Bojkot izbora i upotreba zdravog razuma

Pregledajući papirnu i e-štampu ovih dana, kao i šarenoliki ’komentarijat’ koji je neretko vispreniji od ’lutaka s naslovne strane’ koje su predmet komentara, stiče se utisak da se javnost konačno budi iz dogmatskog evroatlanskog dremeža i „tranzicione“ letargije u kojima je čamila protekle dve(?) decenije. 

Nema sumnje da su tom buđenju doprineli,i tek će, virus korona i cela koronahisterija, prekinuvši ustaljen tok života, decenijske navike, i našu uverenost u nepromenljivost poretka. Korona je označila kraj jedne i početak nove epohe - i ovde i tamo - i ta promena se reflektuje u našoj svesti i osećanjima, a manifestuje u našem ’prostoru mesta’ i ’prostoru tokova’ gurkajući nas ka promenama, lokalnim i ’glokalnim’. Sveži primer tog pogurivanja je neobična odluka SzS i većeg dela opozicije da bojkotuje izbore 21. juna.[1] Ova odluka je poremetila političku scenu i na volšeban način otvorila procep u javnosti i rascep u politicikoji bimožda mogao, pod određenim uslovima, postupno da dovede do promene okoštale političke konstelacije u zemlji. 

Proglas srpske opozicije: „Pozivamo sve građane koji drže do svog dostojanstva i integriteta, da u nedelju 21. juna ne izađu na izbore“

Ali pre no što pohrlimoka novom „demokratskom Zlatnom dobu“, rasvetlimo prethodna pitanja: da li su izborni uslovi kao razlog za bojkot zaista toliko loši da ne omogućavaju slobodan izbor, i koje su moguće posledice bojkota.

I odmah da otkrijemo, bojkot nije srpski izum - od 1989. godine kada je samo 4% svih izbora u svetu bilo bojkotovano, taj broj je 2002. porastao na 15%, a od 1995. do 2004. prosečno je godišnje bojkotovano oko deset izbora. Bojkot se u nekoj formi pojavljuje u 13% u svim izborima i 16% u izborima u zemljama u razvoju. Dve trećine svih bojkota otpada na afričke zemlje.[2]

Izbori – temelj demokratije ili pseudodemokratije 

„Suštinska ideja demokratije sastoji se u tome da ljudi imaju pravo da odluče ko će njima vladati“.[3] 

Demokratija ne postoji bez prava na slobodan izbor i slobodne izbore.Jer izbori suzaista “žila kucavica demokratije” - na demokratskim izborima građani biraju vlast i određuju ko će voditi zemljuu mandatnom periodu. Ali nisu svi izbori slobodni.U našim krajevima oni sučesto praćeni zloupotrebama i nešto manje su“izraz narodne volje“,a nešto više proizvod političkog inženjeringa i medijske manipulacije.Na taj načinrezultatinešto manje odražavaju „ko je i kako glasao“ a nešto više „ko je i kako brojao“, „ko je i kako prikupljao potpise“[4], „ko je i kako dobio prostor u medijima i finansijama“, itd. A kada se u tomepretera, tada demokratski režim sklizne u pseudodemokratiju. 

Pseudodemokratija (hibridni režim, izborni autoritarizam) ne postoji bez supresije prava na slobodan izbor.A onaj ko kontroliše izborne ishode sledstveno kontroliše i celokupnu piramidu vlasti

Pseudodemokratija (hibridni režim, izborni autoritarizam) ne postoji bez supresije prava na slobodan izbor.A onaj ko kontroliše izborne ishode sledstveno kontroliše i celokupnu piramidu vlasti, medije, privredu, prosvetu, kulturu. Zarobljavanje države stoga počinje i završava se u izbornom polju, doduše uz neke svedoke sa strane.[5] 

Nekoje ispravno primetio da, „dok god nema kriterijuma demokratičnosti izbora, političko-društvena konfuzija će potrajati“.[6] U cilju smanjenja pomenute konfuzije, u nastavku analiziramo koji je minimum uslova neophodnih da bi se izbori smatrali slobodnim i poštenim,i postoji li distinktivna “crvena linija” kada su ogrešenja o izborna pravila takva da izbori prestaju da budu legitimni, jer favorizuju jednu političku opciju i nameću izborne ishode.

