srijem Hrvatskoj“ i slikao se u pozi nacističkog tevtonca koji jaše sa plavo-žuto-zelenom trobojkom „Slobodne Vojvodine“ iznad glave[1]. Promenilo se jedino to što je Nenad Čanak nekada sve to radio za „svoje“, a sada to radi za naše novce.

Naravno da i sam Nenad Čanak ima tekst u ovome „čedu“. U njemu nam još jednom, za naš sopstveni novac, objašnjava, da je srpski „ustav nelegalno donet“ i da „Srbija samo kroz decentralizaciju i istinsko ustavno prenošenje na niže nivoe može početi da izlazi iz ćorsokaka u kome se nalazi“ (str. 7). A kako ćemo da izađemo iz tog „ćorsokaka“, za te iste, naše pare, objasnio nam je urednik ovog lista, Nenad Živković (nekadašnji glodur „Pančevca“). On kaže da „ako postoji konsenzus o integraciji naše zemlje u Evropu, čiji će moderan duh, civilizacijske tekovine i društvene vrednosti Srbija prihvatiti bez ostatka i bez skepse“, onda je „decentralizacija do krajnjih korisnika, do svakog pojedinca ponaosob, do svakog građanina zbog koga država postoji i kome pripada, misija i sveti cilj i Kancelarije i`Decentralizaora`“ (3).

Kao da smo u srednjem veku, ili u Orvelovoj `1984` – mi najpre moramo da propisane vrednosti „prihvatimo bez ostatka i bez skepse“ (jer je kritički duh, naravno, azijska izmišljotina?). A onda ćemo imati tu čast da nam naši `decentralizatori` državu razgrade „do krajnjeg korisnika, do svakog pojedinca, do svakog građanina“. Kao da je država puki agregat samovoljnih pojedinaca, a ne politička zajednica, i kao da su Srbi nekakvo divlje pleme koga strani misionari zamajavaju staklenim đinđuvama, kako bi ga što lakše izvarali, tako nas sada Živković i ostali autonomaški kadrovi zamajavaju svetlucavim terminima „građanin“, „demokratija“ i „decentralizacija“, kako bi nam uzeli ono što, očigledno, više ne umemo da cenimo i do čega, očigledno, više ne držimo.

A na pola puta do te idealne tačke u kojoj je izvršena „decentralizacija do krajnjih pojedinaca“, državu treba razdrobiti na regione i pokrajine. Zato nam Cole Kovačević, vođa fantomske „Koalicije Šumadija“ (u kojoj je on, valjda, i jedina stranka i jedini član) objašnjava kako se što pre mora stvoriti nova pokrajina (region?) Šumadija, da bi se sprečio „alavi Beograd“ da dalje „nastavi `anektiranje` dela po dela Šumadije: Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac...“ (5). Kao idealni model decentralizacije, Cole slavi donošenje „najnovijeg Statuta Vojvodine“, zato što je njime „stvorena zakonska prepreka širenju Beograda na sever, ka Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Vršcu...“ (5). U ovom i u drugim tekstovima „Decentralizatora“, državno jedinstvo se jednostavno manipulantski izjednačava sa hipertrofijom Beograda, a opravdani gnev građana iz unutrašnjosti zbog kleptomanije vladajuće elite usmerava u pravcu cepanja sopstvene države.

Ta providna taktika – koju logistički podržavaju ideološke i medijske perjanice Druge Srbije (zato Cole ima svoj VIP blog na B92[2]) – samo je najnoviji marketinški pokušaj da se ponovo prevare birači. Iza tog pokušaja stoje upravo oni političari koji su zaslužni za najveću pljačku ove zemlje i zatiranje čitavih industrijskih regiona, oni koji su broj zaposlenih u industriji sa 700.000 (koliko ih je bilo 2001) sveli na manje od 200.000, oni koji su gusarskom privatizacijom i „liberalizacijom“ uništili domaću industriju, domaće banke, domaću poljoprivredu, oni koji su pokrali i proćerdali sve što su generacije naših očeva i majki stekli, oni koji su jedan vredan i ponosan narod ostavili bez posla i pretvorili u parazita koji živi u Beogradu, traži činovničko uhlebljenje i bleji po kafićima... Sada ti isti politički hohštapleri, ne bi li prikrili tragove, mašu novom zvečkom iznad glave građana Srbije – učeći ih da zlo nije došlo od njih, već od Srbije koja je isuviše centralizovana, od Beograda koji se isuviše raširio i od Srba koji su premnogo Srbi, a premalo Vojvođani, Šumadinci, Sandžaklije, Vlaško-krajišnici i Preševo-dolinci... I za tu svoju najnoviju prevaru oni su sada angažovali Čanka, Coleta, Milenića i ostali lokalpolitički i lokalintelektualni svet, dajući im da se igraju „decentralizatora“, „dezintegratora“ i „defloratora“...

