.jpg)
| Politički život | |||
Bauk kruži Srbijom... |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 13. oktobar 2008. | |
|
Na okupljanju Treće Srbije ne samo što se nije pojavio od strane levičara najavljeni veliki broj nacista, nego je i broj pripadnika antifašista bio neočekivano mali. Tako se ponovo pokazalo da je čitavo dešavanje samo nečija parada, i da je zastrašivanje nacizmom odlično upotrebljeno kao hičkokovski “mekgafin”. Dakle, nešto oko čega se vrti sva radnja, oko čega se gradi sav saspens, a što je toliko nebitno za glavnu priču da detaljno objašnjavanje toga nije neophodno, i da je čak suvišno. Da je Hičkok kojim slučajem mogao da snimi film o ovim protestima, ako mu ne bi bilo dosadno, sigurno bi u filmu isto uradio – stavio bi naciste na stranu. Jer u ovoj priči su najmanje bitni nacisti. Nije bitno ni ko su oni, ni koliko ih ima, ni šta hoće, dovoljno je da se kaže da su to loši momci koji hoće neke loše stvari, i da se na tome dalje gradi priča o borbi dobra i zla. Zbog toga za priču nije ni bitno koliko je koga bilo na ulicama. Nije ni važno, mada bi zvučalo prikladno, podsetiti na onu narodnu “došli besni i oterali pitome”. Ne mislim da je neko od njih besniji, mislim da su isti, samo je jednih u tom trenutku bilo više, i imali su jača “leđa”. Mladih propagatora nacizma je navodno bilo malo, a o broju levičara najbolje govori jedna blogerka sa B92, u svom izveštaju - “Ne znam koliko nas je bilo ukupno jer je policije bilo baš dosta”. Dakle, bilo ih je toliko da od policije nisu mogli da se vide. Ali oba podatka su stvarno nebitna, jedino što je istinski važno je da je dešavanjem osvojen veliki deo prostora u medijima, gde se zapravo odvijala čitava radnja tog nesnimljenog filma. U medijskoj drami koja je trajala danima pre tog događaja, pre svega su zloupotrebljene univerzalne, elementarne civilizacijske i ljudske vrednosti o jednakosti ljudi, tako što je određena grupa za sebe uzela pravo na monopol odbrane civilizacijskih tekovina, po kojem su sve koji nisu uz njih pokušali da predstave kao one koji su za nacizam. Postojanje malobrojne grupe neo-nacista je za njih došlo kao odlično rešenje za izlazak iz mračne političke senke u kojoj se nalaze. Jer nacizam je idealni mekgafin – svi znaju šta je on i koliko je loš. Zbog toga za stvaranje priče nije potrebno gubiti vreme na objašnjavanje šta je to, dovoljno je uperiti prst i onda graditi radnju na tome. Malo je ljudi koji neće prihvatiti takav poziv, jer tu ne postoji ništa što nije legitimno i što ne zvuči civilizacijski ispravno. Na sreću, najveći deo sveta smatra da su svi ljudi rođeni jednaki i da rođenjem imaju ista prava. Problem je samo što je takav stav zloupotrebljen. Na protestu je bilo najmanje levičara, odnosno, ne znam ni jednog poznatog aktivistu komunističkog pokreta koji je bio tamo. Ljudi su se pojavljivali pod raznim zastavama, evropskim, anarhističkim i gej, i parolama koje idu uz svaku od njih. Samo nije bilo zastave Srbije, koja bi trebalo da nam je svima najvažnija. Svi su oni, kao i oni protiv kojih su protestovali, bili pod istom neistaknutom zastavom, u borbi za jednu stranku i jedan cilj, u istom stroju Treće Srbije. Zbog svega toga su tužno izgledali oni koji su šetali na anti-fašističkom mitingu. Ne zato što su bili tužni, nego zato što su naivno verovali da imaju razloga za veselje. A zapravo su bili samo nasmejani, živi pozadinski dekor za televizijsku reklamu nekih partija iz senke, partija kojima nije cilj jedinstvo, nego odvajanje naroda. Politička ideja koja stoji iza svega, i koja je najviše profitirala od toga, programski nema ničeg zajedničkog