Hvala ti, Borise, što si bio dovoljno sposoban, politički talentovan i dovoljno dosledan u pravljenju kompromisa da postaneš predsednik Srbije po Miloševićevom ustavu i tako prekineš institucionalni vakuum koji je našu državu činio neozbiljnom.

Na prvenstvu Evrope u Poljskoj i Ukrajini, završenom prvog jula, ove godine, gledali smo reprezentativce zemalja učesnica, među kojima je bilo i dosta crnoputih igrača, pristiglih i sa drugih kontinenata i  sa naknadno stečenim državljanstvom.

Čak i u samom izveštaju o ukupnim rezultatima izbora ima nepravilnosti - broj birača koji su glasali veći je od broja glasačkih listića u glasačkim kutijama (gde su završili glasački listići tog „viška“ birača – jedino da su ih neki birači odneli kućama?!).

Jedan od najdragocenijih uspeha našeg naraštaja jeste u tome što je učinio da Andrićeva ćuprija bude dovoljno široka, a Drina dovoljno plitka. Očuvanje te realnosti predstavlja danas jedan od naših najznačajnijih zaveta.

Pozdravljam svako smanjenje broja zaposlenih u vanprivrednom sektoru, pa tako i smanjenje broja poslanika Narodne skupštine. Ali ako se istovremeno sa smanjenjem broja poslanika ne pristupi i promeni izbornog sistema – džaba krečimo.

Sve ozbiljne političke analize pokazuju da je središno mesto i glavno čvorište neodgovornosti u političkim partijama i načinu kako one funkcionišu u našem društvu. Sastavni deo ovog procesa je i delovanje provladinih ekonomskih eksperata, partijskih marketinških stručnjaka i spin-delatnika.

Činjenica da je Demokratska stranka izgubila i predsedničke i parlamentarne izbore donosi mnoge izazove jer je DS trebalo da bude politička snaga koja će garantovati stabilizaciju i konsolidaciju demokratije u srpskom društvu.

Već dugo, još od početka devedesetih, a posebno odmah posle 5. oktobra, politička elita raspolutila je srpsko društvo na „mi i oni“. Šta ih je rukovodilo da „počine takav greh“ i Srbiju dovedu na rub političke nestabilnosti, otvarajući breše za strane uticaje i ucene kao malo gde na evropskom prostoru?

Videli smo na, bukvalno istorijskim, izborima 2012. da je „Osovina Berlin-Pariz-Brisel“ računala na tradiciju srpskog poltronstva i pre svega oportunizma. I nisu pogrešili.

Ovaj falsifikat je još grublji i besmisleniji utoliko što ja zaista ne mislim da je nemoguće da gospodin Tadić bude kandidat DS za predsednika vlade, ali svakako ne mislim – niti bi iko normalan to mogao reći – da bi „svako drugo rešenje bilo u velikoj meri nelogično“.