Predizborna brošura SNS

No pre toga, jedna reč o izborima u doba korone. Brojni istraživači upozoravaju da procena kvaliteta izbora mora da uvažava kontekst. Budući dasu i izborna i kampanja bojkota bile prigušene zbog posledica epidemije koronavirusa koja ima i svoje političke reperkusije (uključujući i posledice po izborni proces), pitanje je da li su okolnosti u vezi sa pandemijom dodatno narušile kvalitet izbornog procesa, da li je održavanje izbora tokom trajanja pandemije i neposredno po ukidanju vanrednog stanja (u kojem je politički proces praktično bio zamrznut, osim za predstavnike vlasti[7]) dodatno narušilo demokratičnost i ravnopravnost izbora, i da li je bilo primerenije da se glasanje odloži do povratka društva u regularno stanje.

Prema podacima Institute for Democracy and Electoral Assistance“,[8]do kraja 2020. planirano je održavanje oko 70 izbora u svetu, i ocenjuje se da bi u svetlu pandemije organizovanje izbora moglo biti otežano. Time se misli kako na tehničke aspekte organizacije izbora zbog obaveze poštovanja epidemioloških preporuka, tako i na mogućnost da bi izbori tokom pandemije bili podložniji mogućim neregularnostima.[9]Ukazuje se i da bi se organizovanje izbora tokom pandemije sigurno odrazilo na izlaznost birača, predizborna kampanja takođe bi bila svedenija, što bi moglo značajno uticati na legitimnost takvih izbora. 

Zbog svega navedenog, izbori su u 57 zemalja otkazani do daljeg, tj. dok se ne stabilizuje situacija sa korona virusom.[10]Ostaje tek da se vidi da li će ovdašnje(?)insistiranje na održavanju izbora u doba korone imati bumerang efekat, i to ne samo u epidemiološkom smislu.

Izvori izbornog prava i kriterijumi demokratičnosti izbora 

Izvori međunarodnog prava izbornih prava su međunarodni ugovori, protokoli i poveljekoji imaju obavezujuću pravnu snagu, kao i deklaracije i preporuke.[11]U sistemu OUN, najvažniji izvori ljudskih i izbornih prava su: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948.[12], i Pakt o građanskim i ljudskim pravima iz 1966. godine“, koji su unetiu evropski sistem zaštite ljudskih prava, najznačajniji dokumenti: Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950., Završni dokument Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) – (OEBS) iz Kopenhagena iz 1990.,[13]kao i u osnivačke ugovore EU. 

Izborno pravo je najvažnije političko pravo jer omogućuje učešće građana u političkom životu države i vršenju javnih poslova.[14] Zbog njegovog značaja, zaštita izbornog prava na nacionalnom nivou se garantuje ustavom i detaljno uređuje izbornim zakonodavstvom i propisima koji propisuju krivičnu i prekršajnu odgovornost za njegovo kršenje. Zaštita izbornog prava se poverava sudovima i organima nadležnim za sprovođenje izbora. Pravo da koriste instrumente i pravna sredstva zaštite pripada građanima, političkim partijama, i drugim učesnicima izbora.U zavisnosti od težine povrede izbornog prava, sankcija može biti prekršajna ili krivična. Za prekršaje koji se ne odnose na najznačajnije elemente izbornog prava predviđena je novčana kazna. Za kršenje najznačajnijih prava kao što su povreda tajnosti slobode izbora – predviđena je krivična odgovornost.[15] 

Zastrašivanje građana: Paljenje baklji na krovovima stambenih zgrada od strane "nepoznatih lica" tokom protesta "Bukom protiv diktature", uz puštanje audio snimaka "Đilase, lopove"  

