Барон Золтан "Минхаузен", или историја бешчашћа

Догађај који је увек актуелан, радо слушан, по много чему тајанствен и поштован на овим просторима свакако је обарање невидљивог авиона ратног ваздухопловства САД 1999. године над небом Србије. Догађај који је ујединио војску и народ и створио слику да се ипак нешто може урадити против технички најмоћнијих земаља света. Док се славило и певало по трговима градова и смишљали афоризми, јунаци тог времена и актери догађаја ужурбано су напуштали ватрени положај са кога су отишли у историју. Како је пао "Ф-117А" и ко су ти људи чија имена треба записати златним словима у историји противваздушне борбе? Како је и зашто само Трећи ракетни дивизион ПВО остао сам да ратује свих 78 дана рата у одбрани Београда без губитака у људству и техници и са успехом на ратишту? Шта је то што зна борбена послуга и старешине Трећег ракетног дивизиона, а не зна јавност?

А онда после 1. септембра 2004. године, после одласка у пензију Золтана Данија, јавност је сазнала „праву истину“о обарању стелта од бившег команданта 3. рд ПВО. На један истинит догађај надограђена је прича о сопственим заслугама, са гомилом неистина уз хвалоспев сопственог доприноса рату. Наравно, тада није имао појма да постоји ратни дневник писан из дана у дан у коме је он један од главних актера. Јавност га је величала, нетачно интерпретирала цео подвиг, преувеличавала заслуге. Операција "Минхаузен" је почела.

Прелиставајући интернет странице интервјуа Данија, читалац ће сазнати многе неистине попут модификације, иновације, тактичких радњи и слично, које су, у најмању руку, беспредметне и имале су за циљ да умање значај борбене послуге и истакну његов лични допринос. Наравно, ништа од тога није тачно. По старој навици неспособних, тактичке радње и поступке присвојио је себи као да је он идејни творац и тако стекао славу.

Кад јавно кажете да је захваљујући вашем познавању технике извршена модификација која је допринела обарању стелта, онда избацујете себе у први план. Отуда толико интересовање јавности за њега. На овим просторима систематски се негују лажи и површност. Као да се хранимо тиме. Малтене је све у домену жуте штампе, без икаквих моралних норми. Као да је неком у интересу да заглупљује народ.  Званичне институције су ћутале, пре свега команда 250 ракетне бригаде, па је група официра Трећег ракетног дивизиона пре више година (2005. или 2006) на састанку у хотелу "Бристол" упозорила Данија да не износи неистине у јавност и да без разлога не велича себе. Није нас послушао. Морао је бити свестан последица кад ми проговоримо. Чим је ратни дневник „Смена“ објављен, одмах је јавно демантовао модификацију на техници. У нормалној земљи, он би био изопштен из јавног живота, презрен и маргинализован, али ово није нормална и уређена држава. Правна држава има свој морални образац, а не да вас који укажете на неправилност неко доживљава као човека који неког клевеће. Овде је поремећен систем вредности.

Операција "Минхаузен“ настављена је документарним филмом “21 секунд“ Жељка Мирковића. Замисао режисера је епска метафора повратка ратника кући у окриље породице, почетак новог живота. Филм је приказиван на домаћим и међународним фестивалима документарног филма. Режисер је покушао да подмити поједине чланове борбене послуге да дају легитимитет обманама. Филм говори и о модификацији на ракетној техници захваљујући којој је оборен стелт. О шпијунској афери вредној више милиона долара. Све у стилу – моја машта ради свашта. Треба питати режисера филма шта је он снимао и кога дезинформисао ако му главни јунак Золтан Дани јавно демантује садржај филма и самог себе. На „Експлореру“ се врти документарни филм о стелту, где констатују како је стелт успешно дејствовао у борбеним дејствима последњих деценија све до рата 1999. године у Србији када је пуковник Золтан Дани својом модификацијом омогућио његово обарање. Превара и на светској скали. Ето коме редитељ филма и његов јунак дају алиби. Филм је подржало Министарство културе Србије, Филмски центар Србије, а материјално су га помогли Покрајински центар за културу Војводине. градске општине Ниша - Медијана и Пантелеј, општина Рума и општина Ковин. На појединим фестивалима филм је награђиван, али ме стварно интересује како би реаговали организатори кад би чули да је садржај демантован. Али ту није крај овом бешчашћу, у припреми је нови филм Жељка Мирковића и његовог главног глумца са пилотом обореног авиона "Ф-117А" под називом „Други сусрет“. Како рече др. Мирјана Лукић у Коренима:

„’Професионалци’ попут Дејл Зелка бомбардовали су нас 78 дана,  мучки, без објаве рата и одлуке Савета безбедности УН. Рушили су нам мостове, друмске и железничке путеве, телевизијске предајнике, зграде телевизија, рушили су нам фабрике и школе, бомбардовали градове касетним бомбама, загадили нам земљу и отровали људе осиромашеним ураном који су бацали из својих авиона, све са жељом да нас врате у "камено доба". Убили су нам 3600 људи, међу којима и 78 деце, трговали људским органима. То је ратни злочин због чега нико из НАТО до сада није одговарао. А све су то чинили извршавајући свој "борбени задатак". Рушили су тековине једног народа зарад личних интереса.

То што у Србији све више људи оболева од карцинома, и умире од њега, то што постоје тешкоће у зачећу и одржавању трудноће, то што је код нас епидемија обољења штитне жлезде, то што све више деце оболева од злоћудих болести, шта је то брига режисера Мирковића који се зарад сопствене промоције удвара НАТО алијанси на уштрб властитог народа. Комерцијализам и јефтина жеља за саморекламерством победили су морал и војничку част Золтана Данија...“

Какав у рату такав у миру. Ово је Србија. Живела демократија.

Поред учешћа у рушењу стелта, треба посматрати и његов свеукупан допринос у рату, а јавно тврдим да је бивши командант својим понашањем и делима умањивао борбену готовост јединице и радио све оно што не би дозволио ниједном свом потчињеном. Примера има много. За време ратних дејстава компјутер из јединице је однео кући, а ми смо за наше потребе по Београду тражили други. Да ли то значи да је била легализована крађа у јединици и да је могао да узме шта је ко желео. Има ватрених положаја на којима уопште није дежурао, нити водио рат. Команда бригаде је о свему била обавештена од мене лично и органа безбедности јединице, али није реаговала. Ето о ком моралном лику говоре нека новинарска пера и аутор документарног филма „21 секунд“. Да ли је тај лажни ауторитет команданта требало да следимо и где бисмо стигли? 

После врло жучног сукоба између Данија и мене због његовог недоласка на технику, у селу Огар у Срему, у јединицу је са органом безбедности дошао командант бригаде Лазовић. Тада сам му све рекао у вези са понашањем Золтана Данија. Лазовић ме је замолио да наставимо да ратујемо заједно. Имали смо успеха на ратишту и он није хтео да упознаје команду корпуса ПВО са проблемом у дивизиону. Тада сам погрешио. Пружио сам шансу Данију и он је то искористио да касније, низом лажи о мени, скрене моју каријеру на споредан колосек. Само захваљујући мојој подршци није смењен и кривично гоњен у рату, али не како је јавно тврдио због модификације.

Једноставно, он није радио свој посао и отуда мој сукоб са њим у рату. Сведока има много. Ратни дневник је јасно рекао ко је Золтан Дани. Барон Золтан.

По питању „стелта“ једном се јавно мора рећи шта је заиста било. Мора се проговорити језиком чињеница. И не само у вези с тим, већ и шире.

У војсци се негује и важи правило да се и успех и неуспех јединице приписују команданту и то важи за ту средину. На тај начин су грађене каријере многих, на знању потчињених које је приписивано себи. У врх нису увек избијали најквалитетнији кадрови. Последњи рат је то показао. Ратне оцене и учинци у рату уопште нису узимани као критеријум квалитета и знања за напредовање после рата. Барем не у тадашњем РВ и ПВО, а свако је своје знање показао у рату.

Успех на ратишту који су постигле борбене послуге 3 рд. ПВО многи су присвојили и окитили се ордењем, генералским чиновима и славом, а ми, који смо били истински хероји и својим животима бранили ову земљу, безобзирно смо скрајнути с пута. Урадили смо нешто први пут у историји ратовања и противваздушне борбе. Да су то урадили пилоти, били би народни хероји, вероватно и ми да смо били у другачијем окружењу официра команде бригаде. А ризици су исти. Пилота убија ракета ваздух-ваздух, ракеташа ракета ваздух-земља чим укључимо зрачење нишанског радара.

