Baron Zoltan "Minhauzen", ili istorija beščašća

Događaj koji je uvek aktuelan, rado slušan, po mnogo čemu tajanstven i poštovan na ovim prostorima svakako je obaranje nevidljivog aviona ratnog vazduhoplovstva SAD 1999. godine nad nebom Srbije. Događaj koji je ujedinio vojsku i narod i stvorio sliku da se ipak nešto može uraditi protiv tehnički najmoćnijih zemalja sveta. Dok se slavilo i pevalo po trgovima gradova i smišljali aforizmi, junaci tog vremena i akteri događaja užurbano su napuštali vatreni položaj sa koga su otišli u istoriju. Kako je pao "F-117A" i ko su ti ljudi čija imena treba zapisati zlatnim slovima u istoriji protivvazdušne borbe? Kako je i zašto samo Treći raketni divizion PVO ostao sam da ratuje svih 78 dana rata u odbrani Beograda bez gubitaka u ljudstvu i tehnici i sa uspehom na ratištu? Šta je to što zna borbena posluga i starešine Trećeg raketnog diviziona, a ne zna javnost?

A onda posle 1. septembra 2004. godine, posle odlaska u penziju Zoltana Danija, javnost je saznala „pravu istinu“o obaranju stelta od bivšeg komandanta 3. rd PVO. Na jedan istinit događaj nadograđena je priča o sopstvenim zaslugama, sa gomilom neistina uz hvalospev sopstvenog doprinosa ratu. Naravno, tada nije imao pojma da postoji ratni dnevnik pisan iz dana u dan u kome je on jedan od glavnih aktera. Javnost ga je veličala, netačno interpretirala ceo podvig, preuveličavala zasluge. Operacija "Minhauzen" je počela.

Prelistavajući internet stranice intervjua Danija, čitalac će saznati mnoge neistine poput modifikacije, inovacije, taktičkih radnji i slično, koje su, u najmanju ruku, bespredmetne i imale su za cilj da umanje značaj borbene posluge i istaknu njegov lični doprinos. Naravno, ništa od toga nije tačno. Po staroj navici nesposobnih, taktičke radnje i postupke prisvojio je sebi kao da je on idejni tvorac i tako stekao slavu.

Kad javno kažete da je zahvaljujući vašem poznavanju tehnike izvršena modifikacija koja je doprinela obaranju stelta, onda izbacujete sebe u prvi plan. Otuda toliko interesovanje javnosti za njega. Na ovim prostorima sistematski se neguju laži i površnost. Kao da se hranimo time. Maltene je sve u domenu žute štampe, bez ikakvih moralnih normi. Kao da je nekom u interesu da zaglupljuje narod.  Zvanične institucije su ćutale, pre svega komanda 250 raketne brigade, pa je grupa oficira Trećeg raketnog diviziona pre više godina (2005. ili 2006) na sastanku u hotelu "Bristol" upozorila Danija da ne iznosi neistine u javnost i da bez razloga ne veliča sebe. Nije nas poslušao. Morao je biti svestan posledica kad mi progovorimo. Čim je ratni dnevnik „Smena“ objavljen, odmah je javno demantovao modifikaciju na tehnici. U normalnoj zemlji, on bi bio izopšten iz javnog života, prezren i marginalizovan, ali ovo nije normalna i uređena država. Pravna država ima svoj moralni obrazac, a ne da vas koji ukažete na nepravilnost neko doživljava kao čoveka koji nekog kleveće. Ovde je poremećen sistem vrednosti.