sa levičarskom borbom za jedinstvo građana i prava radnika i seljaka. Stranka koja je dobila najviše, već se najmanje deset godina javno zalaže za Republiku Vojvodinu i za ravnopravne odnose sa Srbijom koja “Vojvodini nije partner”. Pored te stranke, politički su profitirali i pojedine nevladine organizacije, koje će dobiti kredibilitet i dalja novčana sredstva za svoj rad, čija je neophodnost potvrđena ovim događajima. I dok se na ulicama “stišala” bura koja nije ni postojala, trebalo bi razmisliti o tome postoje li u Srbiji ipak neke sličnosti sa idejama nacional-socijalizma? Postoje neke istorijske podudarnosti. Ali ne na ulicama ili “mekgafinskim” zadimljenim dorćolskim pivnicama punim nacista, kako bi voleli oni iz NVO sektora, nego na potpuno suprotnom mestu. I danas, kao i pre skoro sedamdeset godina, jedna vlada je pala a druga veštački formirana kao rezultat odbijanja, odnosno pristanka na potpisivanje Sporazuma o pridruživanju velikim i moćnim savezima država. Način pada vlade je potpuno drugačiji, Savez kojem se pristupa je razdvojen na vojni i civilni deo, ali suština je ista. S tom razlikom što je Nemački okupator tada imao više poštovanja za Srbiju, pa je dozvolio da političke snage u njoj odluče ko će sastavljati Vladu. Današnji “okupator”, nema ni toliko poštovanja, pa je uz pomoć svojih ambasadora gotovo javno formirao vladu u kojoj su okupljene stranke kojima birači nisu dali mandat da se zajedno okupljaju. Taj mandat im je dao neko drugi, iz daleke prekookeanske države. I u ono vreme Jugoslavija je bila rasturena – Srbija je okupirana i u njoj je postavljena marionetska vlada a neke republike su “oslobođene” i njima je data nezavisnost i slobodno formiranje nacionalnih vlada. Jedan od ministara današnje vlade ovih dana skinuo je sliku Milana Nedića, predsednika vlade iz vremena ondašnje okupacije. Ta slika je verovatno decenijama stajala tamo, i nikome ili nije smetala ili je niko nije primećivao. Sve do Ivice Dačića. Ne ulazim u analizu političkog delovanja Nedića, ali mi deluje simptomatično to što je baš današnjem ministru policije slika zasmetala. Izgleda da se tu odigrala klasična projekcija, po principu “sličan se sličnom raduje”, odnosno, volimo ili mrzimo kod drugih samo ono što i sami imamo. Ne mislim da je ministar Dačić fašista, naravno, daleko od toga. Ali ni Nedić nije ostao upamćen prevashodno kao fašista. U kolektivnoj svesti Jugoslovenskih naroda, prva asocijacija na njega je – kolaboracionista, narodni neprijatelj, izdajnik. |
Od istog autora
- Darina poruka
- Američki san – Buđenje (IV) – Nacionalizam i patriotizam
- Dramske epizode novinarskog rijalitija
- San o "američkom načinu života" (III)
- Američki san - Buđenje (II) "Dve Amerike" i policijska država
- Američki san - Buđenje (I) Izbori i demokratija
- Olimpijada i politika
- Dežulovićev lament, ili lakše je videti Takovo u tuđem, nego Štark u svom dvorištu
- Ko to tamo migrira, ili dalje nećeš proći
- Ajlan Kurdi i druge migrantske priče - pogled s druge strane zida
- Srebrenički marketing
- "Južni tok" izbeglica i imigranata
- Genocidna rezolucija
- Realno o rijalitiju
- Završna reč odbrane povodom tužbe Inicijative mladih za ljudska prava
Ostali članci u rubrici
- Protesti građana i dalje rade
- Rezervat Aleksandra Vučića i Vlade Srbije za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Zašto Srbija nije u stanju da izvuče pouke iz nesreća koje joj se dešavaju? Svi tragovi odgovornosti vode ka vrhu kolonijalne uprave
- Rezolucija o merama koje država Srbija mora da preduzme povodom stanja na KiM
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