Из борбене послуге која је оборила стелт једино ја, као заменик команданта и руковалац гађања, нисам унапређен у виши чин, нити на било који други начин стимулисан поводом тог успеха. Оправдања су незванично била разна, а званично да је грешка у командовању.  Замислите да са екипом освојите Лигу шампиона у фудбалу и кад на победничком постољу дођу са доделом медаље до вас, прескоче вас, а ви не знате разлог. И не само то.

Због тога што сам писао приговор на доделу стимулативних мера, постављен сам после рата на формацијско место нижег чина (кап I кл. -мајор). А био сам потпуковник. Скинут сам са списка за школовање ратних официра. Мимо закона о војсци, смењен сам са дужности официра са високим службеним оценама, са ратном оценом одличан, одликованог од стране председника државе ратним одликовањем на предлог команданта корпуса ПВО Банета Петровића, и постављен сам на формацијско место нижег чина! Официра који је до тада био 19 година на командним дужностима. Шта је овим поступком Војска поручила свом припаднику који је бранио државу и народ и да ли је закон о војсци једносмеран и важи ли и за претпостављеног? Много питања која годинама траже одговор. 

Мене као професионалног официра наравно да је та неправда болела. А истину су знали и командант 250. бригаде Лазовић и начелник штаба Станковић и нису ни реч рекли зарад својих каријера, плашећи се реакције команданта Ко ПВО, генерала Банета Петровића са којим је Дани био добар. Дозволили су моје понижење, а знали су ко је ратовао и водио 3. рд. ПВО и ко је донео Орден народног хероја бригади. Лично сам и једног и другог у присуству официра безбедности упознао с тим да командант јединице Дани Золтан избегава дежурство на борбеној техници, да не ужива поверење људи, да се често алкохолише, да се врло неморално понаша по селима пећиначке општине, да омаловажава борбене послуге, да је једини компјутер из јединице однео кући итд. Као руковалац гађања имам највише сати проведених у станици за вођење ракета у борби са НАТО авијацијом у 250 рбр ПВО. Стелт не би био оборен да нисам био у станици јер је Дани на месту руковаоца гађања дремао. Оба руковаоца гађања су рушила стелт - и Дани и ја. Извештавајући претпостављене по радним местима, себе стављам на место помоћника руковаоца гађања. Касније ћу бити елиминисан. Тако то функционише у војсци. Један официр мање у конкуренцији. Нема везе шта је истина. Лазовић ми и онако рече: "Истина не постоји, то је нешто што лебди у ваздуху“. А начелник штаба бригаде Станковић, на моје директно питање зашто је направљена селекција људи и зашто и ја нисам унапређен у виши чин, одговара:

“Биће пуно високих чинова после рата, неће бити места за све нас“. Док смо ми ратовали, они су кадрирали, сигурни и безбедни у некој викендици далеко од могућности да изгубе живот. Нико од послератних команданата бригаде није ни покушао да исправи грешку у командовању, како рече генерал Петровић, напротив здушно су избегавали било какву причу на ту тему. Тако се брани командна линија, сакрива истина и прикрива јавашлук. О кодексу официра да и не говоримо.“

Претпостављене команде и старешине и те како су профитирали:

– На предлог команданта РВ и ПВО указом председника државе, 250. рбр ПВО је одликована Орденом народног хероја.

– Командант бригаде Мирослав Лазовић је другог дана рата мимо прописа управљајући службеним возилом доживео саобраћајни удес и сам себе избацио из ратних дејстава. На дужност се вратио крајем маја. Одговоран је за 120 бојевих ракета које нису измештене из складишта ракета и које су почетком рата уништене од стране НАТО авијације. Вредност једне бојеве ракете је око 85.000 долара, па је тиме држава оштећена преко 10 милиона долара. И уместо да кривично одговара, “кажњен“ је добијањем чина генерала. Сувише лепо – генералски чин за лечење на ВМА и боравак на кућној нези. 