Operacija "Minhauzen“ nastavljena je dokumentarnim filmom “21 sekund“ Željka Mirkovića. Zamisao režisera je epska metafora povratka ratnika kući u okrilje porodice, početak novog života. Film je prikazivan na domaćim i međunarodnim festivalima dokumentarnog filma. Režiser je pokušao da podmiti pojedine članove borbene posluge da daju legitimitet obmanama. Film govori i o modifikaciji na raketnoj tehnici zahvaljujući kojoj je oboren stelt. O špijunskoj aferi vrednoj više miliona dolara. Sve u stilu – moja mašta radi svašta. Treba pitati režisera filma šta je on snimao i koga dezinformisao ako mu glavni junak Zoltan Dani javno demantuje sadržaj filma i samog sebe. Na „Eksploreru“ se vrti dokumentarni film o steltu, gde konstatuju kako je stelt uspešno dejstvovao u borbenim dejstvima poslednjih decenija sve do rata 1999. godine u Srbiji kada je pukovnik Zoltan Dani svojom modifikacijom omogućio njegovo obaranje. Prevara i na svetskoj skali. Eto kome reditelj filma i njegov junak daju alibi. Film je podržalo Ministarstvo kulture Srbije, Filmski centar Srbije, a materijalno su ga pomogli Pokrajinski centar za kulturu Vojvodine. gradske opštine Niša - Medijana i Pantelej, opština Ruma i opština Kovin. Na pojedinim festivalima film je nagrađivan, ali me stvarno interesuje kako bi reagovali organizatori kad bi čuli da je sadržaj demantovan. Ali tu nije kraj ovom beščašću, u pripremi je novi film Željka Mirkovića i njegovog glavnog glumca sa pilotom oborenog aviona "F-117A" pod nazivom „Drugi susret“. Kako reče dr. Mirjana Lukić u Korenima:

„’Profesionalci’ poput Dejl Zelka bombardovali su nas 78 dana,  mučki, bez objave rata i odluke Saveta bezbednosti UN. Rušili su nam mostove, drumske i železničke puteve, televizijske predajnike, zgrade televizija, rušili su nam fabrike i škole, bombardovali gradove kasetnim bombama, zagadili nam zemlju i otrovali ljude osiromašenim uranom koji su bacali iz svojih aviona, sve sa željom da nas vrate u "kameno doba". Ubili su nam 3600 ljudi, među kojima i 78 dece, trgovali ljudskim organima. To je ratni zločin zbog čega niko iz NATO do sada nije odgovarao. A sve su to činili izvršavajući svoj "borbeni zadatak". Rušili su tekovine jednog naroda zarad ličnih interesa.

To što u Srbiji sve više ljudi oboleva od karcinoma, i umire od njega, to što postoje teškoće u začeću i održavanju trudnoće, to što je kod nas epidemija oboljenja štitne žlezde, to što sve više dece oboleva od zloćudih bolesti, šta je to briga režisera Mirkovića koji se zarad sopstvene promocije udvara NATO alijansi na uštrb vlastitog naroda. Komercijalizam i jeftina želja za samoreklamerstvom pobedili su moral i vojničku čast Zoltana Danija...“

Kakav u ratu takav u miru. Ovo je Srbija. Živela demokratija.

Pored učešća u rušenju stelta, treba posmatrati i njegov sveukupan doprinos u ratu, a javno tvrdim da je bivši komandant svojim ponašanjem i delima umanjivao borbenu gotovost jedinice i radio sve ono što ne bi dozvolio nijednom svom potčinjenom. Primera ima mnogo. Za vreme ratnih dejstava kompjuter iz jedinice je odneo kući, a mi smo za naše potrebe po Beogradu tražili drugi. Da li to znači da je bila legalizovana krađa u jedinici i da je mogao da uzme šta je ko želeo. Ima vatrenih položaja na kojima uopšte nije dežurao, niti vodio rat. Komanda brigade je o svemu bila obaveštena od mene lično i organa bezbednosti jedinice, ali nije reagovala. Eto o kom moralnom liku govore neka novinarska pera i autor dokumentarnog filma „21 sekund“. Da li je taj lažni autoritet komandanta trebalo da sledimo i gde bismo stigli? 

