Briselski sporazum - bez prava, pravde, obaveza i zakona

Rezime: Kosovo i Metohija su danas pod okupacijom, a taj entitet („Kosova‘) ne bazira se na principu jednakih prava svih građana, već na etničkom principu, te automatski i apriori spada u nepravednu zajednicu koja je danas nedopustiva. Objektivni nedostatak Briselskog sporazuma je što ovaj dokument ne garantuje dovoljnu zaštitu i nikakvu eksplicitnu autonomiju srpskog stanovništva. Smatram da su ovi argumenti svakome očigledni, da međunarodno prvavo diktira da se oni prihvate i da bi bolji sporazum bio moguć ako bi se ovi argumenti korektno predstavili. Pored toga, subjektivni nedostatak je da taj dokument na izvestan način potvrđuje suverenitet ovog entiteta, što je takođe u suprotnosti s međunarodnim pravom i našim interesima, te ga i zato treba odbaciti. I najzad, to je veoma slab dokument. Ovakav papir Srbi ne mogu da potpišu.

Briselski sporazum između vlade Srbije i „vlade“ Kosova nastavlja kršenje pravnog poretka – slično kao što je Nemačka činila pred Drugi svetski rat - koje je ovog puta počelo na međunarodnom nivou od strane velikih sila, a posebno Sjedinjenih Američkih Država. U cilju obezbeđenja energenata koji polako nedostaju, Amerika se, sa svojim satelitom EU, suprotstavlja celom svetu i narušava krhki svetski pravni poredak, koji je rezultat napora racionalnog uma u toku više hiljada godina. Nije ovde reč o apstraktnom „pravu“ kao pravu o kojem je govorila Antigona (u drami antičkog grčkog pisca Sofokla) negirajući od ljudi sačinjene zakone, da bi tragično završila. Ne, reč je o važećem međunarodnom pravu, zbirci pravnih akata koji definišu prava država i opšte principe pravnog poretka. U pitanje je stavljena vrednost konkretnih ljudskih života i osnovnih humanih vrednosti.

Dužnost je inteligentnog i racionalnog ljudskog bića da tome stane na put i vrati tok istorije na pravi put civilizacije, humanosti i razuma. Što se tiče Balkana, flagrantno kršenje pravnog poretka počelo je „mišljenjem“ Badinterove komisije o komadanju Jugoslavije (iz 1991–1993. štampanom u „The European Journal of International Law“ u nekoliko navrata). Sada, ovim „sporazumom“ se logika nasilnog krojenja granica nastavila i novo, nezdravo stanje kreira se na Balkanu. Ovaj Briselski „sporazum“ je deo logike priznavanja statusa kvo i, što se Srbije tiče, očigledno kršenje srpskog ustava.

Nedostaci Briselskog sporazuma

Centralni problem je zaštita prava stanovništva. Na primer, „Sporazum“ ne definiše kakva prava uživaju srpske zajednice koje će se oformiti i određuje da su tu jedine pravne garancije samo kosovske vlasti, a ne međunarodna zajednica. To je katastrofalna greška i direktno izručenje srpskog življa sa tih teritorija volji ili samovolji kosovskih Albanaca. Taj nazovi-sporazum predviđa da srpske zajednice imaju samo nadzorne kompetencije. Mada je po ovom sporazumu policija srpska, potpuno je odsutna klauzula o samostalnosti te policije, i još se naglašava da je ona pod upravom Prištine. Pravosuđe je delimično samostalno; pravosudni viši organi, kao i vrhovni sudovi su pri tome u Prištini.

Nedostatak ovog sporazuma je što se ne specificira uloga drugih organa vlasti, kao recimo vojske i drugih paramilitarnih, parapolicijskih snaga. Kako je vlast u Prištini, srpske policijske jedinice bi mogle biti svedene na minimum, a druge, albanske jedinice, mogle bi biti prisutne u srpskim opštinama i de fakto bi sprovodile vlast. Spominje se pismo Tačija NATO u kojem se on obavezuje da neće s vojskom ulaziti u tu teritoriju. Zaboravljamo da nas je upravo NATO bombardovao i bio saveznik tih istih Albanaca, a sad nam je NATO garant i to posredno!

