Недостатак знања, или зашто академик Костић треба да поднесе оставку

Поводом изјаве председника САНУ да "Србија треба да одустане од напора да поврати Косово и Метохију" - Политика 18. oктобар, 2015.

Проблем Косова и Метохије је тежак за решавање, тежак чак и за политичаре. Није чудо што се један председник САНУ на њему спотакао недавно изјављујући да “Косово треба признати као државу“. Насупрот, постоји много примера у историји развоја држава и друштвених заједница који наводе на закључак да Србија, у данашњим околностима, не треба да призна Косово.

Основни принцип теорије права и државе је да је легитимна држава она држава која је правна држава, што значи да се не заснива на принципима који угрожавају неке заједнице њених грађана у подједнакој расподели права. То значи легитимна правна држава је она држава која се заснива на бар следећа три принципа: једнаким правима, једнаким обавезама и једнаким могућностима за све грађане. Супротно томе, ексклузивност неких права или заснованост државе на етничким или религиозним принципима државу чине, по дефиницији, неправном државом. Ово су «јаки» теоријски принципи (Ј. Rawlis, R. Nozick), чија примена у пракси није увек поштована, а што се често објашњава неким специјалним околностима локалне друштвене праксе и традиције. Саудијска Арабија, Израел и одскора Косово и Хрватска су примери таквих држава. У начелу такве државе поседују унутрашње начелне некохерентности и стога су нестабилне.

Косово се карактерише тиме што је насилно створено, уз грубо кршење међународног права, што се оснива на неправди - изгону Срба и многих етничких неАлбанаца, уништавању претходне културе, и што се оснива, пре свега, на религиозној и етничкој нетолеранцији. Штавише, државу Косово је било једино могуће створити на основу кршења поменутих принципа, а посебно на основу етничке униформности. То је било оправдавано додатном околношћу да је Србија, од стране заинтересованих великих сила, билa виртуелно квалификована као неправедна држава.

Таква заснованост Косова носи и клицу његовог уништења: заснованост на неправедној држави је био услов стварања Косово, али је и основни узрок сталне нестабилности Косова и елеменат који угрозава опстанак Косова као државе. Уколико би дошло, једног дана, до редефиниције правног система Косова, тј. до укидање ексклузивног државотворног принципа - јединства Албанске нације, принципа који није de jure али de facto уграђен у ову државу, и реституције међународног правног поретка, дошло би аутоматски и до укидања ове државне творевине и повратка Косова и Метохије Србији.

Ово би у начелу било могуће ако су два додатна принципа присутна: да је Србија правна држава и да Србија није прихватила отцепљење Косова. Стога, значи, да би ово било могуће у будућности, неопходно је да Србија никад не призна Косово као државу.

Правни статус Србије је при томе такође веома важан. Насупрот ономе што се често код нас помиње, неки статус близак ЕУ је важан. Пријему Србије у ЕУ само може да допринесе укидање Србији виртуелног статуса неправне државе, који јој је био наметнут крајем деведесетих година. Неки статус лабавог чланства у ЕУ је Србији стога неопходан. То би онда додатно квалификовало Србију да може да прихвати Косово и Метохију назад у оном моменту кад Косово буде сазрело не само de jure већ и de facto, у неку врсту правне државе и кад статус Косова буде поново на дневном реду. Услов је, као што поменух горе, да Србија у међувремену није признала Косово.

То су разлози зашто академик Костић, председник САНУ, није у праву и зашто Србија не би требало да признаје било какав правни статус Косова.

Поменута изјава др Костића носи са собом три проблема. Један је што академик Костић, као што сам показао, није у праву. Други проблем је што је реч о политици, геополитици, историји, међународном праву и много чему другом - за шта он није стручан. Трећи проблем је што људи често кад се домогну моћи обично мисле да су се домогли и мудрости – те је господин Костић изгледа томе такође подлегао.

Као грађанин Србије могао је доктор да мисли и искаже слободно све што спада у слободу говора и мишљења. Међутим, ако је господин Костић нанео штету политици државе Србије, треба да сноси само политичке консеквенце.

Предност и обавезе функције некад и надмашују, сужавају и мењају наша нормална и приватна и јавна људка и грађанска права и дужности, а и обавезе и слободе. Господин др Костић, академик, може и треба да каже шта мисли, поучиће нас можда нечему. Али:

1. председник САНУ је политичка функција,

2. оно што је рекао је политички садржај највишег реда,

те ако се политички огрешио, политичке последице мора и да сноси. Неће то њему нарушити ни академски, ни докторски, ни људски понос и достојанство.