Posle vrlo žučnog sukoba između Danija i mene zbog njegovog nedolaska na tehniku, u selu Ogar u Sremu, u jedinicu je sa organom bezbednosti došao komandant brigade Lazović. Tada sam mu sve rekao u vezi sa ponašanjem Zoltana Danija. Lazović me je zamolio da nastavimo da ratujemo zajedno. Imali smo uspeha na ratištu i on nije hteo da upoznaje komandu korpusa PVO sa problemom u divizionu. Tada sam pogrešio. Pružio sam šansu Daniju i on je to iskoristio da kasnije, nizom laži o meni, skrene moju karijeru na sporedan kolosek. Samo zahvaljujući mojoj podršci nije smenjen i krivično gonjen u ratu, ali ne kako je javno tvrdio zbog modifikacije.

Jednostavno, on nije radio svoj posao i otuda moj sukob sa njim u ratu. Svedoka ima mnogo. Ratni dnevnik je jasno rekao ko je Zoltan Dani. Baron Zoltan.

Po pitanju „stelta“ jednom se javno mora reći šta je zaista bilo. Mora se progovoriti jezikom činjenica. I ne samo u vezi s tim, već i šire.

U vojsci se neguje i važi pravilo da se i uspeh i neuspeh jedinice pripisuju komandantu i to važi za tu sredinu. Na taj način su građene karijere mnogih, na znanju potčinjenih koje je pripisivano sebi. U vrh nisu uvek izbijali najkvalitetniji kadrovi. Poslednji rat je to pokazao. Ratne ocene i učinci u ratu uopšte nisu uzimani kao kriterijum kvaliteta i znanja za napredovanje posle rata. Barem ne u tadašnjem RV i PVO, a svako je svoje znanje pokazao u ratu.

Uspeh na ratištu koji su postigle borbene posluge 3 rd. PVO mnogi su prisvojili i okitili se ordenjem, generalskim činovima i slavom, a mi, koji smo bili istinski heroji i svojim životima branili ovu zemlju, bezobzirno smo skrajnuti s puta. Uradili smo nešto prvi put u istoriji ratovanja i protivvazdušne borbe. Da su to uradili piloti, bili bi narodni heroji, verovatno i mi da smo bili u drugačijem okruženju oficira komande brigade. A rizici su isti. Pilota ubija raketa vazduh-vazduh, raketaša raketa vazduh-zemlja čim uključimo zračenje nišanskog radara.

Iz borbene posluge koja je oborila stelt jedino ja, kao zamenik komandanta i rukovalac gađanja, nisam unapređen u viši čin, niti na bilo koji drugi način stimulisan povodom tog uspeha. Opravdanja su nezvanično bila razna, a zvanično da je greška u komandovanju.  Zamislite da sa ekipom osvojite Ligu šampiona u fudbalu i kad na pobedničkom postolju dođu sa dodelom medalje do vas, preskoče vas, a vi ne znate razlog. I ne samo to.

Zbog toga što sam pisao prigovor na dodelu stimulativnih mera, postavljen sam posle rata na formacijsko mesto nižeg čina (kap I kl. -major). A bio sam potpukovnik. Skinut sam sa spiska za školovanje ratnih oficira. Mimo zakona o vojsci, smenjen sam sa dužnosti oficira sa visokim službenim ocenama, sa ratnom ocenom odličan, odlikovanog od strane predsednika države ratnim odlikovanjem na predlog komandanta korpusa PVO Baneta Petrovića, i postavljen sam na formacijsko mesto nižeg čina! Oficira koji je do tada bio 19 godina na komandnim dužnostima. Šta je ovim postupkom Vojska poručila svom pripadniku koji je branio državu i narod i da li je zakon o vojsci jednosmeran i važi li i za pretpostavljenog? Mnogo pitanja koja godinama traže odgovor. 

