Bler je tom prilikom izjavio da će mu ,,biti drago da pomogne'', i da ga ,,veoma zanima vaša (Albanska) država. Taj posao savetnika je nekako i logičan, jer je nastavak prirodnog partnerstva započeto bombardovanjem SRJ 1999. godine. 

Naime, u Briselu, Berlinu i Vašingtonu su svesni da ova vlast stoji na dva stuba - na podršci koju dobijaju od njih usred ispunjavanja naloga i oreolu rodoljublja, koji iz nekih razloga (delom i zahvaljujući našim kripto-analitičarima) i dalje imaju u očima jednog dela javnosti.

DSS mora da spreči da se nastavi stvaranje preduslova za nastanak Nezavisne države Vojvodine, da spreči odvajanje i druge Pokrajine od Srbije. Neka SNS obezbedi većinu mimo DSS, a ako to ne uspe, neka se održe pokrajinski izbori. I poslednje, DSS ne sme da bude u vlasti na tako visokom državnom nivou sa ekstremističkom i separatističkom Ligom.

Obaranje sajtova je posebna tema. Koliko god premijer i njegovi puleni pokušavali da relativizuju tu priču omalovažavanjem sajtova „za koje niko nije čuo“, indikativno je da se radi isključivo o onima koji kritikuju Vučića. 

Iako je jasno da najviša pokrajinska vlast ne može biti izuzeta od principa vladavine prava, pokrajinska vlast ne može ni otuđiti suverenitet od građana, niti može biti izuzeta od ograničenosti demokratijom, evropskim vrednostima i pravom građana.

U jednom trenutku, objavljuje se ni manje ni više već evakuacija čitavog Šapca! Vučić, u naletu izdavanja naređenja, daje upustvo vojnim i policijskim komandantima: "Vi već krenite evakuaciju stanovništva u Šapcu, za svaki slučaj!"

Tako je Vučić, odmah na početku, izjavio da „odavno nije video veću neodgovornost kod odraslih ljudi“ (misleći na one koji su bili zatečeni situacijom i prvobitno odbijali evakuaciju), a za one koji govore o velikom broju žrtava (u Obrenovcu) da se „bave izmišljotinama i žele svojoj državi loše“, otvoreno rekavši „koliko mogu da budu bolesni“?! 

Posebno je paradoksalno i degutantno da u trenucima takve dezorganizovanosti i anarhije, vlast dobar deo dragocenog vremena troši na samoreklamiranje, patetisanje, prenemaganje i ono što im je najvažnije, oslobađanje sebe od bilo kakve odgovornosti za ono što se dešava.

Ovde se pokazalo da je država potpuno nespremna i dugoročno nezainteresovana za pitanje bezbednosti i zaštite sopstvenih građana. Kako će i biti kad politička elita ima „važnije“ brige.

Da je sistem zaštite i spasavanja u ozbiljnim problemima vidljivo je od proglašenja vanredne situacije. Da li je to zato što država nije dovoljno ili nije ništa uradila na njegovom osposobljavanju, sigurno će biti predmet burnih rasprava kada se ukine ova situacija.