Među najznačajnijim principima na kojima se zasnivaju demokratski, odnosno slobodni i pošteni izbori su: univerzalnost, neposrednost, jednakost, tajnost, pravo građana da biraju, pravo da budu birani, sloboda izbora, politički pluralizam, periodičnost izbora, pravo na kontrolu izbora i pravo na zaštitu izbornog prava. Izbore kontrolišu državni organi, političke partije i organizacije civilnog društva, kao i međunarodne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i demokratije (OEBS, SE, i dr.).„The electoral knowledge network - ACE“[16],onlajn baza informacija o različitim segmentima izbornog procesa, nudi detaljan pregled glavnih subjekata zainteresovanih za procenu kvaliteta izbora i njihove „procenjivačke pozicije“,[17]anačine procene izbornog kvaliteta deli na: 

Kvalitativni (npr. normativna, narativna osnova za procenu izbornog procesa, često sa pravnim i/ili proceduralnim fokusom, korišćenje studije slučaja ili fokus grupe, upitnika, komparativne studije na više izbora i/ili poređenje regionalnih i međunarodnih izbora). Ovim metodama nastoji se prikupiti ne samo zapis samog događaja, već i ocene i percepcije tih događaja. 

U proceni izbornih rezultata treba uzeti u obzir različite perspektive: učesnika u izborima i političkih subjekata, i tzv. „pogled posmatrača“.Ocena ključnih učesnika na izborima,i njihova saglasnost sa izbornim uslovima i prihvatanje rezultata izbora,presudnosu važni za legitimitet izbora.[18]Ukoliko učesnici u političkoj utakmici osporavaju regularnost izbora, političkautakmica se izmeštaiz nadmetanja u okviru pravila, u borbu za uspostavljanje pravila pod kojima se glasa.

Lokalni izbori u Lučanima (16.12.2018.): DŽipovi bez tablica, incidenti i neregularnosti

Posmatračke misije procenjuju legitimnost izbora na osnovu seta standarda. Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava sa sedištem u Varšavi, od osnivanja 1991. rukovodi se opštim principima posmatranja izbora, prema Deklaraciji.Od država se zahteva da: održavaju izbore u razumnim intervalima; dozvole da sva poslanička mesta u barem jednom domu zakonodavnog tela budu izabrana direktnim glasanjem; garantuju univerzalno i jednako pravo glasa; poštuju pravo građana da nastoje da dobiju funkcije; poštuju pravo na osnivanje političkih partija i da vlasti omoguće da se partije mogu takmičiti po ravnopravnom tretmanu pred zakonom; omoguće da se političke kampanje sprovode u slobodnoj i poštenoj atmosferi bez državnih akcija, nasilja, zastrašivanja ili straha od odmazde protiv kandidata, partija ili glasača; omoguće neometan pristup medijima po principu nediskriminacije; omoguće da se glasa tajno glasačkim listićima, da se glasovi prebrojavaju i o njima izveštava pošteno, da se rezultati glasanja objave u određenovreme; omoguće da kandidati koji osvoje potrebne glasove za izbor budu propisno postavljeni na funkcije i da im bude dozvoljeno da ostanu na funkciji dok im ne istekne mandat.[19] 

Od devedesetih godina XX veka polje posmatranja kvaliteta izbora znatnose proširuje,[20] iono obuhvatakakoproces iskazivanja političkih preferencija, tako iproces njihovog formiranja- prvenstveno otvorenost medijaza predstavljanje različitih političkih stavova i kandidata. Izbori se više ne smatraju poštenim i kredibilnim ako je na njima samo iskazivanje stavova, tj. glasanje, obavljeno putem neproblematične procedure, ali je pritom proces formiranja stavova bio proizvod manipulacije.[21] 

Ipak, treba reći da ne postoji univerzalno prihvaćena metodologija za kategorizaciju kvaliteta izbora,[22]a uz to je „meta u stalnom pokretu“.[23]

Prema Šedlerovoj metodologiji za procenu kvaliteta izbora (u skladu sa modelom poliarhije Roberta Dala)[24] koja se zasniva se na lancu od sedam koraka -izbori su fer i demokratski samo ukoliko su ispunjeni svi elementi. Šedlerov “lanac” postoji samo dok postoje svi njegovi elementi -karike,tj. dok su ispunjeni svi ključni uslovi. Režim prestaje da bude demokratski kada prekrši najmanje jednu od konstitutivnih normi koje izbore čine demokratskim.

