Bitka je u nama

Dok sam letos boravio u Prištini gde sam snimao dokumentarni film "Težina lanaca", imao sam priliku da provedem nekoliko dana sa koleginicom iz Moskve koja mi je pomagala oko snimanja. Primetila je da Albanci, koji su mogli olako da odustanu od ideje o „Republici Kosovo“ za vreme Tita ili Miloševića znajući kolikoj vojnoj sili bi se suprotstavljali, nikada nisu izgubili veru u ostvarivost svog cilja. Dočekali su svojih pet minuta i složno odigrali igru u svoju korist. Iako je diskutabilno da li sada imaju više slobode kao američka kolonija, postigli su ono za šta su se borili - Kosovo kojim ne upravljaju Srbi. Koleginica Ruskinja, međutim, ne vidi zašto bi bilo nemoguće da Srbi povrate Kosovo. Isto koliko se Albancima na trenutke činilo nemoguće da srpska vojska napusti Kosovo, toliko sada mnogim Srbima zvuči nemoguće da se ikada ponovo zavijori srpska zastava u Prištini.

Ono što sada ne možemo da promenimo je odlučnost Sjedinjenih Država i većine članica Evropske unije da Kosovo ne bude pod srpskom kontrolom. Ali to nije jedini problem. Postoji nešto što me uznemiruje daleko više – što se Srbi u sve većem broju odriču Kosova. Ovo nije spontana pojava, već se ona pažljivo gradi. Evo kako se to radi – prvo forsirate ideju da Evropa, odnosno EU, nema alternativu. Zatim na to dodate floskulu „I Evropa i Kosovo“, što zdravom logikom u odnosu na prethodnu rečenicu podrazumeva da je Kosovo nešto što koči ulazak Srbije u EU, ali, eto, ipak se navodno nećemo odreći tog Kosova. Na taj način se narodu nameće ideja da je Kosovo sidro koje nas onemogućava da plovimo dalje i odmah se ljudi počinju deliti na one koji su „za Evropu“ i one koji su „za Kosovo“.

Postoji nešto što me uznemiruje daleko više – što se Srbi u sve većem broju odriču Kosova. Ovo nije spontana pojava, već se ona pažljivo gradi.

Mi smo Evropa

Ako se popnemo iznad političke sfere, Kosovo se može gledati više kao simbol nečeg suštinskog što je naše, a oduzeto od nas. Između ostalog, Kosovo se koristi od strane zapadnih faktora kao špic kojim se želi probiti naša psihološka barijera koja nas sprečava da postanemo kompletna kolonija zapada. Ako se ne borimo da srž našeg identiteta ostane nama, čega smo još spremni da se odreknemo? Zašto bi se zaustavili na našoj najvećoj svetinji? Kako da drugi narodi poštuju našu istoriju, tradiciju i moralne vrednosti ako mi to sami ne činimo? Kakav bi mi narod bili kada bi se odrekli svega što su generacije pre nas gradile, kada bi pljunuli na one koji su izginuli da bi mi živeli u Srbiji, a ne u Turskoj ili nekoj drugoj državi?

Šta ima da se mi dokazujemo ostatku Evrope da smo vredni toga da sebe zovemo Evropljanima? Nikola Tesla je jednom rekao: „Ponosan sam što sam potekao iz viteškog naroda, koji je u neprestanoj ljutoj borbi za svoje ideale i evropsku kulturu zadužio Evropu i svuda zaslužio čast i poštovanje čitavog sveta, naročito velike Amerike.“ Čemu ta potreba da se stalno nekome dokazujemo da smo vredni njihovog poštovanja? Zašto se pravdamo što imamo mit o Kosovu, što smo se borili za ono što je naše uprkos lošim izgledima za pobedu, što se inatimo kad znamo da smo u pravu? Zar toliko ne volimo sebe i počinjemo da verujemo da nismo u pravu po pitanju Kosova? Zar mislimo da su zapadni političari, koji nas danas „uče“ kako da budemo civilizovan i demokratski narod, zaista branili civilizaciju i demokratiju kada su podržali terorističku OVK? Ko su tu istinski Evropljani?