I naravno da je prvo što je u „Decentralizatoru“ objavljeno bila pohvala konfederalističkom Statutu APV. Navedenoj Coletovoj apoteozi Statuta pridružio se odmah i Dragan Vujadinović (predstavljen u listu kao „ekonomski analitičar iz Kosjerića“ – iako je reč o aktuelnom predsedniku opštine Kosjerić![3]). On nam je objasnio da su „priče o `separatizmu` koji donosi Statut Vojvodine zapravo samo smešne“ i da „od `ozbiljnih` argumenata ostaje samo `uvređenost` `SANU zbog VANU`“ (9). Odmah zatim „Decentralizator“ donosi i izjavu poznatog srpskog prijatelja, Jelka Kacina, koji kaže: „Pozdravljam proglašenje Statuta Vojvodine, jer taj čin predstavlja dokaz političke volje da se Srbija oblikuje u decentralizovanu državu u skladu sa evropskim standardima“ (13). Zašto Slovenija nije takve „standarde“ primenila na sebe i formirala bar jednu pokrajinu sa vladom, glavnim gradom, razvojnom bankom i akademijom nauka, Jelko Kacin će nam verovatno otkriti u sledećem broju „Decentralizatora“.

No ni to nije bilo dovoljno da se Srbima objasni važnost Statuta APV, te je „Decentralizator“ objavio i izjavu Saše Milenića, predsednika skupštine Kragujevca, da je „Vojvođanski statut korak ka napretku društva, jer predstavlja ohrabrenje za proces decentralizacije vlasti i regionalizacije Srbije“ (13). Naravno da je Milenić “ohrabren“ donošenjem kriptofederalističkog Statuta APV. Jer, kao što su novinari već uočili („Glas Javnosti“, 4. maj 2009)[4], Milenić je danas glavni ideolog Veroljuba Stevanovića i glavni teorijski tumač zahteva da se, po ugledu na Vojvodinu, stvori nekakva AP Šumadija. Pa ni sa time „Decentralizator“ nije bio zadovoljan, te je u pomoć pozvan i Bojan Pajtić. On je izjavio da se „Statutom Vojvodine čuva integritet Srbije“ (?!), i objasnio da se od nas očekuje „da usvojimo evropske principe odgovornosti za rezultate, poštovanja građana (gramatika je izvorna – A. S) i brisanje granica. Onaj ko ne vidi dalje od granica, taj ograničava sopstveni narod“ (13). Zato, verovatno, Pajtić i briše granicu kod Subotice i Šida, ali podiže kod Pančeva i Stare Pazove. Jer, kao što znaju svi Pančevci, nakon „ponovne afirmacije vojvođanske autonomije“, najteži bolesnici iz toga grada više ne mogu da primaju hemoterapiju u obližnjem Beogradu, već se svaki dan autobusima prevoze do 105 km udaljenog Novog Sada. Baš sjajna decentralizacija i demokratizacija, baš sjajna briga o „krajnjem korisniku, o svakom pojedincu, o svakom građaninu“!