Maloletnici delili paketiće SNS (Direktno.rs, 20. jun 2020.) 

Elementi koje je Šedler označio kao ključne u “lancu”[25] (moj prevod): 

1. Osnaživanje. Ključno u političkim izborima je da su građani ti koji dodeljuju vlast, koji vrše moć. Birači ne biraju pobednike na takmičenju u lepoti, niti odgovaraju na pitanja u marketinškim anketama. Izbori postoje kako bi se postigao obavezujući izbor „najmoćnijih donosilaca kolektivnih odluka” jednog političkog tela.

2. Slobodna ponuda. Ideja demokratskih izbora pretpostavlja slobodno formiranje alternativa. Izbori „bez izbora“ ne mogu se nazvati demokratskim, niti se tako mogu nazvati oni izbori gde je izbor sveden na uži spisak opcija sa državnom dozvolom. Raspon raspoloživih alternativa ne može biti nešto što je stvorila manipulativna vlada, već ih moraju odrediti sami aktivni građani unutar okvira fer i univerzalnih pravila.

Izbori „bez izbora“ ne mogu se nazvati demokratskim, niti se tako mogu nazvati oni izbori gde je izbor sveden na uži spisak opcija sa državnom dozvolom

3. Slobodna potražnja. Demokratski izbori pretpostavljaju da birači slobodno formiraju svoje preferencije. Građani koji glasaju na osnovu indukovanih preferencija nisu ništa manje ograničeni od onih koji biraju između izmanipulisanih opcija. Savremena demokratija pretpostavlja da svi građani, bez obzira na svoj obrazovni ili socijalni status, imaju sposobnost samostalnog donošenja odluka koje su u svakom smislu ravnopravne u onom ključnom političkom smislu. Ali da bi koristili svoje sposobnosti, glasači moraju da budu u mogućnost da budu upoznati sa dostupnim opcijama, što znači da moraju imati pristup ka više izvora informacija. Ako stranke i kandidati nemaju slobodan i pošten pristup javnom prostoru, volja naroda izražena na glasačkom listiću neće biti ništa više nego odraz sistematski indukovanog neznanja.

4. Inkluzivnost. U savremenom svetu demokratija podrazumeva opšte biračko pravo. Ograničenja ovog prava, koja su se nekada primenjivala po osnovu imovine, obrazovanja, pola ili etničke pripadnosti, više nisu legitimna. Moderni demos obuhvata sve odrasle osobe osim onih koji spadaju u posebne kategorije, kao što su osuđeni kriminalci, i oni koji su pogođeni teškim mentalnim bolestima.

5. Izolacija. Nakon što su građani slobodno formirali svoje preference, oni moraju biti u mogućnosti da ih jednako slobodno izraze. Upotreba tajnog glasanja zamišljena je kao zaštita za građane od nepotrebnih spoljnih pritisaka, bilo u obliku stvarne ili nagoveštene pretnje, podmićivanja, ili čak jednostavnog neodobravanja od strane komšija.

Ako stranke i kandidati nemaju slobodan i pošten pristup javnom prostoru, volja naroda izražena na glasačkom listiću neće biti ništa više nego odraz sistematski indukovanog neznanja

6. Integritet. Nakon što građani izraze svoju slobodnu volju na biralištima, kompetentno i neutralno izborno rukovodstvo mora pošteno prebrojati njihove glasove i jednako ih odmeriti. Bez integriteta i profesionalizma birokratskog aparata, demokratski princip „jedna osoba, jedan glas“ ostaje samo isprazna težnja.

