Čije tragove će pokazati prvi kosmetski sneg?

Sa Kosova i Metohije ovog vikenda su dolazile brojne poruke sa raznih strana, različitih tonova. Predsednik Srbije je imao bogat plan: da obiđe više mesta, obrati se Srbima i poruči svima da smo za mir. Međutim, deo tzv. MZ, preko svog izvršioca Veseljija (jednog od komandanata UČK, a sada na čelu skupštine ove samoproklamovane kvazi državne tvorevine), osujećuje deo plana i, pored navodnog upozorenja od američke administracije, podiže veterane OVK i blokira prilaze malom i usamljenom selu Banja, uz šenlučenja iz automatskog oružja i otvorene pretnje - poručujući Srbima šta ih čeka ako to i stvarno postane nezavisna država, u kojoj će biti u nekakvim enklavama, sličnim rezervatima.

U Kosovskoj Mitrovici, Vučić kao da je bio učesnik izjavljuje da smo „1999 izgubili rat sa NATO“

Ako je mislio na sebe i svoje tadašnje angažovanje, treba mu verovati. Ali, šta za Predsednika Srbije znači Kumanovski sporazum? Šta Rezolucija 1244? Zbog čega je uopšte usvojena Rezolucija 1244, ako smo izgubili rat? Kako je moguće da ona tretira KiM kao deo Srbije? Zbog čega onda traže da priznamo okupaciju dela države, oprostimo ubijanja malih Milica i trovanje svih, što je nezabeleženo u ljudskoj istoriji, te zbog čega traže da pregovaramo? Zlobnici bi mogli pomisliti da je to uvodna priča, priprema terena da se secesija prizna u ma kom obliku i time prizna i lažna, mafijaško-klanovsko-teroristička kvazi državna tvorevina. Nejasno je zbog čega Vučić omalovažava i nipodaštava heroje sa Košara i sve druge koji su opstali na KiM, one koji su posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma u paradnoj koloni otišli i abolira one koji su isporučili ubicama i trovačima Srbije sve zaslužne za Rezoluciju 1244 i istu bacili u blato. Da li Rezolucija 1244 važi još uvek? Predsednik je nije spomenuo, a ona je pravnoobavezujući dokument iza koga stoji čitav svet i Savet bezbednosti UN.

Vučić poručuje i da mnogi „ne znaju da nije sve naše“ i da „nije ni sve njihovo“

Šta to znači i da li titularisanje privatne svojine pojedinaca, pravnih lica i države, ili bilo koga, vodi ka razgraničavanju dve države? Ako već malo ljudi zna da „nije sve naše, a ni njihovo“, koliko ih zna da je Srbija jedinstvena i nedeljiva i da bilo čija privatna svojina ne znači i svojinu nad delom neba, prirodnim resursima nad zemljom dublje od 60cm, neka je i metar, nad delom države gde je ta svojina? Valjda je jasno da svaka svojina nije i svojina nad delom države gde se nalazi. Ko misli da jeste, nije glup, neinformisan, neobavešten - on je zlonameran. U tom smislu je prosto neshvatljivo koliko se neki dežurni političari-demagozi-politikanti i analitičari na poziv upinju da pronađu ko je šta u „belom svetu“ rekao oko mogućih razgraničenja, podele, razmena teritorije na KiM, te napadaju i secesioniste,  jer od toga „beže“, kao i srpsku opoziciju i čitav narod koji ne želi da dođe do tog vida „kompromisa“. To je opsenarenje. Oko opstanka države nema kompromisa, dok oko širine prava autonomije ima. Cilj secesionista, njihovih mentora i otimača kosmetskih bogatstava jeste podela, bilo kakvo razgraničenje - što znači i priznanje i stolicu u UN.

Američka agencija AP komentariše posetu, ali ističe da Vučić nije izneo nikakav predlog

Svet očekuje da na stolu bude neki predlog. Srbija je domaćin i ona mora da kaže do kojih granica i „crvenih linija“ može da ide. No, srpske vlasti kao da se ne osećaju domaćinima, kao da se ne radi o njihovoj državi, „nisu odatle“, te očekuju da neko nešto predloži i kaže „šta nam daje i šta nudi na KiM“. Priština je predložila, kažu u Beogradu maksimalistički, priznanje te kvazi državne tvorevine kao države, stolicu u UN i pripajanje novoj državi nekih opština Pčinjskog okruga. Beograd i dalje čeka i nema predlog. ZAŠTO?