S obzirom na to da se ističe da je vlast u Prištini, i potvrđuje odsustvo srpskih vlasti u svim ostalim delovima okupirane pokrajine, a to su eksplicitni atributi jedne države, time se de fakto priznaje vlast u Prištini i nasilno uspostavljeni "suverenitet" u svim ostalim delovima Kosova i Metohije. To je faktičko priznavanje ovog kosovskog entiteta kao suverenog, tj. kao države. Šokantno je da niti našoj strani, niti međunarodnoj arbitraži nije jasno da je osnovno pravo, pravo na život, do današnjeg dana negirano Srbima i ostalim manjinama! Bez direktnih nezavisnih garancija o pravima Srba i ostalih manjina, nikakav "sporazum" neće biti niti pravedan, niti moguć. Jedini cilj ovog sporazuma trebalo je da bude pravo svih nealbanaca na život i ostvarenje osnovnih ljudskih prava. To ovaj "sporazum" ne obezbeđuje.

Zašto je lokalni referendum legalan

O kakvom referendumu je sad reč među našim političarima, nije jasno. Referendum o otcepljenju teritorije ne postoji ni u jednom ustavu zapadnih demokratija ili jurisprudenciji anglosaksonskog pravnog sistema. Niko nema prava da odlučuje o otcepljenju teritorije jedne države, čak ni kad je reč o etničkim grupama koje žive u realno definisanim granicama. Vojvođanski Mađari na primer ne mogu odlučivati o otcepljenju Kosova!? To bi bio apsurd. Jedino opravdanje za neku vrstu „otcepljenja bi bila nepravedna država u kojoj ta zajednica živi, kao što su to bili Albanci na KiM unutar Srbije, što u tom slučaju onda nije važilo, jer Srbija nije bila nepravedna država. Ali je suprotno tačno: srpske zajednice danas ispunjavaju pravo da ne podlegnu vlasti u Prištini koja je eksplicitno rasistička i nepravedna. Stoga se može i, nema sumnje, i treba tražiti mišljenje stanovnika regiona severa Kosova i Metohije.

"Kosova" – država bez prava, osnovana na etničkom principu

Moram da objasnim “pravednu državu” jer to objašnjava zašto je pravo na referendum Srba s Kosova ipak legalno i zašto je koncept “pravedne države” najvažniji argument u našim pregovorima. Država i nacija su veoma kompleksni koncepti, ali pojam pravedne države je mnogo prostiji i lako se formuliše. Dakle, pravedna država je zajednica zasnovana na jednakim pravima svih njenih građana. Svako drugačije definisanje države unosi elemente nepravde. Kako su ljudska prava postala ključna u današnjem stadijumu razvoja ljudskog društva, pravedna država je takođe posebno važna i taj aspekt određuje kako će se tretirati zahtevi manjina za otcepljenje (1, 2, 3). U načelu, na nepravedne države treba vršiti razuman pritisak i tražiti poštovanje ljudskih prava. Ovo naravno koriste neke države – kao Sjedinjene Američke Države – u nameri da prošire svoj uticaj, te arbitrarno određuju koje su države “nepravedne”, obaraju njihov režim i stavljaju ih u neki vazalni odnos, ekspoatišući njihove izvore energije, najčešće naftu. To je, naravno, zloupotreba koncepta.

U procesu stvaranja novih država, motivisanim upravo ostvarenjem ljudskih prava, stvaranje novih, nepravednih država bi bila katastrofalna greška koja dovodi do novih, često većih, nepravdi. Samo “Kosovo” je takav entitet, stvoren nasilno. Otuda proističe i pravo Srba i ostalih nealbanaca da odbiju da žive u toj nepravednoj “državi”, a i njihovo pravo na samoopredeljenje i referendum u tom smislu bi takođe bili legalni.

Ucena Evropske unije

U ovom momentu se naša vlada upustila u pogađanje na niskom nivou s EU. U svakom pogađanju strane pokušavaju da na različite načine različitim argumentima privole drugu stranu na željeni odgovor i ustupke. Mediji pokušavaju da nas ubede da je EU za nas veoma atraktivna, što ja ne verujem. Ulazak u EU je u ovom pogađanju prilično slab argument. Svakako, ulazak u EU bez mnogo obaveza treba prihvatiti, ali istovremeno treba nezavisno obezbediti ostvarivanje ljudskih prava na Kosovu i zaštititi građane, sve građane, od etnocentričnog režima. Mislim da se možda treba vratiti na arbitražu u Savetu bezbednosti UN.