– Командант 4. рд. ПВО Зуце, Јовица Драганић који је три пута погођен, имао губитака у техници и људима без икаквих ратних резултата, такође је добио чин генерала. Аутор је заједно са Бојаном Димитријевићем званичне монографије 250рбр ПВО. У делу где се обрађује обарање стелта цитира се непостојећи текст из мог ратног дневника. Фотографија која је приказана и потписана као да је на њој борбена послуга представља фалсификат. Случајно, рекли би неупућени, али није тако. И у новој књизи истих аутора Ваздушни рат над Србијом  1999. године такође нема слике борбене послуге која је срушила стелт. Да ли се бивши командант бригаде стиди борбене послуге која је донела Орден народног хероја 250 рбр ПВО-борбене послуге једине у свету? Затирање истине у званичном документу после само десетак година од рата.

– Командант Ко ПВО покојни генерал Бранислав Петровић добио је нову генералску звездицу и пиштољ обореног пилота стелта "Ф-117А" на поклон. Генерал на чији предлог је Дани Золтан, мимо знања 250. рбр ПВО, добио чин пуковника. Вероватно зато што су заједно пецали пре и за време рата на рибњаку „Живача“ према Прогару код директора Ранчића. На службеном разговору рекао је да му је жао што и ја нисам унапређен, да је грешка у командовању, да Генералштаб не би прихватио унапређење два потпуковника, а онда ме поставио на формацијско место нижег чина. Да ли сам елиминисан зато што сам Србин? Кадија те тужи, кадија ти суди.

– Командант РВ и ПВО генерал Спасоје Смиљанић добио је нову генералску звездицу. Од 4. маја до краја рата авијација није летела.  Ловачка авијација је за време рата имала 9 а/п и зна се са каквим исходом. Изгледа да је био командант само пилотима јер није знао број чланова борбене послуге, а камоли шта ко ради на ракетној техници. Ракеташи нису битни, а само смо ми, трупна ПВО и ВОЈИН-овци ратовали у ПВО. Тотално необавештен, подржао је моје постављење на формацијско место нижег чина на предлог свог класића генерала Банета Петровића.

То су биле моје претпостављене старешине и ја се због тога стидим.

Команда бригаде је у рату била успавана, пуна личних интереса и недопустиво површна. Таква је и после рата према онима који су јој донели Орден народног хероја. 

У спомен соби бригаде 11 година није било слике борбене послуге која је оборила стелт све док им борбена послуга није указала на пропуст. Борбена послуга није добила сертификат са делом обореног авиона све док га нисмо тражили. На много места код оних који немају никакве везе са рушењем стелта видели смо сертификате на личност, на име, а ми који смо га оборили добили смо га под бројем. Мој број сертификата је 424. Као да сам га купио у музеју, без печата, без потписа без назнаке члану борбене послуге. О плакетама и другим поклонима који се уручују „уваженим гостима“ да и не говоримо.

Никад нас нико као борбену послугу није примио на вишем нивоу, нити уручио било које признање. Некада је НГШ имао такав обичај према заслужним појединцима. Данас не.

Има чланова борбене послуге којима није решено стамбено питање. Нико није питао, нити покушао да нам реши било који животни проблем, а тако смо много урадили за ову државу и донели јој златну медаљу са ратног поља где је улог био живот. Бригада је постала најпознатија ракетна бригада у свету. Спортисти ће за златну медаљу са светског првенства и олимпијаде добити националну пензију, станове и новчану награду, а ми, наравно, ништа!? 

Да ли је мобинг у војсци присутан и да ли се поштује закон? 

Ето то је истина и неиспричана прича о стелту. Зато су вероватно многи ћутали и дозволили обману јавности од стране бившег команданта 3. рд ПВО, Золтана Данија. Крили су свој образ, своје амбиције, незнање и генералске гранчице. Где ми то живимо, кога интересује истина и ко је спреман да исправи неправду? А била је потребна само добра воља, мање злобе и незаслужених каријера.

Србија остаје доследна у непоштовању својих хероја. У Србији је мрак, нека неко упали светло!

PS. Карл Фридрих Минхаузен

О њему постоји прича да је био највећи лажов икада. У српском језику каже се да неко лаже кô Минхаузен, или пак да баронише.

Барон Минхаузен није измишљена већ стварна личност. Он је, као немачки барон, са непуних двадесет година приступио руској војсци и са њима се борио против Турака. По повратку у родну Немачку, измишљао је и причао невероватне авантуре током свог боравка у Русији, о летењу на Месец и свом великом јунаштву.