Šta se čeka? na koga se čeka? Da li je Ustav Srbije važeći, osim za penzionere? Da li važi još uvek i R1244? Da li se najavama razgraničenja, „kompromisa“, praktično taj razgraničeni deo priznaje kao posebna država? Da li oni koji tako misle znaju da je to uvod u neka nova unutrašnja razgraničavanja i rasturanja porodice/države Srbije? Ko to sme, može, želi i ima obraza da prihvati i uradi?

Predsednik u obraćanju građanima Kosmeta energično demantuje:

„To je notorna laž da do kraja godine treba da predamo KiM, nikome od nas ne pada na pamet da u takvom poslu učestvujemo, jedino što želimo jeste da za vas izborimo veća prava. Rešenje nije na vidiku, ali se Bogu molim da ga bude u narednih 10 ili 20 godina”.

„Hoću da za vas osvojimo sva ona prava koja vam pripadaju. Hoću vaše pravo na život, slobodu, rad, učenje kretanje. Zbog tih prava hoćemo da učinimo kompromise, boriću se da naša crkva bude naša i sa našom imovinom, a ne da nam sutra drugu crkvu izmisle”.

Vučić je rekao i da se neće dvoumiti da zaštiti srpski narod, ako na bilo kom delu Kosova i Metohije bude napadnut. „Svima onima koji misle da srpskom narodu mogu da prete, da mogu da uzimaju ono što je naše - moj odgovor je Srbija to nikome i nikada neće dozvoliti. Obećavam da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas, nećemo dozvoliti da neko ponižava Srbiju, već da kompromis predstavlja ono kada svi dobiju ponešto, a niko ne dobije sve“.

Ovo i jeste pravi problem aktuelne i svih ovomilenijumskih vlasti, država se tretira kao „plen“ koji treba podeliti na ravne časti, tako da svi dobiju po nešto, a niko ne dobije sve. Nejasno je šta to Srbija treba da dobije, ili neko u njoj, i od koga. Ili je pitanje koliko će da izgubi, da ne zaboli, a bude obojeno kao „uspeh“?

Da li vlasti u Beogradu smatraju da KiM više nije naše, da Ustav ne važi, da R1244 ne važi, te da je uspeh ako se bilo šta dobije, šaka žita iz ukradenog prepunog silosa, sa ukradenog auta ratkapna sa prednjeg levog točka, prazan novčanik pošto je prethodno iz njega sve uzeto, lična dokumenta, bankarske kartice, velike sume novca, čekova...?

Vučić je rekao i da je bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević bio veliki srpski lider, ali da želje Srbije u to vreme nisu bile realne i da Srbija nije shvatala da nije sama u svetu i da se bez sveta ne može i da je zbog toga platila cenu.

„Pre oko 30 godina, stotina hiljada ljudi, a Milošević je tada bio dovoljno veliki da ih okupi, dočekalo je kraj njegovog govora. Pevao je naš narod, sa verom i ubeđenjem, zaneseno i ponosno 'Ko to laže, ko to kaže Srbija je mala'. Srbiju je posle toga dočekalo tri rata, Srbi su ginuli u Kninu, Sarajevu i Prištini. Danas se u Kninu vijori šahovnica, u Sarajevu je broj Srba prepolovljen, a u Prištini živi tek nekoliko Srba. Srpski narod neću na puške pozivati nikada, ali nikada nećemo dozvoliti da se puškama i svim drugim iživljavaju na našem narodu”, rekao je u Kosovskoj Mitrovici nakon što je položio venac na mesto gde je ubijen Oliver Ivanović.

Mnogo je problematičnog u ovakvom vezivanju za Miloševića i skretanju pažnje na njega. Znamo da je Vučić do skoro isticao svoje zasluge za Srbiju i sebe poredio sa Titom, čak ga u mnogo čemu prevazišao i kaže mnogo više izgradio od njega koji je porušenu zemlju doveo do jedne od najpriznatijih i najcenjenijih u svetu, dok nam je sadašnja država najmanje cenjena i 11 puta zaduženija. Šta se čita između ovih redova? Da je Milošević kriv za sve, čak i za Krajinu i RS, da je posledica njegove krivice ubijanje Srbije i da se treba pomiriti sa time i platiti cenu.

