Антируска хистерија Александра Вучића

У ауторском тексту, објављеном на сајту руске федералне новинске агенције „Регнум“, Млађан Ђорђевић, српски опозициони активиста, тумачи актуелну кампању у српским медијима, усмерену против Русије, као припрему Александра Вучића за отклон од русофилије ка русофобији, сличан оном који је пре неколико година направио Мило Ђукановић.

Текст преносимо у целости:

Одавно на овом сајту, а још дуже у разговорима с мојим руским пријатељима упозоравам на чињеницу да актуелни председник Србије Александар Вучић спрема оно што сам у тексту објављеном на Дан победе назвао „Ђукановићевски обрт“: отклон од своје лажне русофилије ка отвореној, нескривеној русофобији, попут оног који је начинио председник Црне Горе Мило Ђукановић, окренувши леђа вековном руско-црногорском пријатељству и увевши Црну Гору у НАТО.

Овакви закључци су последица процеса који су више него очигледни у српском друштву, поготову у српским патриотским круговима међу онима који познају Русију и истински бране пријатељство наших народа. Последњих неколико месеци овај спољнополитички курс је нагло убрзан и све јасније се примећује отворена антируска кампања у медијима блиским владајућој Српској напредној странци и Председнику Србије Александру Вучићу.

Реч је углавном, иако не искључиво, о жутој штампу, чији је незванични главни уредник Вучићев саветник Владимир Беба Поповић, заједнички именилац Вучића и Ђукановића. Историјски ситуација неодољиво подсећа на 1948. годину и припрему за чувено „не“ Јосипа Броза Тита које је означило почетак хладног сукоба тадашње Југославије, с једне стране, и Стаљином, СССР (дотадашњим најважнијим партнером у спољној политици) и читавим Информбироом, с друге.

Прве отворене назнаке анти-руске кампање у Србији појавиле су се у медијима крајем новембра 2019. године у такозваној афери „Шпијун из руске амбасаде“, по којој наводни службеник Амбасаде Русије у Србији и руске обавештајне службе ГРУ Георгиј Клебан врбује и купује поверљиве информације од „једног српског официра“. Истог тренутка су провладини таблоиди у Србији ситуацију почели да упоређују са „црногорским државним ударом“, афери из 2016. године којом су некакви руски обавештајци оптужени да спремају атентат на Ђукановића. Вучић овакве наводе никада није ни потврдио, ни демантовао, а афера је у међувремену заборављена.

Свега неколико дана касније, пред посету Вучића Сочију и разговор с Владимиром Путином, исти ти таблоиди изнели су оптужбе да је чувени руски новинар и посланик Думе Јевгениј Примаков млађи током интервјуа с Вучићем за своју емисију „Међународни преглед“ наводно „нудио председнику Србије да направи владу с лидерима опозиције“ (међу чија је имена било сврстано и моје). Према наводима у новинама, Вучић је Примакова прекинуо и малтене избацио из канцеларије. Сам Вучић ове наводе не само да није демантовао, већ их је почетком јуна у интервјуу телевизији Б92 и потврдио.

Пропаганда усмерена против Јевгенија Примакова, а преко његових леђа и против Русије, настављена је након појаве информација да би он могао наследити Елеонору Митрофанову на месту директора Россотрудничества. Тада су натписи у медијима пратили линију како је „Русија против независне политике Александра Вучића“, јер на место директора организације која се наводно бави „финансирањем демонстрација у државама широм света у којима су угрожени руски интереси“ постављају „пријатеља српске опозиције“. Овакве оптужбе су више него неосноване, јер свако ко иоле познаје Русију и начин на који функционише руска политика зна да се Русија оваквим стварима не бави, а поготову не у пријатељској земљи каква је Србија. Ипак, то није сметало да се поново у српским медијима ствара хистерија како Русија угрожава независност Србије и прети да угрози њен европски пут. Будалаштине.