Mene kao profesionalnog oficira naravno da je ta nepravda bolela. A istinu su znali i komandant 250. brigade Lazović i načelnik štaba Stanković i nisu ni reč rekli zarad svojih karijera, plašeći se reakcije komandanta Ko PVO, generala Baneta Petrovića sa kojim je Dani bio dobar. Dozvolili su moje poniženje, a znali su ko je ratovao i vodio 3. rd. PVO i ko je doneo Orden narodnog heroja brigadi. Lično sam i jednog i drugog u prisustvu oficira bezbednosti upoznao s tim da komandant jedinice Dani Zoltan izbegava dežurstvo na borbenoj tehnici, da ne uživa poverenje ljudi, da se često alkoholiše, da se vrlo nemoralno ponaša po selima pećinačke opštine, da omalovažava borbene posluge, da je jedini kompjuter iz jedinice odneo kući itd. Kao rukovalac gađanja imam najviše sati provedenih u stanici za vođenje raketa u borbi sa NATO avijacijom u 250 rbr PVO. Stelt ne bi bio oboren da nisam bio u stanici jer je Dani na mestu rukovaoca gađanja dremao. Oba rukovaoca gađanja su rušila stelt - i Dani i ja. Izveštavajući pretpostavljene po radnim mestima, sebe stavljam na mesto pomoćnika rukovaoca gađanja. Kasnije ću biti eliminisan. Tako to funkcioniše u vojsci. Jedan oficir manje u konkurenciji. Nema veze šta je istina. Lazović mi i onako reče: "Istina ne postoji, to je nešto što lebdi u vazduhu“. A načelnik štaba brigade Stanković, na moje direktno pitanje zašto je napravljena selekcija ljudi i zašto i ja nisam unapređen u viši čin, odgovara:

“Biće puno visokih činova posle rata, neće biti mesta za sve nas“. Dok smo mi ratovali, oni su kadrirali, sigurni i bezbedni u nekoj vikendici daleko od mogućnosti da izgube život. Niko od posleratnih komandanata brigade nije ni pokušao da ispravi grešku u komandovanju, kako reče general Petrović, naprotiv zdušno su izbegavali bilo kakvu priču na tu temu. Tako se brani komandna linija, sakriva istina i prikriva javašluk. O kodeksu oficira da i ne govorimo.“

Pretpostavljene komande i starešine i te kako su profitirali:

– Na predlog komandanta RV i PVO ukazom predsednika države, 250. rbr PVO je odlikovana Ordenom narodnog heroja.

– Komandant brigade Miroslav Lazović je drugog dana rata mimo propisa upravljajući službenim vozilom doživeo saobraćajni udes i sam sebe izbacio iz ratnih dejstava. Na dužnost se vratio krajem maja. Odgovoran je za 120 bojevih raketa koje nisu izmeštene iz skladišta raketa i koje su početkom rata uništene od strane NATO avijacije. Vrednost jedne bojeve rakete je oko 85.000 dolara, pa je time država oštećena preko 10 miliona dolara. I umesto da krivično odgovara, “kažnjen“ je dobijanjem čina generala. Suviše lepo – generalski čin za lečenje na VMA i boravak na kućnoj nezi. 

– Komandant 4. rd. PVO Zuce, Jovica Draganić koji je tri puta pogođen, imao gubitaka u tehnici i ljudima bez ikakvih ratnih rezultata, takođe je dobio čin generala. Autor je zajedno sa Bojanom Dimitrijevićem zvanične monografije 250rbr PVO. U delu gde se obrađuje obaranje stelta citira se nepostojeći tekst iz mog ratnog dnevnika. Fotografija koja je prikazana i potpisana kao da je na njoj borbena posluga predstavlja falsifikat. Slučajno, rekli bi neupućeni, ali nije tako. I u novoj knjizi istih autora Vazdušni rat nad Srbijom  1999. godine takođe nema slike borbene posluge koja je srušila stelt. Da li se bivši komandant brigade stidi borbene posluge koja je donela Orden narodnog heroja 250 rbr PVO-borbene posluge jedine u svetu? Zatiranje istine u zvaničnom dokumentu posle samo desetak godina od rata.

