Da li je Srbija dobila "Ministarstvo za kulturnu dekontaminaciju"?

Šira javnost ne bi ni znala za Branislava Dimitrijevića, pomoćnika ministra kulture Nebojše Bradića, da nije bilo emisije „Da, možda, ne" na RTS-u (22. april 2009)[1]. U toj emisiji, pored Branka Dimitrijevića, učestvovali su i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), kompozitor Svetislav Božić i igrač Crvene zvezde iz njene najsjajnije generacije, Dušan Savić. Iako je emisija bila u znaku prepirke Borke Pavićević i Dušana Savića, iznenađenje su zapravo bile izjave Branislava Dimitrijevića. On je, naime, po izvesnoj radikalnosti, u pojedinim pitanjima, nadmašio čak i samu Borku Pavićević.

Tako je Dimitrijević, odmah na početku emisije, izjavio da su "institucije koje zastupaju tradicionalne nacionalne sisteme izgubile konce", a kao primer naveo Srpsku akademiju nauka i Srpsku pravoslavnu crkvu. "Ja mislim da je u crkvi (SPC) neophodna jedna reforma", samouvereno je objašnjavao Dimitrijević. Ali se pri tom požalio da "ne možemo da se mešamo u crkvena pitanja(?!), jer je crkva kao institucija samozatvorena, ona sama sebe reprodukuje, nad njom ne postoji nikakva društvena kontrola"(?!). Dimitrijević je nekako sve vreme, dok je o tome govorio, odavao utisak nezadovoljstva što se crkva ne da "reformisati" i on i njegove kolege nemaju prilike da i tu ustanovu preurede u skladu sa "najvišim EU standardima"[2].

Na primedbu voditeljke Olivere Kovačević da je SPC, bez obzira što je "nereformisana" i dalje ustanova u koju građani Srbije imaju najviše poverenja, Dimitrijević je sa prezirom odgovorio da je to samo zato što Srbi nedovoljno poznaju doktrinarne osnove hrišćanstva. "Postoji jedan sjajan teoretičar religije", podučavao nas je dalje pomoćnik ministra, "kao što je Mirko Đorđević koji je jedan od retkih ljudi koji na jedan apsolutno učen način može da objasni neke stvari i da ljudi nešto nauče zašto je crkva ustanovljena, šta su to Jevanđelja...". Jednostavno, sledi iz onoga što je Dimitrijević rekao, kada bi Srbi više slušali i čitali "sociologa religije" Mirka Đorđevića[3], shvatili bi koliko je SPC strašno "nereformisana", pa onda u nju više ne bi imali takvo poverenje kakvo sada imaju!?

Zatim se, u emisiji, i Borka Pavićević složila da "pitanje srpskog identiteta nema veze sa crkvom" i očitala lekciju Duletu Saviću o "srpskom nacionalizmu" i o tome da je čak i emisija "Dok anđeli spavaju", njegove supruge Marine Rajević-Savić, zapravo "fašistička"(?!). Valjda kao priznanje za ovo fantastično otkriće, pomoćnik ministra Dimitrijević je Borku Pavićević odmah nazvao pravom srpskom patriotkinjom. "Ja vidim ljude kao što su Borka Pavićević kao patriote", objasnio je Dimitrijević, "zato što oni rade nešto što treba da promeni određen kod u kome se ova zemlja sa više ili manje dobrih razloga našla". "Mi na tome moramo da radimo", udarnički je pozvao Dimitrijević, najavljujući valjda nove, zajedničke pobede Ministarstva kulture i CZKD na planu dekontamionacije naše grozne, fašističke kulture.

Pošto se emisija prikazivala na dan sećanja na žrtve genocida počinjenog u Drugom svetskom ratu, postavljeno je i pitanje nove hrvatske postavke u muzeju logora Jasenovac. Prikazana je reportaža RTS-a iz koje se videlo da u novoj postavci nema slika ustaških zločina, niti ustaških zlikovaca, da se iz postavke uopšte ne može videti da iza najstrašnijeg balkanskog stratišta stoji ideologija ekstremnog hrvatskog nacionalizma – ustaštva, da se priznaje samo 75.000 jasenovačkih žrtava i da je u novoj postavci Jasenovac prikazan kao radni, a ne kao koncentracioni logor! Zbog toga je, kako je rečeno u reportaži, Efraim Zurov, direktor centra Simon Vizental iz Jerusalima, ovu najnoviju muzejsku postavku Jasenovca nazvao "postmodernističkim smećem iz kojeg posetilac može malo toga da sazna o razmerama zločima u Jasenovcu"!