Vučić na ovaj način duva vetar u jedra secesionista-terorista i NATO apokaliptičara. Abolira ih za sve zločine i najavljuje da će to jako skupo da nas košta - unutrašnjim razgraničenjem, koje neće biti usamljeno i - nestajanjem Srbije. Aboliraju se i svi oni koji su kao plaćenici SAD izvršili kontrarevolucionarni puč, spalili Skupštinu i na ulici osvojili vlast, posle osam godina od Miloševića stvorili uslove za samoproglašenje, isporučili zaslužne za R1244 zločincima, istu bacili u živo blato i otvorili sezonu lova na državu kao „plen“ uz rasprodaju i pljačku iste. Hteo ili ne, na posredan način je prihvatio krivicu i za stradanja Srba u BiH i Hrvatskoj.

Kao da je bila namera da se onima koji su sada u opoziciji zatvore usta i ublaže oštrice njihovih kopalja, te im se pruži ruka pomirenja i ponudi „rešenje“ da je Milošević kriv za sve, te da je „uspeh“ dobiti bilo šta od onih koji su osudili Srbiju na nestajanje, a njene građane čak i na fizičko i biološko (što vodi ka „primirju“ pred predstojeće parlamentarne izbore) prihvatanje izmene Ustava i sprovođenje referenduma o razlazu sa KiM, a onda i Srbijom.

O tom potom. Ali, priprema se i nova, neviđeno perfidna, istorijska prevara penzionera i okupljanje istih preko lažnog Saveza oko izdajničkog PUPS-a, koji će na naredne izbore navodno samostalno i u Savezu koji je formirao u saradnji sa svojim sadašnjim koalicionim partnerima, te popriličan broj svojih većih odbora podelio. Navodno su to „nezadovoljni“, a oni presrećni za ono što im je obećano.

I Tači preko Fesbuka takođe poručuje: „Svi treba da se uzdržimo i pokažemo minimalnu ljudsku kulturu razumevanja i ljudske komunikacije. Mi treba da znamo da se uzdignemo iznad sebe, naših rana i mnogobrojnih bolova. To treba da uradimo zbog mira i pomirenja”.

Šta o tom pomirenju misle u Udruženju porodica kidnapovanih, nestalih, ubijenih i pretvorenih u rezervne ljudske organe?

Britanska agencija skoro razočarano komentariše da je normalizacija bilateralnih veza ključni uslov za napredak Srbije i Kosova ka članstvu u EU, (dakle, za njih nema dileme, u pitanju su dve države) kao i da su splasnula očekivanja da bi mogao da se postigne sporazum koji bi uključio razmenu teritorije nakon iznenadnog otkazivanja sastanka Vučića i Tačija u Briselu sedmkog septembra.

Britanci su razočarani, a ministri i premijerka veličaju „istorijski govor“ Vučića na KiM. Valjda su mislili na njegovo poređenje sa Miloševićem. To je ipak istorija, njega nema kao predsednika već 18 godina.

Amerika, preko DŽonsona, i druge velike sile poručuju da prihvataju svaki dogovor Beograda i Prištine, kao da ne vuku konce u ime oba „pregovarača“ i da upravo Zapad ne otima KiM i kosmetska bogatstva. Istorijski dogovor Beograda i Prištine jednostavno nije moguć dok su interesi Zapada isprepletani sa interesima Balkanaca. Mogu da budu jedino polovična i kratkotrajna rešenja, koja u svakom slučaju verifikuju priznanje. To je i cilj od strane BG i jedne nove države, što opravdava intervenciju Zapada i na neki način oslobađa odgovornosti sve zločince.

Rešenje je autonomija koju ni jedna država nema za nacionalne manjine, ili rešenje SAD, Nemačke, Engleske, Francuske, Rusije, Kine... za njihove nacionalne manjine. A, ako Priština odbije da proglasi da je KiM privremeno okupirano, pozvati sve koji su priznali secesiju od Srbije da povuku svoja priznanja.

Autor je pukovnik u penziji