Uopšte, promovisanje „vojvođanskog identiteta“ i Statuta APV, kao uzor za buduću regionalizaciju Srbije, nekako se pokazalo kao osnovni i najvažniji motiv „Decentralizatora“. Njemu je posvećen čak i istorijski kutak. Tu se, recimo, pod naslovom „Rodno mesto Vojvodine“ (23) predstavlja zgrada magistrata u Sremskim Karlovcima, u kojoj je proglašena „Srbska vojvodina“. U članku se napominje da je Vojvodina „odmah ušla u politički savez sa Trojednicom (Hrvatskom – Slavonijom – Dalmacijom)“. Zašto je ovo savezništvo Vojvodina-Hrvatska važno za srpsku decentralizaciju, to naravno znaju samo Čanak i Živković. Valjda zato što tu „istorijsku bliskost“ smeraju da nastave? To je možda i razlog što je ovaj list štampan latinicom (samo par tekstova je, tek reda radi, na ćirilici). Da su Čanak i Živković to uradili za svoje ili stranačke pare, to bi bilo njihova stvar. No i pored jasne ustavne odredbe o službenom pismu, vlada Srbije, očigledno, ne brine ni o kulturi, ni o pismu, ni o ustavu. Verovatno zato da se Jelko Kacin i ostali evropski evaluatori ne bi previše mučili sa čitanjem primitivne ćirilice kada budu morali da ih ocene i zadaju im nove zadatke?

Iz pominjanja nekadašnje „Trojednice“ (Hrvatske – Slavonije – Dalmacije), vidi se da danas od tri hrvatske pokrajine nije preostala ni jedna. Ali, Srbiji je zato dato u zadatak da oživi ne samo svaku regionalnu posebnost koju je istorija ikada na njenom tlu zabeležila, već i da napravi državolike regione tamo gde nikada nije postojalo ni „p“ od pokrajina. Tome je i posvećeno nekakvo istraživanje javnog mnenja, predstavljeno u „Decentralizatoru“. Reč je o anketi koju je među (čak?) 330 građana Srbije sprovela izvesna NVO Diferencija iz Niša. Po toj anketi, „građani Vojvodine u većoj meri nego građani drugih regiona Srbije pokazuju razumevanje za savremeno, demokratsko uređenje zemlje“ (22). A to „savremeno, demokratsko uređenje zemlje“, definisano je kao „afirmativan stav prema formiranju novih autonomnih pokrajina“. Za takvu divotu, zamislite, „žitelji centralne Srbije pokazuju najmanje razumevanja“, pa „o tome samo četvrtina anketiranih ima pozitivan stav“ (22). Šta su tačno pitali ovi „istraživači“, i kako su tačno ispitanici odgovarali, to možemo samo da nagađamo (jer u tekstu ne stoji). Ali iz jednog pitanja koje se spominje vidi se „objektivnost“ ove ankete. To pitanje je glasilo: „da li bi grad Beograd trebalo da bude razvijeniji i bolji za život od svih drugih gradova u zemlji?“ (22). Pošto su postavili ovakvo „neutralno“ i „nesugestivno“ pitanje (jer, naravno, srpski nacionalisti i centralisti upravo se za to zalažu), ovi „istraživači“ su zaključili da je ideja decentralizacije opšteprihvaćena u Srbiji. Samo je još ostao problem što nije dovoljno prihvaćena najnovija („savremena“) forma decentralizacije – autonomne pokrajine. Ali, ako samo vlada izdvoji još sredstava za Nacionalni savet za decentralizaciju, još sredstava za njenog predsednika, još sredstava za ovaj list i još sredstava za ovakva „istraživanja“, Srbi će brzo biti ubeđeni u sve divote koje im nude Cole, Čanak i Jelko Kacin. A Srbija će konačno postati zemlja bez granica i bez države. I sa puno pokrajina, pokrajinskih političara i pokrajinskih novinara i istraživača...

„Ovaj list koji vam se nalazi u rukama, treba da se bavi upravo time da što veći broj ljudi u Srbiji shvati o čemu se zaista radi kada je decentralizacija u Srbiji u pitanju“, napisao je Nenad Čanak za prvi broj „Decentralizatora“ (7). Već na osnovu ovog Srbi sada zaista mogu da shvate o čemu je reč. Svi ti „decentralizatori“, kao što su Čanak, Kacin ili Cole, očigledno, misle da smo neinteligentni, očigledno misle da smo bezumni, očigledno misle da je veoma zabavno i unosno pred našim očima i za naš novac rasturati ovu državu. A možda mi, koji sve ovo stoički trpimo, zaista pomalo i jesmo to što Čanak, Cole i Kacin misle o nama?

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u „Pečatu“ br. 114)