Posle prikazivanja ove reportaže Olivera Kovačević je pozvala Dimitrijevića da, kao predstavnik srpskog ministarstva koje se, između ostalog, bavi muzejima, prokomentariše ovu novu izložbenu postavku. Dimitrijević joj je na to hladno rekao da samu postavku nije video i da zato ne može da se o njoj izjasni. Voditeljka je bila uporna, ali Dimitrijević je takođe uporno objašnjavao da ne može da komentariše ono što nije video. On se ponašao kao da je reč o nekakvoj običnoj izložbi, sa nikad viđenim eksponatima na temu za koju nikad nije čuo, a ne da je reč o postavci koja govori o događajima od pre 65 godina i najstrašnijijem stradanju srpskog naroda u celokupnoj njegovoj istoriji! Time je Dimitrijević ne samo implicitno doveo u pitanje verodostojsnost prethodno prikazane reportaže (eh ta RTS, i dalje je u vlasti ljutih srpskih nacionalista!), već je inagurisao i jedinstveno pravilo kojeg će se valjda od sada držati naši evroreformisti: "Nisam bio tamo, dakle to za mene i ne postoji"! Nisam bio u Aušvicu, dakle, šta je tamo prikazano za mene je nevažno. Sutra nove vlasti mogu Aušvic da naslikaju i kao park zabave i odmora za Jevreje, koji su organizovali humani i nesebični nacisti. Mene se to ne tiče, jer ja to nisam video... Zaista žalosno!

Kako ga Olivera nije ostavljala na miru, Dimitrijević je na kraju procedio kroz zube da "mi treba ovde da se brinemo o našim stratištima, o Jajincima i Starom Sajmištu", a ne o Jasenovcu. Eto to je ta "politička korektnost", koju nam uporno nameće Druga Srbija. Mi Srbi se smemo baviti jedino beskrajnim kajanjem zbog postojanja NEMAČKOG logora na tlu tadašnje NDH, a današnjeg Beograda (tj. na Starom sajmištu)[4] i to je sve dokle treba da ide naše sećanje na žrtve Drugog svetskog rata. Nasuprot toga, mi treba, valjda, ćutke da posmatramo kako se Jasenovac, ta najstrašnija fabrika demonskog sadizma, sa posebnim logorom za što svirepije ubijanje dece, postepeno pretvara u bezazleni "radni logor", a onda, valjda u budućnosti, i u "kamp odmora i zabave za ratom iscrpljene Srbe". Pri tome ništa ne smemo da preduzimamo, kako slučajno ne bismo iritirali "naše hrvatske prijatelje, koji će sutra pomoći da i mi postanemo članice EU i NATO pakta". Baš divna "agenda" srpskog Ministarstva kulture!

Meni lično se, međutim, iz celog ovog TV nastupa pomoćnika ministra kulture najviše dopalo to koliko je brige Dimitrijević pokazao za očuvanje – latinice u Srbiji. On se naime pohvalio da je kod gradskih vlasti u Beogradu protestovao što su nazivi ulica ispisani ćirilicom. "Mi smo jedina zemlja u Evropi sa dva pisma i to treba da bude naš brend", kazao je pomoćnik ministra, uz oduševljeno klimanje glavom Borke Pavićević. Zato se Dimitrijević odmah i založio da se ta strašna neravnopravnost ćirilice i latinice pod hitno ispravi, tako što će se ulice u Beogradu od sada pisati i na latinici.

Posle ovih Dimitrijevićevih reči ja se isplakah nad hudom sudbinom latinice! Jer, kao što svi to dobro znamo, 99 posto naših televizija emituje program isključivo na ćirilici (a naročito B-92), 99 posto naziva proizvoda u našim radnjama su ispisana na ćirilici, a čak 100 posto onoga što štampa Borkin CZKD, Sonjin HOS, Natašin FHP, Čedin LDP i ostale naše drage ljudskopravaške nevladine i vladine organizacije takođe je napisano na toj imperijalnoj i sveprisutnoj ćirilici... Zato Bradićevo ministarstvo kulture, verovatno, i ulaže toliko napora da zašiti tu jadnu, izumiruću i od srpskih nacionalista progonjenu latinicu. Šmrk, šmrk, Bradiću i Dimitrijeviću, heroji odbrane našeg kulturnog diverziteta, gde ste se do sada krili?!