Bolji sistem

Više od 66 odsto studenata Univerziteta u Beogradu razmišlja da napusti Srbiju posle završetka studija. Jedna je stvar studirati u inostranstvu (gde se mogu steći znanja i iskustva koja se mogu primeniti u Srbiji), a druga živeti u inostranstvu nakon studija. Umesto da blistavi umovi buduće Srbije razmišljaju kako da unaprede svoju državu, oni razmišljaju kako da šmugnu iz nje. Zato nije iznenađujuća ogromna podrška velikog dela omladine ulasku Srbije u Evropsku uniju. To će im najlakše omogućiti da pobegnu iz zemlje i posvete svoj život unapređivanju tuđih zemalja u kojima su tamošnji narodi već izgradili sisteme u kojima se može mirnije raditi i živeti. Pitam se, koji narod će uspostaviti bolji sistem u Srbiji?

Šta ima da se mi dokazujemo ostatku Evrope da smo vredni toga da sebe zovemo Evropljanima? Nikola Tesla je jednom rekao: „Ponosan sam što sam potekao iz viteškog naroda, koji je u neprestanoj ljutoj borbi za svoje ideale i evropsku kulturu zadužio Evropu..."

Ako se ovako nastavi, bolji sistem se neće uspostaviti, već će se postojeći sve bolje i sofisticiranije šminkati. U takvom sistemu građani Srbije služe kao jeftina radna snaga za zapadne firme koje se hvalisaju kako koloniziraju Srbiju i ceo Balkan. Zapadu nije u interesu bogata Srbija, jer tada radna snaga poskupi. Tada je srpska industrija jaka i sposobna da se takmiči sa stranim proizvođačima. Zašto bi zapad stvarao sebi konkurenciju? Šminka se sastoji od medijskog ispiranja mozga i gebelsovskog ponavljanja praznih floskula od strane političara koji će jedini imati finansijsku korist od prodavanja Srbije. Zato ovako ne sme da se nastavi.

Povratimo Srbiju

Konfučije je davno rekao: "Ako hoćeš da promeniš svet, počni od sebe". Primenimo li ovu izreku na situaciju u kojoj se Srbija i srpski narod nalazi, moramo da menjamo način na koji reagujemo na okolnosti koje definišu naš svakodnevni život, da prestanemo da sve prihvatamo zdravo za gotovo i suprotstavimo se nelogičnom i nerazumnom. Da bismo bili sposobni da pobedimo one koji nas sistematski uništavaju, moramo prvo da se informišemo, da shvatimo šta se stvarno dešava. Treba svako za sebe proučiti šta je to Evropska unija, kako funkcioniše američka inostrana politika, čemu je poenta NATO pakta, ko nam je istorijski pomagao, a ko lomio državu, koja su osnovna načela liberalne demokratije i šta ona znači za nas, itd. Postoji razlog zbog kojeg zapadna propaganda postiže tolike uspehe, jer promoviše liniju manjeg otpora. To je kao da trener sportisti koji želi da trči na maratonu preporučuje da ceo dan sedi u fotelji i jede hamburgere. Bitka je u nama i prvo moramo tu bitku da dobijemo - da u nama probudimo svest. Ostalo će doći samo po sebi, jer niko ne može biti jači od volje naroda.

Postoji razlog zbog kojeg zapadna propaganda postiže tolike uspehe, jer promoviše liniju manjeg otpora. To je kao da trener sportisti koji želi da trči na maratonu preporučuje da ceo dan sedi u fotelji i jede hamburgere.

Moramo da nastavimo bitku za ono što zaslužujemo kao narod i država baš zato što je to teško ostvariti, što je to izazov. Najvažnije je da slušamo šta nam srce govori. Verujem da je u duhu našeg naroda nešto što nijedan pompezni strani ambasador, korumpirani domaći političar ili kvazinovinar medijski zamračene Srbije ne može izbrisati – volja za pravdom, slobodom i boljim životom. Znamo mi u dubini duše kako živimo i ko je kriv za to. Znamo mi da smo jak i slobodarski narod, a da se to znanje krije iza naslaga loših iskustava, političkih zabluda i lenjosti koju moramo iskoreniti. Nek' nas drugi zovu kako hoće, mi znamo ko smo i šta smo. Nek' pokušavaju da nam urade šta hoće, mi znamo da to nikada nećemo prihvatiti i da ćemo se zauvek boriti za svoje ideale. Ujedinimo se i pokažimo svetu da smo sposobni da sami krojimo svoju sudbinu. Dosta je laži, praznih obećanja, dosta je straha koji osećamo kada pomislimo da bi mogli nešto da promenimo. Niko nije previše mlad, previše star, previše zauzet ili previše finansijski ugrožen da se uključi. Osvojimo Srbiju zajedno!