Kakav sporazum je pravedan?

Centralni problem je zaštita prava srpskog entiteta u zajednici koja je samu sebe definisala kao državu Albanaca. To je nedopustivo i međunarodna zajednica se mora prikloniti pravu. „Nepravedna država Kosovo“ je naš najjači argument i moramo ga veštije koristiti. Zaštita – svakako i Albanaca – zaštita od nacionalističke, rasističke vlasti i njihovog mentaliteta je neophodna. Tu nema nikakvog dokazivanja hrabrosti i odlučnosti. Stvar je prosta: pregovarači bi morali deklarisati sledeće: molimo obezbedite ljudska prava za sve u apriori i u stvarnosti nepravednoj državi Kosovo.

Osnovno je uz to za nas – i posebno važno! – da ne treba jednim sporazumom na ovom nivou definisati nikakvu vlast u Prištini već samo modalitete autonomije (i zaštite prava) na teritoriji pomenutih opština, uz prisustvo međunarodnih posmatrača i garantovanje tih prava od međunarodne zajednice. Time će se izbeći ilegalno impliciranje priznavanja vlasti u Prištini. Ovo poslednje ovaj "sporazum" ne čini, te se kao takav i ne može prihvatiti.

Saveznici Srbije, strpljenje i pravda

Ukoliko ne dođe do sporazuma, pretpostavljam da je status kvo najbolje rešenje za sad, uz pojačanje zaštitnih mera i nadzor i garancije i kontrolu od strane međunarodne zajednice. Uz to, potrebna je široka rasprava, a ne razgovori u četiri oka, možda jedna konferencija o Kosovu. Tako kako se sad to radi, samo se u tišini i tajno provlači jedan zločinački režim kosovskih vlasti na mala vrata Evrope i civilizovanog sveta. I ne treba zaboraviti: ništa ne prejudicira status Kosova i Metohije i zakone ne treba menjati. Treba samo sačekati. Granice garantuje međunarodno pravo, a od nasilno potpisanih ugovora nas štiti Bečka konvencija o zakonima i sporazumima iz 1969 (1980). Ne treba se bojati nasilno potpisanih ugovora kao što su Dejtonski ili Kumanovski sporazum. Vladavinu prava ne može ukinuti nikakav nametnuti dogovor, nikakav trivijalni potpis g. Dačića ili bilo koga, nikakav referendum, nikakav diktat jačih, nikakvo nasilje, nikakav teror, nikakvo bombardovanje, nikakva okupacija, nikakva Amerika, nikakav NATO, nikakva EU. Ta teritorija pripada svim izgnanim i njihovim naslednicima i državi Srbiji. Samo treba znati sačekati...

Moramo imati strpljenja u odnosu na okupaciju KiM. Ali danas ne treba zaboraviti ono čime sam počeo: da treba insistirati na problemu apriori nepravedne "države" Kosovo[1], problemu u stvarnosti nepravedne "države" Kosovo[2] i ostvarenju ljudskih prava etnički “drugorazrednih” stanovnika Kosova[3]. To su stubovi na kojima treba da počiva naša strategija u pregovorima danas. Međunarodna zajednica neće moći da pređe olako preko tih zahteva. A naš najjači adut je da su pregovori s ovakvim argumentima mogući.  

O autoru

Dragan Pavlović (rođen 1949. u Vranju), živi u Parizu, lekar, diplomirao u Beogradu; specijalista sportske medicine (London, Velika Britanija) i anesteziologije (Pariz, Francuska), profesor eksperimentalne anesteziologije i medicinske etike (Univerzitet Greifswald, Nemačka) i patološke fiziologije (Američka Medicinska Škola u Beogradu). Od 1992-2000 glavni urednik i direktor časopisa, “Dialogue”, Pariz (časopis je online od 2013: http://www.science-dialogue.com/index-dialogue.htm).