Pošto je ovako hrabro branio politiku Ministarstva kulture pred raspomamljenim srpskim nacionalistima, na Dimitrijevića je nasrnula i drska beogradska štampa. List Pres je čak zatražio njegovu ostavku. Razumljivo je da je Ministarstvo kulture odmah uzelo Dimitrijevića u zaštitu. Iz ministarstva je saopšteno da "Branko Dimitrijević radi stručno, savesno i odgovorno posao pomoćnika ministra" i da ministar Bradić "neće tražiti njegovu ostavku, niti preduzeti bilo kakve mere protiv svog pomoćnika"[5]. A i kako bi ako se zna čiji je Branislav sin[6], a i zašto bi kada je Branislav u Ministarstvo i došao kao kadar koji se već dokazao kao "beskompromisni kritičar" te "nereformisane SPC"!

Naime, Branislav se već 2005. godine proslavio pišući apologiju za "Meteorsku kišu" Živka Grozdanića. Reč je o jednoj bestidnoj instalaciji, gle čuda, nigde drugde do u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Borke Pavićević. Kroz tu instalaciju, naime, Grozdanić, koji je inače direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, prikazao je sirotog patrijarha Pavla kako nemoćan leži zatrpan hrpom kamenja koje je palo sa neba zbog njegove grešnosti i grešnosti SPC[7]. Grozdanić uopšte nije krio da je njegovo delo otvoren napad na SPC. "Delo je obračun savremenih umetnika sa Srpskom pravoslavnom crkvom", objašnjavao je on. "Cilj rada je da pozove na njenu reformu, da se sa neba spusti na zemlju, a ujedno i da se preispita njena funkcija u vremenu digitalne tehnologije", pošto "crkva predstavlja jednog od kočničara sveopštih reformi u Srbiji" (Kurir, 24. septembar 2005)[8].

Ovu "instalaciju" oduševljeno je podržao i sam Branislav Dimitrijević svojim tekstom "E=½MxV² ili: Samo Bog sveti zna..."[9]. U njemu nam je Dimitrijević lepo objasnio da je Grozdanićev rad hrabar napad "na razvijeni sistem ideološke zabrane i samo-po-sebi-razumljivu nedodirljivost nekih tema". Grozdanića, po mlađanom Dimitrijeviću, ne treba braniti "floskulom o slobodi umetničkog izražavanja", već objašnjenjem da je reč "o `prisili` nad umetnikom da ovako nešto izvede. Prisila je društvena. Ona je proizvod nužnosti da se konačno pogodi središte paternalne/patrijarhalne nedodirljivosti".

Tako nam je Dimitrijević svima otkrio neverovatnu istinu da srpski umetnici, samo ako su pravi, nadahnuti i pri tome još direktori Vojvođanskog muzeja, osećaju nekakvu strašnu "prisilu" da "umetnički pogađaju" Patrijarha i SPC, i da je to sasvim opravdano jer je reč o "nužnosti da se konačno pogodi središte paternalne/patrijarhalne nedodirljivosti". Pošto nam je i Grozdanić lepo objasnio da je "cilj ovog rada da pozove na reformu SPC", jer "crkva predstavlja jednog od kočničara sveopštih reformi u Srbiji", nije ni čudo da je onda i Branislav Dimitrijević, čim je postao pomoćnik ministra, krenuo da nam preko Javnog sevisa objašnjava važnost "reformi" te grozne, "konzervativne", "paternalno-patrijarhalne" Srpske pravoslavne crkve. I nije ni čudo da se Borka Pavićević u istoj emisiji pohvalila da je jedan od glavnih finansijera njenog CZKD sada postalo upravo Dimitrijevićevo Ministarstvo kulture. A sad se još štampa buni i traži Dimitrijevićevu ostavku? Svašta!