7. Nepovratnost. Kako izbori koji otpočnu bez izbora, tako i oni koji se okončaju bez rezultata, nisu demokratski izbori. Pobednici na izborima moraju biti u stanju da preuzmu funkciju, vrše vlast i okončaju svoje mandate u skladu sa ustavnim pravilima. Ovde se krug zatvara. Izbori moraju „rezultirati izborom“ ex ante, i „biti nepovratni“ ex post. Ako pobednik na njima ne dobije efektivnu snagu donošenja odluka, onda su izbori samo buka i bes, bez ikakvog značenja i smisla.

 Izborni proces metodološki se može podeliti na predizborni period, dan izbora i postizborni period, i u svakoj od ovih faza potrebno je ispuniti minimalne standarde da bi se izbori smatrali fer i poštenim.[26] 

Procena kvaliteta izbora jezahtevan posao jer obuhvata mnoštvoaktivnosti u svim navedenim fazama. Ona mora da obuhvati de jure ali i de fakto pravila koja oblikuju izbore, zakone i njihovu praktičnu primenu, slobodu glasanja i pravednost kampanje.[27] Kršenja demokratičnosti izbora obuhvataju određivanje diskriminatornih izbornih pravila, onemogućavanje opozicije da učestvuje na izborima, ograničenje pristupa medijima i finansijama, kršenje političkih i ljudskih prava, ograničavanje prava glasa, korumpiranje ili ucenjivanje glasača ili manipulisanje glasačkim listićima. Glasovi se često i kupuju – bilo za osnovne životne namirnice, novac[28] ili radno mesto.[29] 

U Srbiji pitanje uslova za slobodne izbore predstavljacentralnu temu kroz koju se prelama društvena i politička kriza. U političkom ambijentu koji je odskora[30] označen kao hibridni režim[31],ključni opozicioni akteri ukazuju da je sporan ne samoproces iskazivanja političkih preferencija (tokom samog izbornog dana), već i proces formiranja političkih stavova zbog favorizovanja stranaka režima u medijima. To potvrđuju ocene domaće političke i stručne javnosti, ali i zvanični izveštaji relevantnih evropskih institucija (Izveštaj EK, predstavnika EP za Srbiju, međunarodnih organizacija i udruženja za zaštitu medijskih sloboda i ljudskih prava). Izveštaji organizacija civilnog društva o analizi medijske zastupljenosti učesnika na izborima od kako je SNS na vlasti, pokazale su enorman porast funkcionerske kampanje[32] i favorizovanje vladajuće stranke.[33] 

Ostalimetodi „ubeđivanja“ koje koristi režim kako bi obezbedio sigurne glasove na izborima obuhvataju standardni set - ucenjivanje radnim mestom, uslovljavanje socijalnim davanjima i kupovinu glasova, lažiranje glasanja („bugarski voz“), i permanentni obračun sa političkim protivnicima, javnim ličnostima i medijima koji kritikuju režim. 

Po Šedleru, modus operandi hibridnih režima svodi se na sledeće: minimalno i ograničeno se otvara polje kompetitivnosti i participacije za opoziciju kroz opšte pravo glasa, minimalni pluralizam, minimalnu kompeticiju, minimalnu „otvorenost“ (opozicioni akteri ne trpe otvorenu i masovnu represiju, već pojedinačnu i prikrivenu), a polje izborne konkurencije potpuno je nagnuto u korist vladajućih stranaka i elite.[34] 

U takvim okolnostima, Savez za Srbiju se opredelio za bojkot izbora, s ciljem da delegitimizuje same izbore, parlament i vladu koji će biti formirani nakon bojkotovanih izbora, i da se spreči dalje urušavanje parlamentarizma i demokratije.[35] 

Posledice i rizici bojkota 

„Izbori su stvar naroda. Odluka je u rukama naroda. Ako narod okrene leđa toj vatri i sprži zadnjicu, onda će taj isti narod morati da sedi na plikovima.“ (Abraham Linkoln) 

Kada se borba za izborne uslove uspostavi kao tema broj jedan u nekom političkom prostoru, ishod može da bude različit – po Šedleru, može voditi do postepene demokratizacije (pod pritiskom se smanjuje intenzitet i rasprostranjenost izbornih manipulacija), može doći do nagle demokratizacije kolapsom režima (masovni protesti, građanska neposlušnost), moguća je i vojna intervencija ili situacija produženog sukobljavanja gde opozicija ne uspeva da popravi izborne uslove, ali ne odustaje od borbe. 