Антируска пропаганда није обустављена ни током трајања „првог таласа“ корона вируса, иако није била тако очигледна. Тако је први сигнал руској страни био дочек руске хуманитарне помоћи Србији. И док се Вучић лично захваљивао свим светским лидерима на помоћи речима како су они „браћа“ и „другови“, име Владимира Путина ниједном није поменуо, иако је Русија послала чак 11 авиона хуманитарне помоћи и велики број лекара и руских војних стручњака који су дезинфиковали објекте широм Србије. Чак их није удостојио ни дочека на аеродрому, већ је то учинила Ана Брнабић, српска премијерка нетрадиционалне сексуалне оријентације. Уколико то није био довољан сигнал, на српској државној телевизији РТС је током трајања полицијског часа неколико пута приказан анти-путиновски филм Виталија Манског „Путинови сведоци“.

Овај талас антируске хистерије није избегао ни амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко. Најпре је почетком маја морао да демантује погрешно интерпретиране наводе из интервјуа који је дао најстаријем дневном листу у Србији „Политика“ о томе да ће Русија наводно пристати на промену Резолуције 1244 СБ УН, која чува Косово и Метохију у саставу Србије, да би пре неколико дана и сам био предмет напада српских новина „Српски телеграф“.

Наиме, након недавних протеста против поновног увођења полицијског часа у циљу борбе са корона вирусом започета је најотворенија антируска кампања у протеклих 20 година у Србији. Готово да није било медија, телевизије и новина, који нису извештавали о наводној умешаности Русије у организацију насилних протеста у Београду. Чак је и заменик градоначелника Београда Горан Весић поменуо мене као једног од главних организатора ових протеста, што је апсолутна бесмислица. Ипак, ово је послужило многим таблоидима да исконструишу читав низ апсурдних оптужби на рачун угледних руских људи, истинских пријатеља Србије и српског народа,због њихове наводне умешаности у организацију протеста.

Најдаље је отишао управо „Српски телеграф“, који је у мрежу „руске дубоке државе, која иза леђа Путина жели да сруши Александра Вучића“ уплео чак и Светлану Медведев, супругу бившег премијера Дмитрија Медведева, Леонида Решетњикова, директора фонда „Двоглави орао“ и бившег директора Руског института за стратешка истраживања, раније поменутог Јевгенија Примакова, па чак и фонд за подршку јавној дипломатији „Горчаков“. Након демантија оваквих навода од стране амбасадора Боцан-Харченка, главни уредник „Српског телеграфа“ Милан Лађевић је завапио како руска амбасада жели да угуши слободу говора у Србији, те је отишао на провладину телевизију Пинк, где је заједно са Вучићевом бившем супругом, новинарком Ксенијом Вучић малтене оптужио Русију да је крива и за агресију НАТО-а на Југославију 1999. године. 

Одговор на питање због чега баш сада и у овој форми долази до антируске хистерије у Србији је врло једноставан: разлог је наставак преговора између Београда и Приштине о статусу Косова и Метохије. У већини медија, како српских, тако и албанских и европских, отворено се говори да су при крају преговори о споразуму о свеобухватној нормализацији односа, којим би тзв. Косово стекло право на чланство у УН, макар и без директног признања од стране Србије (попут односа између две Немачке). Будући да би овакав чин био акт издаје Србије, у супротности са Уставом наше земље и Резолуцијом СБ 1244, Вучић прави отклон од Русије као јединог гаранта њиховог очувања у овом тренутку.

Став Русије по овом питању је веома јасан и јавно поновљен више пута од стране и министра спољних послова Сергеја Лаврова, и сталног представника РФ при ЕУ Владимира Чижова: решење је могуће једино у оквирима Резолуције 1244 и мора бити потврђено од стране Савета безбедности. Будући да овакав одговор није оно што Вучић жели, сада он, попут Мила Ђукановића, тражи начин да што безболније по себе раскине вековно пријатељство између Србије и Русије и, што је још важније, српског и руског народа. Другим речима, како би опстао на власти, Вучић је спреман не само да изда Косово и Метохију, већ и да заувек раскине братске односе између Срба и Руса. Управо зато, не допуштајући Вучићеву издају, Русија штити не само постојећи међународноправни поредак, већ и пријатељство са Србијом и српским народом.

(Регнум)