– Komandant Ko PVO pokojni general Branislav Petrović dobio je novu generalsku zvezdicu i pištolj oborenog pilota stelta "F-117A" na poklon. General na čiji predlog je Dani Zoltan, mimo znanja 250. rbr PVO, dobio čin pukovnika. Verovatno zato što su zajedno pecali pre i za vreme rata na ribnjaku „Živača“ prema Progaru kod direktora Rančića. Na službenom razgovoru rekao je da mu je žao što i ja nisam unapređen, da je greška u komandovanju, da Generalštab ne bi prihvatio unapređenje dva potpukovnika, a onda me postavio na formacijsko mesto nižeg čina. Da li sam eliminisan zato što sam Srbin? Kadija te tuži, kadija ti sudi.

– Komandant RV i PVO general Spasoje Smiljanić dobio je novu generalsku zvezdicu. Od 4. maja do kraja rata avijacija nije letela.  Lovačka avijacija je za vreme rata imala 9 a/p i zna se sa kakvim ishodom. Izgleda da je bio komandant samo pilotima jer nije znao broj članova borbene posluge, a kamoli šta ko radi na raketnoj tehnici. Raketaši nisu bitni, a samo smo mi, trupna PVO i VOJIN-ovci ratovali u PVO. Totalno neobavešten, podržao je moje postavljenje na formacijsko mesto nižeg čina na predlog svog klasića generala Baneta Petrovića.

To su bile moje pretpostavljene starešine i ja se zbog toga stidim.

Komanda brigade je u ratu bila uspavana, puna ličnih interesa i nedopustivo površna. Takva je i posle rata prema onima koji su joj doneli Orden narodnog heroja. 

U spomen sobi brigade 11 godina nije bilo slike borbene posluge koja je oborila stelt sve dok im borbena posluga nije ukazala na propust. Borbena posluga nije dobila sertifikat sa delom oborenog aviona sve dok ga nismo tražili. Na mnogo mesta kod onih koji nemaju nikakve veze sa rušenjem stelta videli smo sertifikate na ličnost, na ime, a mi koji smo ga oborili dobili smo ga pod brojem. Moj broj sertifikata je 424. Kao da sam ga kupio u muzeju, bez pečata, bez potpisa bez naznake članu borbene posluge. O plaketama i drugim poklonima koji se uručuju „uvaženim gostima“ da i ne govorimo.

Nikad nas niko kao borbenu poslugu nije primio na višem nivou, niti uručio bilo koje priznanje. Nekada je NGŠ imao takav običaj prema zaslužnim pojedincima. Danas ne.

Ima članova borbene posluge kojima nije rešeno stambeno pitanje. Niko nije pitao, niti pokušao da nam reši bilo koji životni problem, a tako smo mnogo uradili za ovu državu i doneli joj zlatnu medalju sa ratnog polja gde je ulog bio život. Brigada je postala najpoznatija raketna brigada u svetu. Sportisti će za zlatnu medalju sa svetskog prvenstva i olimpijade dobiti nacionalnu penziju, stanove i novčanu nagradu, a mi, naravno, ništa!? 

Da li je mobing u vojsci prisutan i da li se poštuje zakon? 

Eto to je istina i neispričana priča o steltu. Zato su verovatno mnogi ćutali i dozvolili obmanu javnosti od strane bivšeg komandanta 3. rd PVO, Zoltana Danija. Krili su svoj obraz, svoje ambicije, neznanje i generalske grančice. Gde mi to živimo, koga interesuje istina i ko je spreman da ispravi nepravdu? A bila je potrebna samo dobra volja, manje zlobe i nezasluženih karijera.

Srbija ostaje dosledna u nepoštovanju svojih heroja. U Srbiji je mrak, neka neko upali svetlo!

PS. Karl Fridrih Minhauzen

O njemu postoji priča da je bio najveći lažov ikada. U srpskom jeziku kaže se da neko laže kô Minhauzen, ili pak da baroniše.

Baron Minhauzen nije izmišljena već stvarna ličnost. On je, kao nemački baron, sa nepunih dvadeset godina pristupio ruskoj vojsci i sa njima se borio protiv Turaka. Po povratku u rodnu Nemačku, izmišljao je i pričao neverovatne avanture tokom svog boravka u Rusiji, o letenju na Mesec i svom velikom junaštvu.