Rizik otvorenog autoritarizma ili neprikrivene krađe izbora je veliki i troškovi takvog ponašanja neprekidno rastu, jer može da izazove nezadovoljstvo društva, bunt i političku krizu. „Kada društvo jednom spozna pluralizam, kontraproduktivno je gušiti ga otvoreno jer to jača nezadovoljstvo i može da rezultira snažnim narodnim buntom“. Megan Hauzer ukazuje da vlast u pseudodemokratiji stalno procenjuje u kojoj meri može da se osloni na ubeđivanje, a u kojoj meri na izborne manipulacije, odnosno da „balansira između želje da pobedi na izborima i potrebe da ne izazove narodni bunt“.[36]

Ona smatra da izbori u hibridnim režimima opoziciji (ako ne odluči da bude „lojalna opozicija“) ostavljaju mogućnost predizbornih koalicija i bojkota, i da se pokazalo da su predizborne koalicije među najuspešnijim strategijama u svrgavanju hibridnih režima, a da se „istraživači slažu da bojkot ne proizvodi nikakav merljiv demokratski napredak“. 

Metju Frankel je analizirao 171 slučaj bojkota ili pretnje bojkotom u periodu od 1990. do 2009. i našao da bojkoti izbora retko uspevaju i da partije koje bojkotuju gotovo uvek završavaju u goroj poziciji od one u kojoj su bile, da bojkot može da učvrsti lidera ili partiju na vlasti

Metju Frankel je u studiji ““Threaten but Participate: Why Election Boycotts Are a Bad Idea”- „Pretite ali učestvujte; Zašto je bojkot izbora loša ideja“, analizirao 171 slučaj bojkota ili pretnje bojkotom u periodu od 1990. do 2009. i našao da bojkoti izbora retko uspevaju i da partije koje bojkotuju gotovo uvek završavaju u goroj poziciji od one u kojoj su bile,[37]da bojkot može da učvrsti lidera ili partiju na vlasti, dok s druge pretnja bojkotom kao strategija može da iznudi ključne ustupke u pregovorima.Frankel kaže da je samo u veoma malom broju slučajeva (oko 4 odsto) bojkot doneo pozitivan ishod za stranke koje su ga praktikovale. To su bili slučajevi kada je opoziciona stranka imala znatnu podršku u društvu, a bojkot je bio samo deo šire kampanje koja je mogla da mobiliše ulične proteste, štrajkove i druge oblike građanske neposlušnosti (model “masovni protesti, pa ponovni izbori”). Frankel zaključuje da je bojkot veoma retko dobra strategija, osim ako akter koji se odlučuje na bojkot nema snažnu društvenu podršku i istrajnost da sruši vladajući režim. 

Jan Smit je analizirao efikasnost bojkota izbora u smeni vlasti u hibridnim režimima u periodu od 1981. do 2006. (Bojkot izbora i opstanak hibridnih režima)i našao da su kratkoročni efekti smanjena izlaznost, porast protestnog raspoloženja i nasilja (nasilne demonstracije). On zaključuje da bojkot u kojem učestvuje najznačajniji deo opozicije, „verovatno doprinosi slabljenju hibridnog režima u narednim izbornim ciklusima“, ali „ne donosi obavezno demokratizaciju“ nakon što hibridni režim padne s vlasti. 

Smit takođe upozorava da: „Bojkot može da dovede do slabljenja pozicije režima ne zato što se poboljšavaju izborni uslovi nego zato što se diskredituje izborni proces kao takav… Ovaj model podrazumeva i nenameravanu promenu režima silom.“ Emily Beaulieu tako navodi da u Africi povezanost nasilja i bojkota iznosi oko 60%... (čemu, naravno, doprinose i drugi faktori) (Protesting the contest: Election boycotts around the world, 1990-2002). 