Što je najlepše, Dimitrijević deluje kao sasvim pristojan i lepo obrazovan čovek[10]. On je, međutim, sasvim urastao u svoj lepo ušuškan svet "kruga dvojke", u kome smo svi "ista ekipa", nameštamo jedni drugima tezge i poslove, živimo kao rentijeri naše opozicione borbe iz devedesetih, na našim "partu-jima" se zgražavamo nad "primitivnošću" Srbije, a gde god možemo vodimo pravi krstaški rat protiv svega što je "tradicionalno" i "nacionalno"[11]. U tom svetu je, valjda, sasvim normalno da Ministarstvo kulture finansira gostovanje izložbe "O normalnosti: umetnost u Srbiji 1989-2001", u Kacen Art Centru u Vašnigtonu (izložba je otvorena 5. maja 2009), čiji su autori Branislava Anđelković-Dimitrijević, direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i, savim slučajno, supruga Branislava Dimitrijevića, kao i osoba koja se slučajno zove upravo Branislav Dimitrijević, baš isto kao i "pomoćnik ministarstva kulture za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture", baš isto kao i "komesar paviljona Srbije na Bijenalu u Veneciji 2009. godine", baš isto kao i "savetnik i gostujući kustos Muzeja savremene umetnosti", itd, itd... U tom svetu je sasvim normalno da su u ovom, "prvom projektu međumuzejske saradnje u oblasti savremene vizuelne umetnosti između institucija iz Srbije i SAD u poslednjih nekoliko decenija", glavna tema izložbe bude Srbija u "eri ratova, nasilja, etničkog čišćenja, političkog slepila" u kojoj je "dominirao svet ratnohuškačke nacionalističke ideologije", kako stoji u zvaničnoj najavi izložbe[12]. U tom svetu je sasvim "cool" da osnovni motiv izložbe, koja treba da predstavi savremenu srpsku umetnost, bude crveni kukasti krst, kao simbol "ratnohučkačke" i "nacionalističke" Srbije, kakva je bila onda, a kakva je u suštini, za čitavu "našu ekipu" i naše evroatlantske prijatelje i mecene, i danas. Jer, u tom svetu "kruga dvojke" devedesete godine su i dalje veoma žive, kao večna tema naše borbe, čak i sada, posle devet godina, čak i sada kada smo na vlasti, čak i sada kada smo pomoćnici ministra, direktori, upravnici i urednici... Jer, još uvek je ta Srbija  "nacionalistička" i "nerefomrisana", i još uvek mora da plaća, puno, dugo i bespogovorno, da bismo je do kraja "dekontaminirali" i "denacifikovali", da bismo je zauzdali i opasali mi, naše supruge, naše kume, naši očevi, naši prijatelji i prijateljice...

Sav utopljen u takav svet, Dimitrijević uopšte i nije u stanju da primeti svu protivurečnost i licemerje sopstvene "ideološke" pozicije. Jer, on je, u pomenutoj emisiji, održao pravu lekciju Duletu Saviću o "političkoj korektnosti", podučavajući ga da se Albanci nikako ne smeju zvati Šiptari. "Moraju da postoje neka pravila komunikacije, mora da postoji određena forma i način na koji se neke stvari govore", objašnjavo je on. "Ako je za Albance uvredljivo što ih zovemo Šiptari, onda ih tako ne treba ni zvati". Međutim, Dimitrijeviću je istovremeno pokazao potpunu ravnodušnost što će se pravoslavni Srbi beskrajno uvrediti kada im njihovog dobrog patrijarha prikažete kao grešnika zatrpanog kamenjem. Njemu je svejedno što će se pravoslavni hrišćani uvrediti na samu ideju o "refomisanju" pravoslavne crkve[13]. Njemu je svejedno što će se uvrediti onoliki Srbi kojima su ustaše nožem i maljem pobile porodicu u Jasenovcu, pošto on, kao predstavnik srpskog ministarstva kulture, čak nema ni komentar na negacionističku "postavku" jasenovačkog muzeja. Dimitrijeviću je svejedno, jer on očigledno nema "senzibilitet" za takvu vrstu uvreda. Jer ti ljudi koje on vređa nisu njegov svet, jer su svi ti hrišćanski, tradicionalni, postradavši Srbi zapravo za njega samo onaj čuveni Drugi, onaj koji se ne razume, onaj koji se ne ceni i onaj koji se ne voli.

Ali, dok građanin Dimitrijević ima pravo da ne voli te hrišćanske, tradicionalne i postradavše Srbe, pomoćnik Dimitrijević mora da nauči da ih ceni. Makar toliko da ih ne vređa svojim neumesnim komentarima i stavovima, makar toliko da shvati da upravo takvi Srbi jesu većina poreskih obveznika od kojih se finansira i njegovo ministarstvo, i Grozdanićev muzej, i Borkin Centar za kulturnu dekontaminaciju, i sve te "instalacije" i "projekti" u kojima se Srbija prikazuje kao leglo fašista i divljaka. Ti hrišćanski i tradicionalni Srbi ne traže danas čak ni Dimitrijevićevu ostavku. Oni samo mole da ih Dimitrijević i ostali evro-usrećitelji sa svojim "reformama" svega i svačega konačno ostave na miru. Traže li oni previše? I jesu li te molbe da im ostave njihovog patrijarha i njihovu crkvu na miru nešto zlo i "evropski" toliko neprihvatljivo da čak ne treba ni da budu saslušane?