To da li će bojkot izazvati neki vid nasilja zavisi od dinamike ponašanja vlasti i opozicije u hibridnim režimima. Pomenuti autori saglasni su da režimi koji se manje koriste represijom imaju više izgleda da sa vlasti odu mirno i na izborima, a da režimi koji su skloni represiji imaju veće šanse da odu na druge načine.[38] 

Protest "Svi kao jedan", 13. aprila 2019.

Bojkot kao prilika za novi početak  

Nasuprot očekivanju,i na iznenađenje i pristalica i protivnika,lideri SzS su istrajali u bojkotu, ali platili su priličnu cenu za to – Boško je kroz katarzu stigao do smirenja[39], Đilas je morao da se odrekne važnog beogradskog saradnika[40], Jeremić je ostao bez svog savetnika iz senke i još koječega, ali pravi pobednik u ovom malom političkom ratu sa režimom i mangupima u svojim redovima zapravo je predsednik DS, Zoran Lutovac. 

Lideri SzS su istrajali u bojkotu, ali platili su priličnu cenu za to – Boško je kroz katarzu stigao do smirenja, Đilas je morao da se odrekne važnog beogradskog saradnika, Jeremić je ostao bez svog savetnika iz senke i još koječega

Izvlačenjem Demokratske stranke na izbore vlast bi obesmislila bojkot izbora i s tim ciljem je organizovala niz igrokaza pod motom „Mali puč među prijateljima“[41] koji svakako nije bio prijatan za gledanje[42], ali je podstakao preispitivanje i izvesno samopročišćenje u i oko te stranke[43] i, uzgred,primorao je vlast da na izbore izvede stranke i pokrete koji ni približno nemaju takav brend i ugled u domaćoj i stranoj javnosti.[44] Lutovac je naravno svestan uloga, i poručuje da bojkot pokazuje na koga građani mogu da računaju ako žele promene: „Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac kazao je da bojkot izbora nije krajni cilj nego jedna „usputna i veoma važna stanica“, koja je pokazala na koga građani Srbije mogu da računaju ako žele promene. „To je jedan veliki dobitak za Srbiju, da skinemo prosto više taj veo koji je bio nad svima.“[45]

Međutim, bez razumevanja genealogije našeg „gordog posrtanja“,i gde smo tu bili „mi“, veo će i dalje biti tu. Da bi skinuli taj veo, potrebno je mnogo toga da se desi. Pročišćena DS je samo dobar početak. Rebrendiran Savez za Srbiju je nastavak. Ali još mnogo toga nedostaje. 

Bez ulaženja u novu temu, pitanje: Da li neko zaista misli da je baš sve što Vučić radi pogrešno i štetno? On bi tada bio pravo čudo prirode. U vreme kad Angela Merkel najavljujući smernice nemačkog predsedavanja EU od 1. jula,posebno naglašava značaj odnosa EU sa Kinom i Afrikom[46], koji su motivi za tužakanje Briselu zbog uspešne privredne saradnje Srbije sa Kinom? 

Da li postoji neko zdravog razuma u opoziciji da obrazloženo podrži neke Vučićeve poteze ako se ispostave da su korisni za zemlju (kritikujući sve one brojne stvare za koje držimo da su štetne)? 

Na koncu, da li postoji neko ko zaista veruje u „mediokratsku“ mantru da je Aleksandar Vučić „uništio demokratiju u Srbiji“ (ili je, možda,i on sam žrtva tog sistema), i da će se „rušenjem Vučića na izborima 2022.“ „demokratsko Zlatno doba“ na velike dveri vratiti u Srbiju? 

Ono što je izvesno, proći će i njegovo i njihovo, kao što sve prođe. Pitanje je ko, kakav, i na koji način će da dođe. 

Gandi je govorio: „Sve je u sredstvima, a ništa u ciljevima“. 

Treba misliti o tome.[47] 

18. jun 2020.